Остај с богом, ма госпође,
покли срећа хоће такој
усилован да је роб твој
да од тебе сада пође;
остај с богом, ма госпође! 5
Колико је трудно мени
твоју липос оставити,
тој ти, џиљу мој румени,
од болести нећу рити,
ер знам да ће т' жалос бити 10
кад од тебе слуга пође;
остај с богом, ма госпође!
Добро да ће с тобом бити
моја душа, срце, мисао:
са мном неће тој отити, 15
ер сам теби записао,
још кад те сам сагледао
и стрил кад ми срце прође;
остај с богом, ма госпође!
Душу моју придају ти, 20
полак тебе ка остаје,
рад љубави коју ћути,
доћи са мном ер не хаје,
зашто, друже, твоја сва је,
докли прика на ме дође! 25
остај с богом, ма госпође!
Још ти хоћу оставити
срце моје, драга вило,
кому хоћу наредити
да те служи веле мило, 30
докли опет моје тило
и без срца к теби дође;
остај с богом, ма госпође!
А од мисли што ћу т' рити
него да њом владаш, вило, 35
да те буде свуд слидити
куд годи је теби мило,
каконо је вазда било,
одкли на те, круно, пође;
остај с богом, ма госпође! 40
Вјеру, ку сам теби дао,
вјерну ти ћу ја хранити,
умријет за њу да бих знао,
а нег који труд поднити;
од свакога њу ћу крити, 45
доколи ме мој дух ође,
остај с богом, ма госпође!
Ну у вјери, ку си мени
вирно вазда ти носила,
одкли зачух стрих љувени, 50
кијем си срце мê ранила,
постој крепко, круно од вилâ,
докле т' слуга опет дође;
остај с богом, ма госпође!
