Осман/2. пјевање
| ←1. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ДРУГО |
3. пјевање→ |
О младости ташта и плаха
која срнеш с неразбора
без бојазни и без страха
гди погуба тва се отвора,
смиона си и слободна,
зашто не имаш мисли у себи;
трудна дила тим су угодна
и најтежа лака теби.
У поносној твôј похлепи
сиње море млаца утопи
кому восак перје облијепи,
а сунчани зрак растопи.
Тебе уза се и они има
ки сред вода у огњу згори,
гди се с коли сунчанима
сатариса и обори.
Цар Лесандро с тобом ходе,
сит једнога свијета славе,
плака да се још находе
нови свијети и државе.
С тебе и отманско плахо дијете
сада срне својом власти,
не разбирућ отприје штете
у ке пак би могô упасти.
Ах, у Исток, царе Османе,
млађахан се још не пути,
докли верне и уздане
тве свјетнике будеш чути!
Мудро су они размислили,
што још младос теби не да,
у све воље самој сили
ка надалек не погледа.
Пршеће су твоје одлуке,
привидјенства ер не имају;
предње згоде за науке,
љета бо ти још не дају.
Твом зеленом прималићу
зрелијех дана јесен доћ ће:
прије времена немој у цвићу
слави твојој трунит воће.
Придобиват непријатеље
и подлагат неподложне,
племените тој су жеље,
мисли храбрене и узмножне;
ну од погубе не чувати
ни тврдит се од засједа
смиона ће се плахос звати
без разбора и без реда.
Тако густи гај сред гора
лијеп се и зелен здвор замјери,
а у тамни скут затвора
љуте змије, врле звијери.
Тим Дилавер, покли зачу
прешне одлуке млада цара,
свакчас мисô ћути јачу
и погубе нове ствара;
свеђ находи у памети
веће сумње, врље страхе,
да не може тим нег ријети
царске справе сасма плахе.
Зато прије нег се крене
млад цар изван Цариграда,
подиже се да спомене
што га страши и припада.
С учитељем и стражником
женскијем к цару хрло поје,
знав под клетвом да великом
цар се и њима открио је.
Дошад сваки главу склони,
спријед на прси десну стави,
скут на уста царски дони
и понижен свим се објави.
Усред мјеста исписана
златнијем цвијетјем више модра
пристоља су царска избрана
у прилици златна одра.
Врху сагâ тканијех златом
стоји тугдјела згар црвена,
златном жицом и богатом
сва направом извезена.
У зеленој туј хаљини,
злато и бисер ку накити,
с подвитијем сприд колини
сједи Осман цар честити.
Вео на русој глави около
сњежан свит му је у сто дијела,
а у камену драгу охоло
сунце сја му врху чела
Врх каменка свîм богата
сиња перја трепти кита,
танком жицом чиста злата
у драг начин лијепо свита.
Млађахан се цар поноси
испод тога лип над свима:
црне очи, златне коси,
а румено лице има.
Махну руком, и упути
на мјесто се свјетник сваки,
откли, за открит све што ћути,
поче визијер говор таки:
„Савише је (он покличе),
гди цар славни заповиједа,
да се један роб истиче
улагати свîх бесједа.
Ну чâс ова на коју ме
милос царска узвисила
удахнива смјење у ме,
а за славу царскијех дила.
Витешки уче непослуси,
с ких пољачка добит слиди,
да тко једном зло окуси,
други пут га тја привиди.
Куд кучају ме бесједе,
ако твоје царство проси:
једно сунце врх нас греде,
свијет једнога цара носи.
Мустафа ти дундо живе
и ш њим мнози у жељењу
с нове твоје супротиве
да опет на тај стô га успењу.
I братја ти живу истино;
али мати Мустафина,
жена охола, не мисли ино
нег узвисит себе и сина.
I да јој се тој кад збуде -
вишња уклони што десница! -
не би ошла творбе худе
за утврдит се вик царица.
Братју би ти без милости
подавила и поклала,
нека у тмине из свјетлости
и други пут не би упала.
Веле она зна и смије,
веле се од ње приповиједа,
шапат, жамор вас умије
виловитијех од бесједа.
Она сама усред тмина,
у најглуше доба од ноћи,
кад засједе ке запина
зовућ пакô к свôј помоћи,
с лијевом ногом стане изутом
распасаној у хаљини,
проспе косе, црнијем прутом
око себе круг учини;
пак, наказни и све срде
по имену звати кликне,
и страшиве клетве и тврде
непослушним дусим викне.
Глас је да она од дјетиње
млијечне пути помас куха
и на овну прико сиње
ноћи лети врагодуха,
на ком јаше свеђ без страха
к планинскому вилозмају,
гди вјештице подно ораха
на гозбе се страшне стају.
Ријеч је да прије чарајући
глад ти у војску посла из пакла,
ки ти веће нег могући
мач пољачки витез закла.
Виленика родитеља,
вјештицу јој матер гласе;
на границах од Рдеља
у Угровласијех родила се.
Од њих на зао пут се стави
и на дјела страшна и клета,
да био мјесец окрвави,
жарком сунцу свјетлос смета.
Црну ведрину од небеса,
ситне звијезде згар притеже;
море смућа, земљу стреса,
повјетарце вихрим жеже.
Зграде ори, њиве хара
тријеском, градом, злом годином;
приобража се и притвара
птицом, звирим, дубом, стином.
Одметна је кауркиња,
а у вјери тој се заче;
невјерна је сад Туркиња:
сви закони се од ње тлаче.
Не има од душе све спознања,
ни другога бога слуша;
њој су у њој сва уздања:
она њој је бог и душа.
Љуби сина, уколико
по њем се узда свијет владати,
и, за то стећ, ниједно прико
дјело извршит вик не крати.
До царскога иштом стола,
откли паде, да узрасти,
не гледа она (тач је охола)
злата, снаге, вјере и части.
Није лијепа; ну хитрости
зна с којом се вид заслијепи;
у раскошах, у милости
облијепи се, докле олијепи.
Угровлашки војевода,
судећ љепос по погледу,
за поклон ју цару пода
Махумету, твому дједу.
Све се ово од ње каже;
све овако је ли, није ли?
Ја мним много да се лаже,
ну се истине веле вели.
Тим потребне ја три ствари
тве свјетујем царство сада,
ако у Исток поћи мари
из старога Цариграда:
да другога цара прво
овди жива не остави,
ер се у сухо ласно дрво
огањ прими и појави;
пак да матер и Даута,
Мустафина зета, умориш
и све што ти пријеча пута
да растријебиш и обориш;
а за братју најпослије
међу мудријем ријеч је така,
да велика ријека није
ка се у веле дијели тракâ.“
Визијер, цара ки је најближе,
веће уста свâ затвори;
учитељ се хоџа диже,
и овако проговори:
„Роб, ки верно досле учи
да се у знању царство узмножи,
да се умнажа сад одлучи
с царском славом закон божји.
Кроз мâ уста чуј свјет ставни
ки ме небо ријет надише;
ја редовник, ти цар славни,
а Бог вишњи свијех је више.
Немој, славни царе од царâ,
у погуби твоје главе
да отманска кућа стара
трепти и ш њом све ње славе,
тер јој с пријеком пак незгодом
згине у теби што њу реси,
гди честитим још породом
утврдио стола нијеси.
Прости, прости, господине,
ако будем ријет одвеће:
затајати не има истине
тко у свјету издат неће.
Нека истина мјесто има,
а ма глава тајчас пади
под ногами ево твима
роба старца, царе млади!
Хвалим царства твога одлуке
и визијерове успомене,
ну ако добре кад науке
чу од твога слуге мене,
види ми се споменути
да тве царство љуби праву
узме отприје нег се упути
боја источна слидит справу;
не робињу непознану
од кољена потиштена
нег госпођу изабрану,
свијетле куће, славна имена;
зашто, ако те сам на лицу
урес лијепи успримага,
тер робињу за царицу
од незнана узмеш трага,
у којој се наћ ће муци,
споменујућ згоду худу,
твоји синови, твоји унуци
и након њих који буду?
Ах, размисли са мном сада,
што ће ријети од њих сваки?
Пун немира, смеће и јада
даће тужбам говор таки:
'Ман се бројим од славнога
отманскога ја кољена,
ако је жена оца мога
пастирица заплијењена.
Дједи ми су сви очини
цари источни привисоци;
смерни горштаци у планини
матере су моје оци.
Дједа очинијех бојна рука
град под сабљом влада ови;
дјед материн сваки хука
с тешким ралом за волови.
Дјед цар сваки згради и саста
двор, ки сунчан зрак опсива;
дједом горанин сплете од храста
кућарицу гдје прибива.
Дворили су китни злата
једним племићи усред града;
друзијем град је био појата
а дворани дробна стада.
Они источни Змаји огњени
прикрилише свијет у слави;
сваки гусар овијех сплијени
и на врат им узу стави.'
Ах, двије врсте противније
и разлике толи у себи
тко сад види, тко ли прије
видје здружит вик под неби?
Комар с орлом, а мрав с лавом
вик порода не изведе,
а овчарица с свијета главом
хоћ да рађат царе греде?
Чесар нијемски, краљ франачки,
шпањска круна, Лех чемерни,
и британски мач јуначки,
и ћесел-баш полувјерни,
кнез мошковски с прекопскијеме
харачаром, и господа
сва од свијета ишту племе
супроћ себи цић порода;
а ти сам, ки на сем свијети
краљ си од краљâ, цар од царâ,
за достојан плод видјети
кћер ћеш узет тамна овчара?
Ах, није чудо да нејачи
траг Османов свеђ излази:
крв дивјачна уздивјачи
племства у женах тко не пази.
Да сред срца не сцијен' твога
ти би чуо жеље од боја,
да од кољена краљевскога
није кадуна мајка твоја.
Од рускијех цара исходи,
Михољскога кћи је пана,
свијетлијем очим био дан води,
љепота је ње сунчана.
Татарин њу оцу оте
и твом ћаћку цару Ахмату
за замјернос од љепоте
сву у суху посла злату.
Грчкијех цара и деспотâ
рашких кћери господичне,
рајска бијеше кијех липота,
бијеху царом љуби сличне.
Твоји дједи тога цића
унуци су били царâ -
славна Ивана Палкошића,
Ђурђа деспота и Лазара.
Паче Змај се овијем путом
у Орлово гнијездо умјести,
и прид бојном сабљом љутом
прстен пирни чу се уљести.
Зато и милос тва честита
не робиње, нег госпоје
од кољена племенита
за љубовце ишти твоје!
Узми двије, три и четири,
рајске слике свака буди,
из свијех страна изабири
липос ку ти срце жуди!
С избраном ћеш љуби отити
ти покојит бојне труде,
а свекра ћеш оставити
да ти царство овди бљуде.
Ти ћеш стјецат пород нови,
нова мјеста; нове сриће,
а он чуват град ће ови
и од братје ти стража биће.
Ни мож сумњит да он тада,
кад се види у висини
сред старога Цариграда,
одметник се не учини.
Тко Отмановић није од старих,
сабљу отманску не има у руци,
а он ће имат дио у царих
који му ће бит унуци?
Тве ћеш царство потпријет тако
и без мисли путовати
и, утврђен крепко и јако,
најчеститији цар се звати.“
Хоџа доспје; али смино
слиди за њим хадум црни:
„Славни царе, тач једино
вас траг губит свој не срни!
Царицу узми! Разлог проси
да од ње стјечеш пород мио;
ну не дави прије него си
синовим се поштапио!
Робу је ово доста открити,
диљит ријечи тријеби није
пред онијем ки на свити
много може, веле умије.
Само, ако је ваша жеља
у Исток с војском путовати,
од Пољака непријатеља
утврдит се прије не крати!
Двјема сабљам на двије стране
мучно влада једна рука,
а све пустит без обране,
за иних хитат, зла је одлука.
Најприје мудар начин гледа
да уздржи што је његово,
простире се пак наприједа
и прихитат иште ново.
Царству твому цића тога
споменут се мени види
с круном краља пољачкога
спрва искат да мир слиди.
I познô си и видио
сред крвава љута боја,
гдје сâм главом твôм си био,
коли је тешка сила своја!
Хуђе и горе не ишти чути -
Вишњи уклони ту невољу!
Ако у Исток ти се упути,
а он остане сам на пољу,
које стране, ки ли пуци
опријеће се краљевићу,
ако добит носи у руци,
а на ведру челу срићу?
Тко војеводи и витезу
Котковићу да одоли?
Радовилском тко ли кнезу
бојном славом ки се охоли?
Који мири да не паду
пан Збаравшки ке наступи?
Ку ли тврђу и ограду
да Замошки не разлупи?
Али обранит тве државе
ка ће оружја, чије деснице
од храбрене Крунославе,
Коревскога вјеренице?
На коњу се мнократ она
тиште пољскијех из табора
и слободна и смиона
доприје до истијех твих шатора;
гдје у слици огња жива,
ресећи је тешко оклопје,
силно царство тве позива
и на сабљу и на копје.
Прости, царе, ако зачу
смионо хвалит тве злотворе:
сам си у пољском познô мачу
истине ове ме говоре.
Ну није чудо да обране
проћ њима се не находе:
војске им су изабране
од војевода и господе.
Одрват им моћ се није!
страшне и врле њих су справе:
сваки се од њих за чâс бије
и за име стећ од славе,
међу копја, међу маче
проз лед тече и проз воду,
и у огањ живи скаче
у слободи за слободу.
Тим ако мир ш њима жуди
тва влас склопит, царе од царâ,
с помном стражом чува' и бљуди
Коревскога тамничара.
Паче тврдијех од обзида,
гди је затворен, облас ваша
помну и уздану стражу прида'
кому од вернијех твојијех паша;
ер толико јунак славни
гласовит је сред Пољакâ,
свиколици да су справни
за откуп његов чинит свака.“
Приста сваки од свјетникâ,
а цар ставно кличе у гласу:
„Живи дундо, сваколика
и мâ братја жива да су!
Бог уклони да онога
смртном раном вик озледим
врх пристоља ки овога
сидио је гди ја сједим!
Ако сам ја сад узмножан,
и он у битју би мојему,
и кô је живот свој подложан
мени, и мој тач би њему.
Ну ћу узмножит страже таке
дунду и братји на походу,
да од засједе сваке опаке
утврдићу му слободу.
А маћеха оца мога
да од пасторка мрзи сина,
чудит ми се није до тога:
то је опћена свијех кривина.
Нека она горе облијета
и по тминах ноћнијех јаше;
суђена ми не буд' штета,
вилинства ме ње не страше!
Ну сад хрло, гди простиру
државе се ме велике,
све госпође да се избиру
свијетле крви, рајске слике!
Затијем, потом био дан сване,
поклисар се наш одијели,
тер Пољаком од ме стране
мир понеси, ки свак жели!
А на стражу стани један
Коревскога тамничара,
нека унапријед није вриједан
утјецати вик с привара!“
Црнац хадум оди скочи
и изнаћ се виле обећа
златнијех власа, рајскијех очи,
у кијех свјетлос сја највећа.
А одлучи се у Пољака
Херцеговац Алипаша;
мед његова ријеч је свака,
ил' сповиједа, или упраша.
Подсмијех му је свеђ сред усти,
свакому се смерно клања,
хитрина је све што изусти,
уњигу'е с мудра знања.
Зна, вухујућ ријечцом благом,
од бесједа све науке,
и могућ је веће снагом
од језика негли од руке.
С тијем начином прве части
у цареву двору стече,
и од пастира паша узрасти
познан близу и далече.
Од тамнице најпослије
Коревскога стража је дана
Ризванпаши ки би прије
роб истога славна пана.
Уто и ноћ небу стави
стражу од звијезда свуд около,
да прије реда не објави
свијетло сунце златно коло.