Осман/5. пјевање
| ←4. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ПЕТО |
6. пјевање→ |
Серсе славни, ки пода се
стави Исток вас њекада,
кад с тисућу тисућа се
војске диже пут запада,
на узносит бријег узиде
и, пазећи број без броја
витезова ки га слиде
би велика радос своја.
Ну, мислећи да опета
неће од онијех свијех јунака
жив бит један до сто љета,
грозно у срцу свом проплака.
Али млади царе Османе,
ако се и ти обесели,
пут пољачке кад се стране
с војском страшном најприје дијели,
плакат си опет могô боље,
покли у кратко видје вриме
гди се прикри цијело поље
с твим витези побјениме.
Проз гомиле турскијех кости
јаше паша, и наприједа
од болести и од жалости
заврћ ријечи плач му не да.
Али веле хуђа 'е мука
ку видјење већ му дава
од скоренијех сусијех рука
и од усахлијех црнијех глава.
Често цијела још телеса,
слеђена у крви и смрзнута,
наступајућ с коњем сплеса
сјемо тамо прико пута.
Мнократ му се коњ поплаши,
пуха, ржа, стрепје у себи:
коњ га и коњик мртав страши
прико кога проћ му је тријеби;
паче мнократ насе скочи
цић намјере тужне толи -
он за милос заже очи
и сузами лице поли.
На свакчас га успомена
с мнозијех мјеста горе цвијеља:
од родјака онди убјена,
а овди од мила пријатеља.
I засве то ман се узмиче,
јер је усиљен путујући
онијем истијем ких нариче
коњским ступом кости тући.
Ах, јаох, сасма тешка јада!
ах невоље без изгледа!
Плеше онијех мртвијех сада
ких највеће живијех гледа.
Пут мрзећи тако тјера
вас дан, сву ноћ без умора,
али веће крај Нестера
тридеста му свану зора.
Ту Богданцим војеводу
прида, ки по њ дошли бијеху,
а он ријеке приђе воду
с дружбом ином у поспјеху.
Ну кô ступи крај Подоља,
тајчас видје надалече
гдје проћ њему прико поља
један витез коња тече.
Рука десна носи копје,
лијеву златан штит покрива;
одијева ју бијело оклопје,
под кацигом образ скрива.
Од бојника је слика права,
ну није бојник нег бојница -
свијетла и славна Крунослава,
Коревскога вјереница.
Она, откли турска сила
драга свога јур зароби,
није оружја час пустила,
с кијем јунаке многе доби -
оружја у ком лијепа дикла,
вјечне славе у пожуди,
од малахна још се обикла
бојна ћаћка дружећ свуди,
при Дунаву ки простране
свим државе господећи
јаке војске цјећ обране
супроћ турској држа смећи.
Сповиједа се тој заисто,
и глас веће свуд протјече,
да у доба оно исто
кад он кћерцу ову стече,
покли тада ш ње порода
смрт оплака љуби своје,
за колијевку штит јој пода
а оклопја за повоје.
Бојном трубљом мјеште пјесни
свеђ ју шика и покоји,
а гдје сјевер дме несвијесни,
од лавице млијеком доји.
Голом сабљом за забаву
хитро владат њу научи
и нејаку још јој главу
под кацигу тешку скучи.
Копјем руку, ступај тијеком
млађахна она тад укријепи,
и уреси славном њеком
величином поглед лијепи;
пак на хрлом коњу узрасти,
гди у планинах вихри вију,
и не позна вијек припасти
с пријеке смрти на очију.
Али љубав кроз влас живу
јача оружја да јој веле:
лук ње очи, прам тетиву
а погледе створи стријеле.
Тим добива она редом,
сад с оружја, сад с љепоте,
и десницом и погледом
свачија срца и животе.
Ну у забави тач достојној
кô се учини јур велика,
бојни ћаћко кћерци бојној
нађе бојна вјереника.
Коревскому ју да војводи,
ки јуначтвом свуд се слави,
нека мјеста ка господи
након себе тврђа остави.
Утолико и војвода
богдански се цару одврже,
и од крвавијех бојнијех згода
почетак се худ заврже.
Супрућ Турцим на бој тешки
тад у помоћ од сусједа
и Коревски пан витешки
с оружјем се диже уреда.
Ну од његових наглих справа
бојне одлуке покли види
вјереница Крунослава
и она уста да га слиди.
Вапећ млада не пристаје:
„Куд сâм тако идеш сада?
Знаш и у мене срце да је
ке се од смрти не припада;
знаш да и ја покој тлачим
за име добит с бојних труда;
међу копјим, међу мачим
дружит те ћу верна свуда.“
На глас лијепе све љубави,
ка му слатко душу гори,
вјерен витез коња устави
и овако одговори:
„О бојнице мила моја,
ка се од мене срећа друга
жељет може нег сред боја
имат љепос тву за друга?
Али, душо мâ љубљена,
кад ти дођеш, тко ће остати
клетим Турцим мјеста опћена
не дат плијенит и харати?
Ах, влаштите ти државе
од турскијех сила бљуди,
а нека ја сред крваве
рати тјерам народ худи.“
С мнозим молбам разлôг доста
славни витез још бесједи;
тим бојница лијепа оста,
а он сâм напријед пут свој слиједи.
Удри коња на тијек справна,
и на њему слетје хрло
у богданска поља равна
на крваво бјење и врло.
Јакно небо кад у иједу
страшну годину ори у буци,
носи муњу у погледу,
гром у гласу, тријес у руци.
Прид пољачком војском први
турске силе он насрну,
тер њиховом брзо крви
сву омасти земљу црну.
I добио би тад заисто
и свачијој се опрô сили,
да Богданци у доба исто
не бијаху га оставили;
побјегоше нетјерани
некрепци ови невјерници
у планинској искат страни
штит сред јама у литици.
Пут планинске хрло стране
и славни се витез тиште;
одметнике распршане
опет у бој вратит иште.
Али мноштва набуњена
бијеху гором, куд су утекли,
на запреку пута опћена
страшна дубја множ посјекли.
Ушто смиони јунак таде
запрјекам се тим промиче,
међу хречје у грм паде,
брзи му се коњ потиче.
Тад скочише из засједа
невјерници на зло справни,
и прије позна нег угледа
по гласу их витез славни.
Опире се свим без страха,
али чим их бије и туче,
изненатке сред замаха
бритки и добри мач му пуче.
Не уставља се, бôчом лупа
и у злотворској грезне крви,
али свакчас худа скупа
одсвуд мноштво веће врви.
Тиска, гони, отет се иште
недобитна моћ витеза,
ну му изазад руке стиште
двијести рука и узом свеза.
Тако славни војевода
сред сужанства оста прика;
придоби га худа згода,
не влас својих противника.
Бржи од тога него птица
глас полетје к оној страни
гди му сташе вјереница
од крајина на обрани,
кажућ робом како ухити
и изда Турком драга свога
чељад ку он слободити
пође од ропства турачкога.
Зачу млада и протива
худој срећи срце утврди,
с племенита тере гнива
пријети освете, тужбе грди.
Јак лавица, кад сред стијена
лавиће јој ловац дигне,
у несвијести несмиљена
скачућ се ори, да га стигне,
тач на коњу она хрлу
с копјем лети а не тече,
стижућ турску војску врлу
с дразим својим надалече.
Ну кад позна што је зачела
да извршит моћи није,
сва богданска поља и села
и пожеже и одрије.
Пак слободу бојном срићом
вјеренику свом да врати,
пође с пољским краљевићом
супроћ цару војевати.
I да стече тој доскора
што одлучи у памети,
сама истјеца из табора
и Османовој глави пријети.
Турском крви путе плака
и њих силе силом тиска,
и усред војске и јунакâ
на шаторијех цара иска.
С величанством поноситим
затјеца га и позива
с бритком сабљом, с копјем витим
да изиде њој протива,
вапећ: „Ако, јак те гласе,
достојан си царства тога,
ход' на поље и уза се
вод' јунака Коревскога;
јер инако, кад открити
твоје несмјенство будеш сада,
силом ти га уграбити
имам усред Цариграда.
Обећивам, придобита
мојијем робом кад те ухићу,
грдећ блага сва од свита,
на њему те промијенићу.
То ли будеш ти добити,
супроћ суху ја ћу злату
њега и мене измјерити
за наш откуп, за тву плату.“
Зачу млад цар од Источи
подунавску заточницу,
и на коња тајчас скочи,
узам копје у десницу;
на брзога коња који,
чијем је на тијек справан веће,
на крилијех регби стоји
и да сада полетјеће.
Поред ш њиме дванаес паша
на хрлијех се коњијех тиште:
погуба их царска устраша,
одмијенит га сваки иште.
Соколица али мила,
љубав своју да заштити,
соколова припе крила,
суну се у тијек стреловити.
Не притече нег прилети
свијех осталијех и завика:
„Од моје ћеш руке умријети,
тко год ти си од бојникâ!
Није потреба да цар један
на позове тве излази,
ако познам да нијес' вриједан
одговорит ни мôј снази.“
Пријете овако дикле младе
и прилике таке имају
да се обје војске таде
у једну од њих упознају.
Држи војска од Пољакâ
за витеза Соколицу,
а турачка за јунака
Коревскога вјереницу.
Узрастом је Крунослава
јакно у гори вита јела;
оружје јој урес дава,
коњ је под њом брза стријела.
Глава, прси и све остало
под златом је злато у њега,
усред чела нег што мало
сребрна му стоји биљега.
На штиту јој птица бîше
ка се у огњу пржи сама;
гледа у сунце, писмо пише:
„Мрем за живјет с твога плама.“
Соколица од сокола
бистру и хитру слику има;
поносита и охола
узрастом је нада свима.
I коњ под њом, сиви соко,
соколова носи крила;
срце огањ, пламен око,
снијег његова длака је била.
На ње штиту звијер је она
проћ мјесецу јасном с неби
ка се клања свим приклона,
с писмом одзгар: „Самом теби!“
Цар млађахан с једне стране
лијепу своју оком слиди,
и добита да не остане,
вене, чезне, гасне, блиди.
Вели: „Не цијен' да се упути
туј без мене, моја мила,
ако уза се на бој љути
и ме срце сад си однила!
Тко добуде тву липоту,
придобиће мене истога,
о ме душе драг животу,
о царице царства мога.“
С друге стране стоји пун славе
млад краљевић свијетле среће;
пут храбрене и гиздаве
Подунавке очи меће.
Чека гледат од ње руке
чудна дјела и велика,
знајућ да она има одлуке
тијем слободит вјереника.
Свака је справна утолико
заточница у врлоћи
доћ на бјење веће прико
и указат ке је моћи.
Поље равно и широко
сред двије војске мјесто је њима,
а сунчано свијетло око
свједочит им јакос има.
Туј с два краја вихра бржи
супроћ коњу коњ се тиште,
и објема се копје скрши
у најпрво сусретиште.
С обје стране хрло тада
витешка се сабља трже:
плахо лети, јако пада
гди ју десница снажна врже.
Врх оружја гвоздобита
гради удорâц тешкијех се оре:
скачу и лете искре из штитâ,
бијела оклопја пламом горе.
Нагли коњи стрјеловито,
куд их хитре руке обрћу,
сјемо тамо вију се у витô,
здесна, слијева свуд насрћу.
Једну снагу, једно доба,
у једнакој сили од руке
указаше срца оба,
ни међу њим би разлуке.
Тврди штити, цијеле оклопи,
још израњен није нитко:
ничије крви још не попи
једне капље гвоздје бритко.
Пуне срџбе и чемера
оне у себи буче тиме,
јак на вихру од сјевера
дубје у гори посред зиме.
На стремени су обје стале
и, ако не изда сила многа,
ударцом се једним хвале
сврху донијет бјења тога.
Али замах једно пријети
а удорац друго указа:
кацига им с главе одлети
с јасном тврђом од образа.
Злато просу, прам развеза,
засјаше очи, свану лице:
открише се два витеза
двије млађахне дјевојчице.
Јакно сунце иза облака
драже објави све свјетлости,
иза оружја свићу така
два сунца ова од липости.
Без уздаха ко их гледа,
тер му дано горјет не би,
или створен вас је од леда,
или срца не има у себи.
На сванутја неуфана
од љепоте изабране
у обје војске са свијех страна
лете стријеле, дажде ране.
Нова робја, новијех слуга
одсвуд врви множ велика,
паче у војсци војска је друга
заплијењенијех љубовника.
Лете облаци од уздахâ,
од погледâ војске теку;
свачија срца чезну од страха
да обје младе зла не стеку.
I толико свак то хаја,
да на коњих стрјеловитих
сунуше се с оба краја
двије дубраве копја витих.
Сјају сабље, дажде стриле,
трубље трубе, коњи рже,
и под силу с нагле силе
дјевички се бој разврже.
Размеће се и замеће
бој из боја хуђи и јачи,
и сретају усред смеће
копја и штити, сабље и мачи.
На оружне буке таде
гора и поље страшно замни,
ну уто сунце згар западе
и ноћ скри свијет у скут тамни.
Црна сјена пут табора
Турке врати и Пољаке;
али исред њих сјâше зора
с двије бојнице лијепе и јаке.
На таборе Крунослава
враћаше се, ну под силу;
што не води, труд јој дава,
заточницу сву немилу.
А то ер цијени за истину
промијенила на њој да би
љубав драгу и једину
ку јој худа срећа уграби.
С тијем уфањем још ју тјера
прико поља, прико страна,
откуд доби крај Нестера
млад краљевић цара Османа;
пачек, будућ глас имала
да Подољем на дан прије
с другами је пројахала,
докли ју нађе мирна није.
Не уставља се час од тијека,
брза коња свеђ удара
и упознава се издалека
у царева поклисара.
Јур вапије сва охола;
„Чекај, чекај, Соколице!
да имаш крила од сокола,
не утече ме деснице!“
Али, како би наприједа
поклисару царском ближе,
позна истину и уреда
коња успреже, копје диже.
Да су од мира, а не од смеће,
чељад, кажу њој биљези:
дуге и ставне свим одеће
и врх копја бијели стијези.
Ну по оружју и по штиту
и поклисар њу открива
за бојницу гласовиту
цара на бој ка позива.
Спомењује ње велика
и храбрена бојна дила,
и од његовијех свих коњика
најбржега к њој посила;
ки јој смерно откри име
од царева свијетла паше,
и приложи казат с тиме
к пољском краљу на што иђаше.
Упути се напријед таде
заточница племенита,
и у мисô јој тајчас паде
да за драга свога пита.
Пак устави коња добра,
слацијех усти русе отвори
и у бесједу благу обра
с поклисаром да говори.
Ки будућ се поклонио
њој и она опет њему,
и у начин се драг и мио
открио дворан ови онему,
бојна уздахну дјевојчица
и не може скрит пораза,
засведа рај лијепи од лица
и од очи сунце указа,
велећ: „Чуо си, може бити,
приповиједат име моје,
и могô си још видити
овијех рука дјело које;
Али не знам чу ли икада
колико је привелика
болес ка ми срце јада
с ропства драга вјереника;
ер у ропству није правом
свезан узом да сад ходи
тко слободан с многом славом
родио се да господи.
Нека трпи јарам тешки
тко га обикну више врата:
витезови држе лешки
њих слободу дражу од злата.
Зато молим тву доброту
да ми одговор истин пода:
гдје је, ако је у животу,
мој Коревски војевода?“
Одговори паша знани:
„О бојнице свијетла имена,
у ком мјесту, у кој страни
није тва слава разглашена?
Тве је име пролетјело
и гдје свијетло сунце гледа,
тве витешко свако дјело
за чудо се свуд сповиједа.
Узô бих ти боље гласе
од витеза казат твога;
живе, ну на њ ставила се
с тврдом стражом помња многа.
За добро имај, о госпоје,
ако речем што је истина:
свијетло и драго сунце твоје
сред тамнице крије тмина,
и издно јаме, у кој сада
трпи муке свеђ немиле,
није уфања моћ икада
слободит га с ниједне силе.“
Трудно подније дикла лијепа
што зачула овди бîше,
и така ју болес цијепа
да не уздише нег издише.
Не има власти да устави
на очију грозне сузе;
поклисара тим остави
и пут другдје слиједит узе.
Срам је славну заточницу
и у многој је стога муци,
да јој види плач на лицу
тко јој гледа мач у руци.
Тако наприд сама слиди
и, умнажајући непокоје,
друго уза се вик не види.
нег с уздасим сузе своје.