Ова ме госпоја хитро тач приблази
да никад покоја срце ми не скраси.
Сладак би ње поглед, ријеч слатка, све слатко,
ну ми тај пчелин мед огрче у кратко;
зач нетом обљубих љепоту једину, 5
тај час мир изгубих, радос ми сва мину.
Наста рат проћ мени, с ке трајем тужан ја
пун жеље моје дни, а празан уфања.
Ни валов множ већа, кад с крајем бију бој,
нег туга и смећа ке рву живот мој. 10
Она тој све види, и позна згубљење
с кога ми смрт слиди, а не има смиљење.
Губим, јаох, а неће помоћ ми ку дати,
нег жали што веће мој се вик не скрати.
Сто ћу ја? није моћ ње дике оставит, 15
нег љубит са сву моћ, дочим сам жив на свит.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.206, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
