ПЈЕСАН 112
Све ке чух љувезни и ке сам ја штио
писане у пјесни, и ке сам видио,
не нађох, ма дико, ниједну под неби,
у свему толико несрећна која би,
колико, јаох, ова наша, ку немири 5
и мноштво јадова од први час тири
до тужни ови дан, ки од нас с весељем
будући причекан приђе нам с дресељем.
Јер ка нам, јаох, сину, сину нам с њим радос,
до мал час ка мину, сврну се у жалос. 10
Јаох, што је толика несрећа врху нас,
ка не би од вика љувенијем до данас?
За ч веле несрећа поднијесмо, ну ова
дође нам највећа и пуна јадова;
јаох, пуна жалости од које сад наше 15
несрећне младости туж но се расташе.
Ну једа љубав да, опета да мирни
будемо ми вазда по кли смо ми вирни.