Пјесан 139 (Никола Наљешковић)

Пјесан 139
Писац: Никола Наљешковић




ПЈЕСАН 139

Тко кому лис пише, драг цвиете гиздави,
     вазда га највише у лиску поздрави;
ако ја тебе сад поздравит' не буду,
     узрок је љувен јад, с кога мрем у труду.
За што ми, мој друже, живјети додија, 5
     стојећи без душе, како знаш ти и ја.
Тко да ми свједочи, нег ако сама ти,
     да склопим ме очи, за моћ'те гледати?
тко да ми вјерује, кад с тобом говорим,
     да ниткор не чује, ни уста отворим? 10
Вас драги дан ходим, али се, круно ма,
     кон тебе находим не крену ступаја.
Ја желим по свак час видјети твој урес,
     а рајски твој образ прида мном вазда јес;
далеко ја подју, а нигда не ходим, 15
     и гди смрт находју, туј живот находим.
Разговор мој је вас сред срца сред мога,
     а немир по свак час мори ме небога;
све ћутим ово ја о теби мислећи,
     с ке пријам весеља, јадовно цвилећи. 20
Ну мисли сад мало, какав је живот мој,
     једина ма хвало, кроз рајски урес твој;
ки ми је удиљен, тер небог дан и ноћ
     ја стојим уцвиљен, желећи к теби доћ'.
Ино ти нећу риет', по кли знаш сама ти, 25
     да ми ние на сај свиет без тебе живјети.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 437 година.