Осман/8. пјевање
| ←7. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ОСМО |
9. пјевање→ |
Љепота је од нарави
дар честити, славно благо,
гди се сабра, скупи и стави
све што је угодно, мило и драго.
Од свјетлости вишње зрака,
цвијет од раја пун уреса,
добро у ком су добра свака,
бистри изглед од небеса.
Најизврсније Божје дјело
у ком свијету рај се отвара,
гди прам сунце, исток чело,
звијезде су очи, лице зора.
Од радости и разблуда
скуп избрани, складна мјера,
слатка од срца свих пожуда,
мила од очи свих замјера.
Мед прислатки, ки тко куша,
чемер му се сладак чини,
близу и далек од свијех душа
жеља и покој драг једини.
Ну могућа ова липос
с свијетлом крви кад се здружи,
двакрат већу каже крипос
да ју двори свак и служи;
у великој тере слави
лети свуда гласовита
и незнане пуке трави
у најдаљијех странах свита.
О чесарска кћери избрана,
у породу окруњена,
ти сва ведра, сва сунчана
с љепоте си и с племена.
Рајски урес лица твога,
ки моћ изрит није бесједом,
Владислава прије славнога
заније гласом нег погледом.
Тим он желећ да би стекô
драгу милос прид твим лицом,
краљицом те свôм нарекô
и љубљеном вјереницом.
Али дочим нî далече
намијењени твојој срећи,
из сјевера тер ти истјече
сунце бијели дан носећи,
тва љепота рајска прости,
мала птица с танке хвоје
ако источној твôј свјетлости
из дубраве пјесни поје.
Краљевићу вјеренику
веће источни цар завиди
племе и липос тву велику
нег сву добит с ке још блиди:
стећ бо може он на свиту
изгубљену славу у боју,
ну липоту племениту
не вик наћи како твоју.
Под звјездами твога уреса
није било ни ће бити:
једно је сунце врх небеса,
једна је липос тва на свити.
Отмановић тим залуду
послô је искат свуда себи
дад царицу наћи буду,
о краљице, сличну теби.
С твојијем дразијем натјецати
у свем се иште; али неће
у љубовцах он имати
нег у оружју боље среће.
Сила му је да изгуби,
и инако моћи није:
тако у лијепој сада љуби
како у врлом боју прије.
Јур је дошô Казларага
к Смедереву бијелу граду
за изнаћи кћер Љубдрага,
Сунчаницу лијепу и младу.
Свијетла је ова дјевојчица
од кољена деспотскога:
вид жуђени и зеница
слијепа старца, ћаћка свога;
ки се унукâ унук зове
Ђурђа деспота и Јерине,
од ких име и сад слове
низ словинске покрајине.
Засведа су Турци худи
госпоство му старо отели,
госпоске се каже ћуди,
племенит се дјелим вели.
Прут краљевски, њекад ки је
у руках му дједим био,
њему је сада штап на ки је
тешку старос наслонио.
Државе оне гдје њекада
влас деспотска стерала се,
кратка му је сад ливада,
врху које стадо пасе.
Стража му су пси уздани,
кротке овце пук подложни,
а пастири и горани
пријатељи најузмножнији.
Припроста му је кућарица
мраморнога мјеште крама,
а раскошна свим ложница
трава увехла, суха слама.
Шатори су извезени
зеленога дубја китје;
јестојска му је сат медени,
вода и млијеко слатко питје;
а од злата чаше избране,
слатке пиће у ких стоје,
руке бијеле и сњежане
милостиве кћерце своје.
Добри овако старац траје
најпокоњих дана дио,
ки од дванаес синова је
честит отац некад био.
Али њему смрт немила
кроз намјеру худу и прику
свих је убрзо поломила,
да не осуши лица вîку.
Тим је он сада остô веће
јак опсјечен дуб у гори
кому вихар с плахе смеће
гране скрши и обори.
Вук и Ђурађ, ких словијаше
глас с истока до запада,
с пушке огњене мртви осташе
у подступу Прага града.
Гојко и Урош сред засједа
од турске су сабље пали,
ки су огњу прико леда
за чесара војевали.
Миклеуша и Стјепана
море утопи на пучини,
а допаде смртна рана
Влатка од гусе у планини.
Главу изгуби Гргур своју
с пријатељских злих привара,
а у рдељском стигну боју
смрт Милоша и Лазара.
Јанко и Лауш од свих бијеху
само остали јоште живи
за разговор и утјеху
ћаћку у тешкој супротиви;
ки сву љубав сложи и стави
од дванаес у два ова,
и кô очи двије у глави
и гледа их и милова.
Али худа над све ине
добрзо му срећа узрочи
да му уједно зрак погине
и од два сина и од двије очи.
Јанка не може уздржати
да се на бој не упути;
у богданској тим га рати
погубише Турци љути.
А Лауша у исто вриме
срете прика смрт на дому,
ки ћаћково зовућ име
умрије у руках ћаћку истому.
Тад толико плакат узе
од дванаес пробјен стрила
тужни старац, да га сузе
ослијепише с грозна цвила;
и свршио још би у плачу
дни кроз тешке непокоје,
разговара да не зачу
од једихне кћерце своје.
Сунчаница млада и лијепа,
од ке слову свуд крипости,
свијетло уфање ћаћка слијепа
и штапак је у старости.
Миле унуке он видити
жели од драге кћерце ове
и у њих опет поновити
себе и мртве све синове.
Али је заман да итко сада
ње липоту двори многу,
зашто дјевство она млада
завјетова вишњем Богу.
Мудри ћаћко с биљег веће
позна ову ње одлуку
и, што обљубит кћерца неће
вјереника, ћути муку.
Ну у себи опет суди
да од дјетињства плаха исходи
тај ње мисô, с које жуди
да дни тако сама води.
Тим нека у њој од љубави
пробуди се часна жеља,
он разлике игре стави
од радости и весеља.
Од бугарских младос села
на игре се купи ове,
и љувена и весела
сједиљкам их милим зове.
Лијепе дјевојке и гиздаве,
и сељани млади ш њима
на ње иду, и врх главе
свак од цвијетја вијенац има.
У танац се сви хитају,
сви зачињу слатке пјесни
и разлике игре играју
у покоју и у љувезни.
Врх ливаде млад уз млада
сједи у цвијетју разликому,
и ријеч с ријечим хитро склада
на ухо шаптом ови оному.
Натјечу се сви пастири,
и указат сваки ужива
да складније дипли свири
и да у слађи глас попива.
Затјецат се још не таже
пастирице најмилије,
ка зачиња пјесни драже,
ка ли вјенчац љепше вије.
Сједиљке ове скупио бîше
старац Љубдраг на свом стану,
једа срце тврдо одвише
од све кћерце оне гану:
тер од младих, ких устрили
славна липос ње велика,
кигоди јој туј омили
и обере га вјереника.
Тад кон лијепе Сунчанице
на сједиљке сеј љувене
одсвуд млаци и младице
скупише се небројене.
Она млада, засведа је
мучна у срцу цића тога,
послушна се казат хаје
заповиједим ћаћка свога.
Све најлијепше губе име
прид уресом ње уреса
јак прид сунцем источниме
јасне звијезде од небеса.
Чисти златни прам од коси
на вјетриц је тих расплела,
а од разлика цвића носи
вјенчац врху ведра чела.
У погледу љувеному
разблудна јој сја даница,
а у рајском лицу свому
цапти тратор и ружица.
На устијех јој од весеља
румена се руса смије;
копреница снијега бјеља
бјеље од снијега прси крије.
Тако она мило ходи
и толику свјетлос има
да у једно вриме изводи
танчац ступом, дан очима.
Паче, цијенећ да је зора
што су очи ње љувене,
румена се руса отвора
и разлико цвијетје зене.
Бијелим рукам по ливади
с другам га она брат почиње;
сељани се дижу млади:
коло около њих зачиње.
Усред кола од свиралî
и од диплî на глас мио,
да забаве сеј похвали,
заче овако млад Радмио:
„Дружбо лијепа и весела
од млађахнијех пастирица
ким сред очи зора бијела
а суначце сја сред лица,
придружите у љувезни
с нашијем ваше складне гласе,
да појући слатке пјесни
биће ово прославја се!
Појмо, појмо, дружбо, драга!
Бјежи младос, лети вриме;
од пролитја доба блага
уживајмо прије зиме!
Не чекајте свијетла прама
злато у сребро да се обрати,
а без свитлости и без плама
лијепијех се очи поглед скрати.
У млађахна своја лита
свака од вас, лијепе моје,
грли радос, љубав хита',
жеље испуњај слатке своје!
Честитос је ово жива,
блаженства су ово права;
овако се лијепа ужива
младос и ње дика и слава.
Што се пита, да се има;
што се жуди, да се стјече;
што је лијепо близу очима,
да и од срца нî далече;
да два млада једно желе
у животу стрављеному
и да воде дни веселе
живећ један у другому.“
Радмио приста, и тајчас се
ш њим у танац сви хитају;
два зачињу, у све гласе
складно остали отпијевају.
У шапте се игра обрати,
кô се у танцу дозачина,
пак узеше попијевати
четр млада сељанина.
Први поче кô њекада
од херцега од Стјепана
уграби се љуби млада,
ка му сину бијеше дана;
и ки је она јад и смећу
и ћутила и поднила,
чим на старцу свим мрзећу
драга је млаца промијенила;
и кô пака цића тога
син му се је потурчио,
и из госпоства херцег свога
с дјецом ином прогнан био.
Запопијева други опета
кô Биограду помоћ пода
према силам Мухамета
Угрин Јанко војевода;
и како се испод мирâ
града тога цар охоли
љуто рањен тад истира
веће мртав жив неголи.
Кô се из града Дубровника,
кличе третји, к Задру упути
Ђурађ деспот за на прика
зета Угре подигнути;
и од Сибиња кô бан славни
и угарска сва господа
тад усташе на бој справни,
нека му се помоћ пода;
и кô с војском из Будима
краљ Владислав сам се отправи,
тер Мурата с неизмернима
силам разби на Мурави.
А четврти кликнуо бијеше
кô угарске складне воље
Матијаша краља успеше
из тамнице на пристоље;
и кô утруђен краљ храбрени,
рвућ војске од Турака,
на копју се често одмијени
од деспота Вука пака.
Бугаркиње јур пристале
и пјевања бијеху драга,
кад смете игре све остале
својим дошастјем Казларага.
Покли иска свуд по граду
Смедереву он залуду
Сунчаницу лијепу и младу
указати да му буду,
бржи него брза стријела
отоле се с дружбом дијели,
бивши чуо да се у села
Љубдраг отац ш њом присели.
Ту је нађе у забави
од веселих сједиљака,
и у погледу ње објави
тајчас му се сунчја зрака.
Паче бијелијем даном свану
црном аги ноћно лице
на љепоту рајску избрану
од сунчане Сунчанице.
Запажене одсвуд види
у њу једну свачије очи
и цвијет сунце гди ју слиди
поред сунцем од источи.
Али црнац кô се угледа,
не зна од страха нитко гди је:
сјемо тамо свак уреда
хоће бјежат, а не умије.
Сунчаница и ш њом липа
дружба од страха и од срама
цвитје из скута на тли исипа
ко за златних браше прама.
Поникнуте лијепе виле
замукле су мраморкоме,
цијенећ да су тако скриле
саме себе сјеним свôме.
Одсвуда су врху лица
власе од коса распустиле,
али између златнијех жица
сјаху им већма очи миле.
Хитри хадум свијем објави
весео поглед, слику драгу;
спријед на прси руку стави
и у бесједу кличе благу:
„Дружбо мила, дни честите
ки трајете сред дубраве,
ужива'те и слидите
лијепе игре и забаве!
Нитко не има' страх ни чезни,
ер дошастје моје неће
разврћ ваше танце и пјесни
ни донијет вам горке смеће.
Паче у дружбу вашу, ка је
многе среће, многе чести,
гди у миру свак дни траје,
и ја ћу, за наћ мир, уљести.
Тим, гиздава дружбо млада,
овдје гди сте ви скупљени,
не буди вам мучно сада
дат замало мјесто и мени!“
Кô изрече сеј бесједе,
гди сјен велик дуб простира,
сам без дружбе Турчин сједе
сред сељана и пастира.
Милостиво на старога
Љубдрага се пак обрати,
тере поче овако га
с тврдим клетвам упрашати:
„Ах, тако ти Бог с висине
вратио очима вид жуђени,
вриједни и добри домаћине,
племе твоје сповјеђ мени.
А по царску славну главу,
тако не пô сабљом мојом,
кад истину скажеш праву,
нећ ме увриједит ријечи твојом.
Стари твоји тко су били?
Рец' слободно без озира:
јесу ли они господили,
и из госпоства ко их истира?“
На ово, у срцу смућен свому,
кличе старац пун жалости:
„Спомењиват невољному
мучно је предње честитости:
ер кољено племенито
од помоћи тому није
кога убоштво вјековито
под тешкијем ропством крије.
Ну господар таки када
заповиједа благо и мило,
под заклетву тер ми сада
од очи се тој ставило,
од ничеса нећу предат:
све ћу казат, ну, јаох, боље
нарицаћу нег сповиједат
од старијех мојих невоље.
Диже се искат у свом двору
Лазар, деспот од Сервије,
два јунака по избору,
да уда за њих кћери двије;
лијепу и младу Вукосаву
да Милошу Кобилићу,
а поносну и гиздаву
Мару Вуку Бранковићу.
Од Маре се и од Вука
славни деспот Ђурађ роди,
врх рашкога свега пука
након свекра ки господи.
Од Ђурђа се и од Јерине
Мара опет кћи родила,
цић липоте ње једине
ку обљуби царска сила;
ну се од цара бијеху силна
обљубиле већма тада
плодне стране, мјеста обилна
гди с Јерином деспот влада.
Он на дворе кô његове
за царицу им кћер одведе,
посла им коње по синове
и примами их да га слиједе.
Подиже се пак да стјече
под оружјем њих државе,
и једва деспот жив утече
исприд сабље све крваве;
а Јерина, из бијелога
Смедерева изагнана,
за наћ Ђурђа војна свога
пут угарскијех пође страна.
Оваке му пак да гласе,
у Будиму кад га срете:
Тргај, тргај сиједе власе,
тужни старче, с худе штете!
Госпоство оте и испосијеца
твоје војске цар огњени;
Гргур, Стјепан, наша дјеца,
робови су ослијепљени.
Чуј ке ми су синци мили
по једному сад гласнику
плачној мајци поручили
трудне гласе, згоду прику;
Срце ће се тве напола
расцијепати, мајко тужна:
тва два синка, два сокола,
два слијепца су и два сужна.
Ти по свакој свијета страни
гледај, мајко, на дан био:
нами се је зрак сунчани
млађахнијем уграбио.
Разлог бијеше ми двојица
да смо штапак ћаћку и теби:
с ћаћком старцом ти старица
да нас водиш сад је тријеби.
Али слишај сву незгоду
и наш тешки јад немили:
с очима смо и слободу
слатку и драгу изгубили.
Царица нас, мајко драга,
сестра наша, кћерца твоја,
прид Муратом не помага,
кому љуби бит достоја;
паче и она, вајмех, иста,
да нам кућу искоријепи,
врлом цару на свјет приста:
заједно нас ш њим ослијепи!
Ни јој гану срце тада
тврђе од стијене, врље од звири,
љубав од два браца млада
худу мисô да не тири.
Зато, ако тај пут слидиш
ти да, лијепе све госпоје
у Будиму кад развидиш,
двије невјесте нађеш твоје;
када будеш, мајко, тамо
међу угарскијем госпојами,
тужна мајко, смисли само
ке ћеш хвале подат нами!
Једа рићеш: „Имам жива
ја два сина, два јунака,
у ких стоји и прибива
мога срца радос свака?
Два сина имам - моћ ћеш ријети -
ну два слипца, ну два роба:
отеше ми их Турци клети
и сада ми их држе оба.“
С несрећнога сегај гласа
ки му пода плачна љуби
старац деспот пун пораза
смртно ублијеђе, ријеч изгуби.
У жалости и у болести
становит се омрамори,
али кô се пак расвијести,
једва овако проговори:
„Откада смо изгубили
сва ина добра ми на свити,
настојмо се турској сили
сужни у старос не учинити!
Верна друго, са мном ходи
пут славнога Дубровника,
гди се госту у слободи
држи вјера свим велика!“
Али Мурат будућ слишô
Ђурађ деспот са свим благом
у Дубровник да је отишô
слободом се штити драгом,
прешно отправи поклисаре
к Дубровнику свијетлу граду,
кнезу и вијећу шљући даре,
да му у руке Ђурђа даду;
или инако он запријети
у крваву љуту боју
да ће на њих град подријети
царску огњену сабљу своју.
Ну Дубровник, сред покоја
ки од слободе круну стече,
с мита од злата, с пријетње од боја
од вјере се не порече;
тако да исти цар охоли
чудећи се тада кличе:
„Цјећ тве вјере крепке толи
вик ћеш живјет, Дубровниче!“
I тако се прем догоди!
још Дубровник с давњом круном
стоји цјећ вјере у слободи
међу Лавом и Дрокуном.
Ах, да би увик јакно саде
живио миран и слободан,
Дубровниче бијели граде,
славан свијету, небу угодан!
Круне угарске већи дио,
сву босанску краљевину
и, гди је херцег господио,
влас пода се турска укину;
још сред уста љута Змаја
и ноката бијесна Лава
око тебе с оба краја
словинска је сва држава.
Робови су твоји сусједи,
тешке силе свим господе;
тве владање само сједи
на пристољу од слободе.
У слободну граду овому
од зетових тако рука
сачува се деспот, кому
ја сам унук од унукâ;
и од нашега свега трага
не находи нитко се ини
разни ова кћерца драга,
ка је разговор мој једини“.
Кô чу ово црнац, скиде
златну махраму иза паса,
Сунчаници тер отиде
и у начин ју благ приказа,
велећ: „Тва је срећа сада
и велика и честита:
источном си цару лада,
о дјевојко племенита!“
Сунчаница тада сврну
очи од срама и поникну,
а сву осталу дружбу црну
црни хадум к себи викну.
Ну ш њим не хтећ да се дили
дјевојчица часна и лијепа,
уграби ју он по сили
исприд скута ћаћка слијепа.
Отет би се млада узела
страшном црнцу ки ју хвата
голубица јакно бијела
црном орлу из ноката.
Али Љубдраг, у сљепилу
тужни старац над све ине,
чувши грабит кћерцу милу
ухити се за сједине,
и не уфајућ да ју обрани,
заупи у глас пун жалости:
„На ово ли ме, јаох, дохрани,
тешка и трудна мâ старости?
Да ли доста, срећо худа,
дјединство отет ме не би ти,
и од деспота славних свуда
пастирим нас учинити,
и љубљеним синовима,
ки бише очи мојих зенице,
да мој живот справљат има
и колијепке и гробнице?
Ти ме сада сасма овако
слијепа старца још покоси,
чим се моје добро свако,
мâ једихна кћерца односи.
О мâ кћерце! - Није је, није! -
Сунчаницо, кћерце млада,
твој сунчани урес гди је?
Јаох, тко ми те граби сада?
Озови се, кћерце мила!
Виђ која ме болес цијепа!
Ах, кому си оставила
ћаћка твога стара и слијепа?
За ово ли, смрти пријека,
глуха ми се вазда каза,
мâ несрећна старос нека
мре с хуђега свеђ пораза?
Моја слијепа старос ова
ка ми у лицу смрт свједочи,
без госпоства, без синова
и без дразијех, вајмех, очи,
и без тебе, слатко уфање,
кћерце мила, у кој мени
и синови су и владање
и од очи вид жуђени!“
Старац Љубдраг тужи овако:
али што му тој помага?
С кћерцом му се веће одмакô
подалеко црни ага.
Сунчаница спрва од страха
учини се мразна стијена,
блиједа, нијема, без уздаха,
ишчезнута, запањена.
Прам развезан у слободи
лице плачно облетива;
носи се она, а не води,
веће мртва него жива.
Ну кô мало разабра се
тер погледа, тере види
страшне и грде црнце уза се,
опет вене, чезне, блиди.
Горка је болес опет смета,
опет заврћ ријеч не може;
приузе тешки страх ју опета
и опет се принеможе.
Али кô се њој затиме
побјегућа душа врати,
кличе гласом жалосниме
у ови начин нарицати:
„Гдје сам, тужна? Ах јаох, која
уграби ме ово сила?
О жалосна мајко моја,
на што ме си породила?
Од кога сам, јаох, вођена?
Робињица гди ћу млада,
немилосно заплијењена
у ћаћкову скуту сада?
Синоћка сам омркнула
ја у ћаћка кћи једина,
а јутрос сам осванула
у црнога Арапина.
Кому, ћаћко мили, кому
једихна те кћерца остави
ка је животу трудну твому
свеђ носила покој прави?
Ах, чијеме ћеш јаде и смеће
тешке твоје самирити?
Ко ли ти ће уздан веће
слијепу у старос штапак бити?
Силну цару од Истока
млађахна се водим сужна
и, што је хуђе, с тога узрока
части мôм се бојим тужна,
драгом части, ку одавна
ја приказах Вишњем гору
и за ку сам поднијет справна
сваку муку, смрт најгору.
Али ако ме ти отети
нијеси јаки, ћаћко мили,
ни имаш силâ за опријети
могућој се турској сили,
дођи, дођи, на смиљење
једа ганеш скуп охоли,
тере твој плач и цвиљење
за мене се тужну умоли.
Једа за откуп ме младости
мјеште злата у ке вриме
од несрећне тве старости
грозне сузе Турци приме;
једа како очи слијепе,
јаох, и старе тве сједине
из њих срца искоријепе
немилости и врлине.
Али нигдје није никога
ко би мене помоћ хтио!
Ћаћко, уфање срца мога,
и ти ли ме си оставио?“
Хтијаше слидит плач свој љути
Сунчаница још наприједа,
кад се оштри црнац смути
срчно на њу тер погледа,
„О дјевојко, вапећ, млада,
доста си се плакат чула;
ах, умукни веће сада,
каменито замукнула!“
Али дочим путе слиди
к Цариграду он најпрече,
ето се улак један види
гди управ њега тијеком тече.
Ови, потом прида њ доје,
лис му царски прикажива;
он га прима и врх своје
главе ставља, пак целива.
Млад цар, трпећ мучно одвише,
од источнијех справа скњење,
аги у том листу бîше
открио срца свога хтјење.
Писаше му да пут стране
цариградске нагло греде
и да веће изабране
дјевојчице све доведе;
вељаше му још да свуди
Соколицу пошље искати
и да јој скаже кô цар жуди
да га у Исток и она прати.
Бијеше лијепе заточнице
млади се Осман ужелио,
ке га зани драго лице
а устрили поглед мио.
Узô би опет нагледати
рајскога се ње уреса
и очî свијетлијех у ких сјати
сунце види се од небеса.
Паче он пута не умије
наћи у Исток ким ће поћи,
докли Источно Сунце прије
не истече својој ноћи.
Али ова мисô своја
неће друзим да се објави,
кријућ жељом љута боја
слатку жељу од љубави.
Ну се хитри хадум ставља,
и једнога црнца уздана
по бојницу лијепу отправља
пут пољачких равних страна,
будућ имô гласе тада
да још по тој краљевини,
за осветит цара млада,
с другами она расап чини.