Осман/3. пјевање
| ←2. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ТРЕЋЕ |
4. пјевање→ |
Мразној зими дође сврха
с примаљетна јур дохода;
снијег с планинских копнећ врха,
што узе горам, ријекам пода.
На глас тихи од вјетрица
бијеше ранит зора обикла
с вијенцом који свî ружица
у рајскијех пољијех никла;
кад сунчана зрака плаха
по небу се пружи ведру,
а поклисар царски узјаха
златном сабљом ресећ бедру.
С лијепом дружбом он се отправи
с отманскога Цариграда
пут држава кијем у слави
краљ пољачки Шишман влада.
Цар му прида у походу
с тврдом стражом од бојникâ
богданскога војеводу,
Гашпарова намјесника;
дим Гашпара Милостића,
ки у хрватском рођен крају,
бî ли знање или срића,
јур столова на Дунају.
Не потежи ну га тјера
мисô да прије склад се узрочи
међу Сунцем од Сјевера
I Мјесецом од Источи.
Сада једне, а сад друге
коње јаше на промјену,
пробијући стране и луге
по равнини, по камену.
У румелска језди поља,
опет српска напријед слиди,
гди су од града Дренопоља
врх Марице ријеке зиди;
врх Марице ријеке која
мнократ брзи тијек устави,
кад Орфео крај ње поја
драге пјесни од љубави.
Кажу Србљи и Бугари
бистре воде седам врела,
која проби и удари
на спијевања свâ весела;
сповиједају вихри пласи
да успрегоше врле силе,
славни пјесник гди се огласи
под зачинке своје миле.
Још говоре: јато од птица
слиједећ дубја гнијезда прини
за од разлицијех чути жица
и од гласа склад једини.
На складање веле медно
кон спијевôца љубовника
од разлицијех звијери уједно
купљаше се множ велика.
Од Орфеа овди прво,
нека се увијек пак зачиње,
чу звијер, птица, ками и дрво
складне и слатке бугаркиње.
Бугарин их славни остави
словинскому свом језику,
дјела од славе да у слави
бугаре се у њих вику.
Тим у њих се још зачина
што се у пјесан стави одавна
од Лехсандра Србљанина
врх свијех царâ цара славна.
У њих свуд се витез хвали
кога круном копје обдари:
Стјепан Урош и остали
од Немањîћ куће цари.
У њих живе слава обилна
ку Кобилић стече мудри,
кад ханџаром цара силна
на Косову смртно удри.
Просвијетлит се у њих хајô,
не завидећ сунце жарко,
Свилојевић још Михајô
и Краљевић јунак Марко.
У њих јоште вас свијет пуни
глас и бојна дјела слову
од Лауша ки се круни
у Будиму и Кракову.
Глас се у њих сред народâ
од истока до запада
вјера, госпоство и слобода
Дубровника мирна града.
У њих Јанко војевода
високо се узвисио,
да је обрана и слобода
од угарске круне био.
Свака страна ка је најдаља,
свако доба, свако вриме
Матијаша слиша краља
недобитно у њих име.
У њих Ђурђа Скендербега,
сатритеља турскијех сила,
прико свијета лете свега
још витешка бојна дила.
На велику у њих гласу
Шишман Батор јоште стоји
да отманске војске расу,
ких небројни бијеху броји.
У њих свакчас расту у слави
сви пољачки краљи избрани:
Јаџелони, Владислави,
Кажимири и Шишмани.
О Шишмане, ведра крви,
ки од Леха и од Крака
третји именом, славом први,
у краљевству си од Пољакâ,
у њих и ти, о могући
пољски краљу, славан јеси
да сјеверној царској кући
оте круну ка те реси;
да отманска тешка сабља
под твим бритким мачом пуче;
да свуд твој коњ, тва корабља
земљи и мору послух уче.
Недобитан с тога узрока
цареват си свијету сио,
ако од Запада и од Истока
два цара си придобио.
Један, с чудом неизмерне
тве крипости чим замјери,
за љубовце да ти верне
двије краљице, царске кћери;
други, охоло ки под неби
врх царâ се свијех поноси,
самому се клања теби,
с поклисарим мир ти проси.
Ну је највећа твоја слава,
круно ведра и честита,
што имаш сина Владислава,
ки на царство свиће од свита.
О приславни краљевићу,
недобитна твоја дила
ја бугарећ славан бићу -
та је имена твога сила.
Ах, срећнијех мојијех дана!
Ки ћу покој наћ у труду,
ако у смрти цара Османа
сред тве славе живјет буду!
Ја по себи не имам власти,
ако милос' тва ме остави;
ти уздржи, за не пасти,
под тве крило тко се стави!
Сиви Соколе од Сјевера
који летиш сунца више,
требују му твоја пера
тко иште дјела тва да пише.
Зашто не ја, дану Орфео,
кад би од тебе спијеват хтио,
веле би се прије смео
нег би изрекô стоти дио.
На краљевство од кољена
од сто краља краљ те роди
ки сјеверна небројена
мјеста влада и господи.
Краљица је мајка твоја,
чесарова сестра славна,
од сјеверне куће која
чесарује свијет одавна.
Чесарова кћери обдари
и тву младос Вишњи згаре;
родише те краљи и цари,
и ти рађа' краље и царе!
Круна од крстјан ка је најдаља
у роду те близу гледа;
франачкога имаш краља
и шпањскога братучеда,
кога царству Индије сада
нове свијете море плоди,
кому сунце сред запада
ни у ноћи не заходи.
Мошковско је кнештво главу
под тве ноге приклонило,
кад се у боју у крваву
од тве руке придобило.
Ти од сјевера сјевер бржи
сред Нестера и Дунаја
рва, тиште, сломи и скрши
огњенога љута змаја.
Свијетло Сунце, сини, сини
у ведринах од истока,
тјерај Мјесец к ноћној тмини,
дан да сване с твога ока!
Краљевићу, живи, живи
недобитан довик вика;
у праведној супротиви
добиј Сведа одметника!
Расти, расти, Владиславе!
Сви народи твој глас чују
и за једне твоје главе
сто круна ти одсад кују.
Слиједи, слиједи тва влас многа -
тијесан јој је јур крај ови -
преко мора Леденога
новој земљи бит цар нови.
Свемогућству твому, видим,
свијет бит један неће доста! -
Али је вријеме да пут слидим
гди поклисар царски оста.
Јаше визијер и најближе
гору од седам врјела гледа;
к јужном крају Витош диже
врх у дубју никлу из леда.
Куновица, грло од свијета
ка веригом дугом веже,
и Планина Стара опета
простире му се и протеже.
Дно вјечнога леда и мраза,
гди су пукле ове горе,
старијех доба чељад каза
од оружја бога дворе.
Да се гвозден стан находи
Мартов овди би на гласу:
гвоздје мири, гвоздје поди,
ступи и врата од гвоздја су.
Тим још и сад, гди се рече
да је од боја бог становô,
гвоздена се руда сијече,
мјесто је звано Самоково.
Провадијом јаше пака
и на жалијех мора Црна,
откуд свиће дања зрака,
бијели му се град од Варна.
Пази Варно надалече,
гди војујућ јур јуначки
смрт Владислав славни стече,
краљ угарски и пољачки.
Али веле с бољом коби
сад Владислав нови у слави
близу Варна цара доби
и у потјеру с војском стави,
чим с јунацим, ким је био
кнез Котковић Иван глава,
свôм је руком осветио
чâс старога Владислава;
а Козаци, срнућ хрли
старијех штета у замјену,
пожегли су и потрли,
паче смакли Варно у плијену.
Нове распе стара града
мимоходећ паша жали
и проћ вољи својој тада
бојнијех Козâк војске хвали.
Бугарска му села остају
с лијеве стране: к десној куча,
гди се к морском стере крају
плодна и питна свим Добруча.
У њој тежак муком дугом
од труда издан вик не оста,
ер што узоре за дан плугом
с опћином му 'е хране доста.
Пространа је земља толи
да, тко гледа сјемо тамо,
стало му се свуди околи
с пољем небо види само.
Двакрат овдје златне пчеле
у љето се једно роје,
и толикрат овце бијеле
јаганчиће коте своје.
Из Добруче уз Загорје
к Подунавју паша слиди;
лијепа мјеста, драг простор је,
све се пуно селâ види.
Ките златне и румене
висе о дубју воћа зрела,
под ким траје дни љувене
чељад мирна и весела.
Ројна улишта, млијечна стада,
житне њиве свак ужива;
Никопоље од запада,
Дрстеро, откуд сунце сива -
Никопоље, кому није
од сто ока мос далече,
римски чесар ки прострије
гди најшири Дунав тече.
Вријеме мраком од забити
цара и царска крије имена:
само је свијетла вик на свити
дјела узмножнијех успомена.
Час поклисар не пуштава,
ну поспјешно напријед ходи
управ ријеке од Дунава,
на Ћелијах да ју броди.
Ћелије су град њекада
гласовита биле имена:
обиљежја једва сада
назиру се из купјена.
Богдански у њих војевода
Стјепан цару одрва се;
гди висоцих кров би подâ
сад на сунцу стадо пасе.
Мру градови огрнути
од камења становита,
а од умрле човјек пути
жали ер не има вјечнијех лита.
Ах, поносна наша чуди!
I јес јоште ки се вара,
и у животу тврд се суди,
видећ ками да се обара!
Похарана града зиђе
с десна остави Турчин краја,
и упријечи пут да приђе
прико ријеке од Дунаја:
гди зламења мјесто храни
још и остатке мале њеке
од мостова које лани
цар прострије прико ријеке.
Мос бо охоли Дунав не да
врх све ријеке држат брзе,
нег само они ки му од леда
стави сјевер ки га мрзе.
Тим поклисар цара Османа,
кô у богданска поља ујаха,
видјење му кобних страна
ступит не да без уздаха;
паче, све што напријед јаше,
хуђа жалос свеђ га труди,
кости голе чим плесаше
од побјенијех турскијех људи.
Срцу одољет моћи не има,
да од болести вас не трне,
пазећ силом прид очима
царски расап куд се обрне.
Видје поље свим широко
ко цар прикри с војском прије -
соколово сиво око
пригледат га моћно није -
да на сваку диже страну
турскијех кости горе гори,
гди из пô свијета множ сагнану
мач пољачки на тли обори.
Слиједи тешки пут у јаду,
и остају му нашироку
Угровласи у западу,
црни вали у истоку.
Не уставља се час по путу
Турчин, палећ земљу уздаси,
пачек за открит жалос љуту
у оваке се тужбе огласи:
„Ах, давори, дружбо мила!
Познасте ли мјеста клета,
гди неизмјерна наша сила
минутога паде љета?“
Бег богдански уза њ ходе
молит му се овдје стави
број јунакâ, мјеста и згоде
да му од турске војске објави,
велећ: „Каж' ми - биће утјеха
друга наћи сред невоље -
све што од цара би до Леха
и кô цару Лех одоље.“