ПЈЕСАН 138
Не могу, госпоје, не сдружит' цвиљење,
кад годи на моје помислим диељење;
за све да не кажу, него ли само вам,
како ствар најдражу коју сад остављам;
тер реку: мој друже, овој се не пати, 5
кад тиело од душе буде се диељати;
смишљаје, ма вило, ер кад се разлучи
с душицом, јаох, тило, послие се не мучи;
а мени у вике грозно јес плакати,
кад рајске тве дике не буду гледати. 10
Ер нигд'јер под неби не надјох ја покој,
нег само у теби на свиету јединој.
Мене би јур муке љувене сатрле,
нег биеле тве руке хрло ме загрле.
Немир ме љувени никадар не пусти, 15
нег целов медени кад ми даш из усти.
Јер нигд'јер под неби не надјох лиек рани,
нег само у теби, мој цвиете избрани;
не познам радости на свиету ја ине,
нег твоје лиепости кад сгледам једине; 20
горко ме с источи сунашце не обсја.
нег рајске тве очи кад сгледам, круно, ја;
не могу однести од мене у поглед (?)
љувене болести и сваку моју злед.
Није ми ствар дража, круно ма избрана, 25
нег љубав јер наша чиста је с свих страна.
За тој све радости, госпоје, и мир мој -
при твом(?) младости оходим јединој.
Ну мисли, тужица је ли тај кад била,
кому се душица диелила из тила, 30
како је(?) сад мен'је на овом диељењу,
прилике ер није мојему цвиљењу.
Диел'јам се; придвага госпоје од" вила,
диел'ја се једнага и мој дух изтила;
јер ови жесток евил, једина господје, 35
узрок би сада бил, ела мени дух подје;
нег само ер уфам, мој цвиете румени,
и на свиет тај сам(?) разговор сад мени,
твојојзи лиепостј, круно ма од дике,
у сваком милости ер ћу т' бит' у вике. 40
Љубав ти ја нашу изврсну придају,
како ствар најдражу на памет имају (?);
и срце, мој друже, које ти остављам,
уфам се до душе придано да је вам.
Јер за све на далек, госпоје, да ћу бит', 45
не циени, да ћу виек Ијувезан тву забит';
ну се ћу смишљати од тебе избране,
за све ер ћу вриедјати скровене ме ране;
тер ми ће болести веће бит', круно, дваш,
ако ми помоћ ти опета кн не даш. 50
Тием настој, кад годи да ми дај лис један,
кад ти се пригоди, од тебе буде дан.
Тој л'ми хоћеш дар,послати на пуно,
често ми коју ствар заповједј, ма круно,
нека дај познат' мож', цвиете мој румени, 55
у мени је ли још твој пламен љувени;
ки ми ће једнага с животом догорјет',
госпоје придрага, тој право могу риет'.
Смишљаје, јаох, на тој^ грозно ти ја цвиљу,
ер ми ње моћ ино, нег да се одиљу; 60
а не знам, урес твој видим ли веће кад,
придраги друже мој, и остај с богом сад!
