Осман/15. пјевање

Осман
Писац: Иван Мажуранић
ПЈЕВАЊЕ ПЕТАНЕСТО

Четрнаесто и петнаесто пјевање Гундулићева спева нису сачувани. Следи најуспјелија допуна коју је на позив Матице илирске 1844. учинио Иван Мажуранић.

Промјена је лијек на свијети
Јадној души свијех најбољи:
жуди спјешно да му лети
Вријеме, тко је у невољи.

Кога од дневи бриге муче,
Тому ноћца покој носи:
А пак ноћне кога скуче
Скрби, од дана лијека проси.

Што се у дневи мучно види,
I.акше у ноћи дух наш сцијени:
А највећма чезне и блиди
Печал ноћна с ноћном сјени.

Стога и Осман млади жели,
Веле стијештен с ноћне смеће,
Да се објави дан весели
I румена зора веће.

Ка цватућијем уснам гдје му
Злат цјеливат прозор стаде,
I по храму узе свему
Млад зрак играт зоре младе:

Уста султан и пун добра
С лијепијем даном слута и коби,
Сутра у диван сазват обра,
Да се царски скупе роби,

Роби царски, о кијех стоји
Стол отмански тврд над свијеме,
I с кијех свјета непокоји
Царски лагну тешко у вријеме.

Ки како се сјајну у вијећу
Сакупише лијепу у складу,
Кажућ цару чáс тијем већу,
Чијем га охола више знаду,

Осман узе: »Беглербези,
I везири моји, и паше,
С кијех свечеви свети стези
Посвудијер се распршаше,

Што вам глас мој јавит греде,
Знам да мило бит вам неће:
Јер тко турске слави дједе,
Разми од боја не зна среће.

Али, ах, срећа та је од боја
Прем вјетрена над све ине:
Чијем сад добра носи која,
А сад у час опет мине.

Она учини лањско лито
Да могуће војство наше,
Ако и не би предобито,
Дај не доби што хтијаше,

Чијем што глад ми посла љути
Болну у војску и зле штете,
Што пак - ал, ах, ружно 'е чути! -
Јањичаре срамно смете.

I то 'е узрок што Пољака
На мир склоних, не цијећ мира,
Нег да у напријед жешћи пака
С каурином рат се тира.

Јер кад љути непријатељи
Након боја мирно сједу,
За побит се снова у жељи
Нову снагу купит греду,

I тко од њих веће жуди
Мир, о рату сни тијем веће,
Канећ тијеме да му худи
Паде с силе злотвор веће.

А прем добро сваки знаде,
Да се с турством крст не слаже:
Један Бог је; тијем ваљаде,
Да га и вјера једна каже.

Ну до тога да без рати
Ткагод допре, слично није:
Пророк отац, сабља мати
Вјери чистој бјеше и прије.

Тер да то се пака збуде,
I светац се вељи освети,
Знај вáс сваки ке вам сúде
Сад ће моје царство изријети.

Али-паша мојом вољом
Мир с Пољаком клетијем удри,
Како њедла чести бољом
I Сулиман дјед мој мудри.

Лех Козаке љуте у реду
Одсле држат тврдо обећа:
Тијем Татари да се сведу
Под мир, корис иште већа.

Паче, ратне да се штете
Сваком смире, јоште рече:
Тијем пјенези нека лете,
Откле пак нам пјенез тече.

Ну к том Пољак иште и даје
Сужње натраг с обје стране,
Хтећ им тешке свршит ваје,
I да им слобос лијепа осване.

Ја, истину за ријет праву,
Мнијем слободе вриједан није,
Тко свом сабљом спасит главу
Од сужањства не умије.

Избјегнути смрт у рату
Од јунака вијек не виси;
Ал слободу чуват злату
Зна, јунаштвом тко се узвиси.

Ну за уклонит нову смећу,
Хоћу сужњи да се избаве:
Тијем ни Лех ће корис већу,
Ни ја веће стећи славе.

Понаглаву Коревскога
Тамничара Пољак пита,
Нека у мраку није кога
Роди мајка поносита.

Тијем Коревском, премда од прије
С богданскога цвили рата,
Слобода се нек повије,
I гвоздена отпру врата.

Јер је вриједно да се обдари,
Тко другога заније толи,
Да за њ бит се пође с цари,
I сам, нег он, умријет воли.

Тијем удиље нек се овамо
У слободи бан доведе,
Да му из нашијех усти дамо
Чут што уживат опет греде.

А пак затијем за пут свети
Уредит ћу справе нове:
Да, за нов нам рат, донијети
Светац буде благослове«.

Доспије султан; ну за њиме
Ризван стари зборит слиједи,
I чијем збори, мразне од зиме
Дркта у себи, копни и блиједи.

»Прости, о царе свијетли« - рече -
»што од твога чут ћеш роба;
Кога смртна рана пече,
Лијека чека само од гроба.

Твоја милос чуват да ми
Коревскога тамничара,
У дубокој нека јами
Мрак злочинства њега хара.

Али у химби тко је обико,
Химбе оставит вијеку неће:
Одузми му свеколико,
А дај химбу, још живјет ће.

Јер да Леху будеш клету
Дó не кулу, него пако,
Још би вјеру скврнит свету
Њега умјело дјело опако.

Чијем из тмина, у кијех сједи,
Вриједнијех душе ка би у њима,
Још изнађе да бесједи
С мојом кћерцом, мојим очима.

Ах, велики царе, опрости,
Што обичај турску гази,
Тко јур трпје веле и дости,
Што је од крста вјерно пази.

Напомињат сила ми је
Дјела женска, свијет да чује
Што каурин худи умије,
I ка турству свеђ зла кује.

Он пакленом припомоћи
Толи диклу младу омами,
Да се одлучит крадом поћи
Вјеру у клету с њим не срами.

Не знам како то се згоди
Да Туркињу крст занесе;
Ну без пакла ни'е ткогоди
Јоште из гроба живијем тресе.

I била би, сва је слика,
Опчињена кћерца моја
Избавила чаробника
Из мрачнога непокоја:

Ну згода се у то објави,
Ка замјерак худ чијем смете,
Остарјелој мојој глави,
Вај, још хуђе справи штете.

Знано ти је, царе вељи,
Да слободна она рука,
Ка те хрват горје у жељи,
Би лешкога дикла од пука.

Тијем јер рати не учини,
Што учинит хтједе рати,
Угричић се млади хини,
Тер ста злато пак да трати.

I толи се прострије худо
Ње смионство да у стари
Град ов дође, мислећ лудо
Да ме златом пак превари.

Ну тко цара вјерно служи,
Злата од цара дости имаде:
Тијем ју сведох, он гдје тужи
Ки јој очи заније младе,

Мнећ, у тврду нека 'е мисту,
Тко лукавијем путем иђе,
I тко вјеру тврду и чисту
Царскијех слуга црнит сиђе.

Али, ах, у зô тко се роди
Час, злу срећу кушат мора:
Да се пораз мој догоди,
Суђено је било одзгора.

То се просу, не знам како,
I тко 'е Угрин чу се уреда:
Ну да у свему имо 'е пакô
Добар дио, крит се не да.

Чијем једина кћерца моја
Нове и тешке чувши гласе,
С љубоморна непокоја
Свој љувезни узбоја се.

I бојазан да не изгуби
Посједоват што мнијаше,
Чини 'е открит пак да љуби
Непријатеља вјере наше.

Јао, вјећни мој прикору,
I срамото мојих дана,
Гдје ми скоро на умору
Та би скврна видјет дана!

Ах, како ми вид се смути,
Кад пучину црну измјери
Од погуба, страшнијех чути
Теби, о царе, мени и вјери!

Тијем ријех, смрти да се умори
По закону вјере свете,
Тко невјерник за онијем гори,
За крстјане што ни'е клете.

Јер у крви самој да се
Прат, проћ цару што се згријеши,
I у крви самој зла се
Супроћ вјери скврна ријеши.

Злобник умрије, ње замани
Штићен с руке, 'ер умрије и она,
Ну, вај, тијеме моји дани
Пусти осташе, душа бôна!

Јер сврх куле, гдје највиша
Пут ведра се неба упире,
Како смртни клик заслиша,
Скочи и моја кћи низ мире.

I врх тамне тијем тамнице
Мртви у покој све заћути,
Разми у вису што би од птице
Копцу у ноктијех вапај чути.

Чисту вјеру, кћерцу и цара
За највећу имах срећу:
Једну од њих смрт ми схара,
За два друга ја умријет ћу.

Воља царска да се врши
I пророков наук бљуди:
А мá удиљ се глава скрши
I послана Леху буди.

Не има за што тај да преда,
Тко јур не има да се нада:
Падат сунце ласно гледа,
Кому мнократ сунце пада«.

Рече, тер пут врата упути
Слаби старац корак слаби,
А онијем кијем га бјеше чути,
Скрб се у срце и страх заби.

Јер ко оному који у гори
Издишућ се с рисом туче,
Ако облада, лав још гори
На њ крвавијем жријелом руче:

Тач с једне му стране од туге
Ветхи живот пасти пријети,
А нагиње правда с друге
За замјену главу однијети.

Запањени сви се пазе
С чудне и тешке сасма згоде,
Не находећ праве стазе,
Смећи на крај кôм да ходе.

Свуд тишина мртва влада;
Свак, што ћути, ријет се боји
Знајућ да о једној глави сада
Мир и немир царству стоји.

Ну засве да сваки мучи,
Два су свјета вијећу у свему:
Чијем за пашу тко се одлучи,
А тко држа стран проћ њему.

Али хоџа смион над ине
Зудећ да се царски пути
Тијем не крате, тих прекине
Мир, и овако да се чути:

»Знам да смрти Коревскога
Ризван закон божји освети,
I погледа да га с тога
Лехом мијењат није смјети:

Ну ка свецу пак се обећа
Час, ко бит ће испуњена?
Мнијем, за купит добра већа,
Није одвећ мања цијена.

Тијем тве царство, сад просуди,
Је ли вриједно, с једне главе
Пророкови страшни суди
Свему царству да се справе?

Мудар човјек вазда гледа
Мјерит штету већу и мању,
I ку од њих мању угледа,
Објем рукам хвата за њу«.

Забуни се свијетло вијеће
На крвави свјет и тешки,
Ну Дилавер храбри из смеће
Диже глас пак свој витешки:

»Чудан удес и над свима
Горак, царе, свијет ов хара:
Да тко вјеру бљудит има,
На невјерство пути цара.

Да што вјерни пак ће ријети
Пророкови роби и твоји,
Ако, јербо вјеру освети,
Главу изгубит буде који?

Ах, вјера се нека уздржи,
Мир ил рат пак нека слиде,
Јер је расап ту најбржи,
Вјери расап сви гдје виде.

Ако мир ти Лех ускрати
Без замјене паше славна,
Не плаши се, знат ће стати,
Ки су у огњу стали одавна.

А што источне спремаш путе,
Је л' многуће да ће бити
Напредачно што проз љуте
Чине у дјело буде изити?

Ах, бојим се веле и плашим
Да невјерством ако вјери
Годит почмеш, главам нашлм
Гњевно небо не замјери;

I да пака рат с небеса
Тежи бит ће нег рат лешки:
Оном не мож' нег чудеса,
Овом опријет мач витешки«.

Преста, и жамор свуд се просу:
Чијем што чу, ком скрб задава
А ком радос, већ како су
Разне мисли разнијех глава.

Ну пак брзо сваки ућути
На знамење дано одзгара,
За жуђени суд тијем чути
Ил противни млада од цара.

Ком, хтећ посо да доврши,
Ријечи из усти док се ријеше,
Ето наго глас допрши,
Ризван старац јур да бјеше.

Разабра се свјетник сваки
Од својега страха и јада,
Ки чијем већ би прије јаки,
Тијем би већа радост сада.

Ах, прем чуднијех људскијех згода,
Да тко од свијех би љубљен прије,
Сад гдје дуг свој смрти пода,
Свијем од мила срце бије.

I кô весео рој од пчела
По улишту шуми и зучи:
Тако и чела свуд весела,
Свачија радос буком бучи.

А надасве млад у себи
Цар с весеља гори и кличе,
Мнећ да добра тијеме с нцби
Коб за источни пут му ниче.

Ну јак они, који од злата
Жудећ воће у вис гледа,
I кад мније да га хвата,
Оно ухватит још се не да:

Тако и Осман чијем већ жуди
С пута источна славу стећи,
Тијем већ жали, још да блуди,
Ки цјећ жена свијет ста тећи.

Али и Кизлар црни ага,
Грд проводич лијепијех вила,
Штијућ бесједе кијем цар зва га,
Мније спјешит да му 'е сила.

I чијем трачке гази стране,
У Једрену славну униђе
Водећ звијезде изабране,
Свијет кијем сличнијех мало видје.

Ту се и црнци бјеху ини
Из осталијех стали краја,
Чијем се с агом да сједини
С лијепијем плијеном сваки хаја.

Ну ко небо, дивно толи,
Не би дивно било пака,
Да зеницу, кôм се охоли,
Утрне му коб опака:

Тако и ови вијенац лијепи
С Сунчанице кротке и младе,
Сила 'е ријети, кô да ослијепи,
Ње ухиљен покли остаде.

Ка гди у старо Дренопоље
Плачну у друштву плачна стиже,
Тешке и љуте цијећ невоље
Срце и руке к небу диже,

Вапећ: »Боже, ах, ти спаси,
Под тве крило тко се утјече,
Ни дај Бобит што ме краси,
I што теби јур се обрече.

Знаш на дому ћаћко слијепи
Да се у јадијех горцијех мори:
Ах, дај кћерца да га укријепи,
Ил да удиљ се мртва обори.

Њему дванаес смрт синова,
Мене младу Турчин узе,
Слијепа и слаба с кијех његова
Старос грозне лије сузе.

Јанко и Лауш му бар да осташе,
Кијех дјететом мном изгуби,
Ни пуст он би с коби наше,
Ни ја била турска љуби.

Али овако он без штапа
Јадикујућ сам издише:
А сред врлијех мене слапа
Удес гони љут одвише.

Јер Турчина кô да љуби
Небу дана вјереница,
Ка и пред ћаћком милос губи,
Од љувезни што се одрица?«

Како изусти дикла млада
Врућијем срцем говор врући
Оном у чији вијек се нада
Ставном душом штит могући,

Тешко уздахну хадум био,
Бдећ на стидној стражи од жена,
Ко да му је ње глас мио
Младијех љета успомена.

I чијем ноћца тиха црну
Свудијер стере свú копрену,
Помно од врата кључ заврну,
Тере у ноћну ступи сјену.

Поплаши се дикла тужна
С ненадане чудне згоде,
Мнећ ил да је неман ружна,
Ил да пак је на смрт воде.

Ну за руку чијем је ухвати
Мучећ хадум мраморкоме,
Најприје на двор, пак је испрати
Мраком хану путничкоме.

Грље, ки греду блага цијећа
Туђе обијат стране и граде,
Пак замоли да је из смéћâ
Родно у мјесто вратит раде.

Сме се и снеби Сунчаница
На благодат тач љубезну,
I чијем сузе ли низ лица,
Хадум у мрак нагло ишчезну.

Глас је, а ваља да је тако,
Брат јој Влатко то да бјеше,
Који од турске да се 'е смако
Гусе, опћено ини мнијеше.

Он изгубећ слобос своју,
Заборављен вјере и ума,
Прода уједно дику двоју
За Турчина и хадума.

Тијем пред сéлом пак се стиди
Јавит тко је, тијеме веће,
Чијем, се боја да ју увриди,
I да омилит тијем јој неће.

Ну јер нарав блага прије
Сасма окрутнут неће вијеку,
Још се угасит могло није,
Што је најљепше у човјеку.

I тако се јадник мучи,
Туре и крштен чијем је уједно:
На поли га свако лучи,
А не хита сасма ниједно.

Јер што Турчин чинит има,
То му чинит крст не даде,
А кад крст пак што почима,
Опире се Турчин таде

О Словинска земљо лијепа,
Што сагријеши небу гори,
Да те таки удес цијепа
I јадом те вјечнијем мори?

Потиштени тви синови,
Господичној његда у власти,
Изроди су, ил робови,
Жељни с овцам траву пасти.

Ах, да 'е проклет тко цијећ вире
На својега режи брата:
Јер несрећа твоја извире
Само из тога кална блата.

Ти од његда браћу твоју
Туђу у јарму хладно гледа,
Нит их брани како своју
Треби 'е бранит браћу од биједа.

Паче ни то не допусти,
Брат да братом својим те зове:
Али од огња својих не бљусти,
У све 'е огањ бацат крове.

Тијем истину ријеч чуј пака,
Ку ме небо ријет надише:
Ти си мајка од јунака,
Ну робова веле више.

Робови су тви јунаци,
Твоји себри, тва господа:
Робови су тви вјештаци,
I сви твога ки су рода.

I ропство ће твоје из тмина
На господски дан изити,
Кад пакленијех дно дубина
Братинска се мрзос хити.

Кизлар ага како обнађе
Да се дикла лијепа изгуби,
Посвудијер је тражит сађе
Од расрџбе шкрипећ зуби.

Ну гдје ништа пак не зачу
Од плијењене дикле младе,
Паче срџбу још на јачу
Чу, и хедума да нестаде:

На валове крв му узаври,
Ко у земљи тко се роди,
Кôм гусаре врући Маври,
I лав врли гдје се плоди.

Пак завапи: »Ах, колика
Махнитос је вјера ставна
Пнставлиена у човика
Крстјанина, није одавна!

Ријеч је стара да замани
Мркога је кумит вука:
Чијем и у куму вук се храни,
Разми мања на њ што 'е бука.

С тога умрли свак се учи:
Својих издат тко не мари,
Да хитрину свú двостручи
За да и туђих пак превари«.

Рече, и хрли тијек управи
Отле с дружбом црнац к граду,
Да се с новијех вилá објави
Нова радос цару младу.

Тере у царски како уљезе
Град у дивну складу и реду,
Ко кад драг се ками увезе,
Кијем госпође дичне греду:

Засјаше се тамни мири
Од давнога града у дици,
Ко да у њем се сунце шири
Дјевојачкој у прилици.

Јер ако је духе клете
I страхоћá јата худа
Држо, у путу тко их срете,
За паклена грда чуда:

Тако рајске тко љепоте
Младијех диклиц' гледа и пази,
Снебива се, и нехоте
I анђелим их рајскијем гласи.

С кијем свијетлога сред сараја
Црнац хадум гдје се умјести,
Ту два реда у два краја
Од њих хитро хтједе сплести.

Нека тако, тко их гледа,
С двије се стране огњем жеже,
А пролазећ да се уреда
С обје стране очим свеже.

I чијем веће црнац иште
Чáс у цара с плијена стећи
С Сунчанице тијем га тиште
Већа жалос, јед тијем већи.

Ну кô млад цар пак доведе
Могоркињу, ка га трави,
I пред складне тијеме реде
Храбру и лијепу диклу стави:

Разигра се срце у њедрим
Гњевну црнцу сцијенећ таде,
Ко да у вијенац челом ведрим
Сунчаница опет стаде.

Јер колико свôм кроткости
Вид Српкиња млада узима,
Толи плијени пак храбрости
Могоркиња срце свима.

I што уједно све су ине
Оном, тко иште жену у жени,
Храбрену је то једлине
Цару поглед ње храбрени.

Тијем пазећи драгу своју
Заточницу прегиздаву,
Тере унапријед снећи коју
С истока ће срести славу:

Кô он кому преко вода
I планина ходит бјеше,
Кад му након мучна хода
Стазе у раван пут се одријеше:

Пун блаженства цар се објави
Поноситом својом ријечи,
Ко под ноге да јур стави
Све што досле чес му пријечи,

Рекућ: »Најприје да је хвала
Богу и свецу, с њим ки 'е гори:
Јер пред њима сва су мала,
Без њих ништа људски створи.

С њих ја узрастох свијету овоме
Господичан силном власти:
С њих би, да свијет преда мноме
Прострт на тле буде пасти.

Њихова се врши воља,
I свијет вас се клањај Меци:
I једнога сврх престоља
Свијем заповијед једна теци.

Стога стече града овога
Предобитник вјечну славу,
I погази крстјанскога
Охолога змаја главу.

Стога и ја ћу, ки његове
Насљедник сам сабље и стола,
Свијех, ки крстом клетијем слове,
Сва поплесат дјела охола.

I да лашње то се збуде,
Мир с Пољаком дости није;
За злотворе скршит худе
I ина учинит сила ми је.

Док се оружје свјетско наше
Отпочине слатку у миру,
Духовна се нека опаше
Сабља и чисту кријепи виру.

На погребном свеца мјести
Клањат поћи хтјење 'е моје,
Јањичар се једа освијести,
I узна радит држан што је.

Једа пророк својом моћи
На послух га дужни упути,
I за к слави правој доћи
Каже прави ки су пути.

Јер без рати свеца није;
Без послуха није рати:
Противника мучно бије,
Кому рука послух крати.

Ах, да бјеху моји витези
Ово лани слиједит хтили,
Куда, о свече, твоји стези
Разастрти већ би били!

Стога у исток свијетли к теби
Поднебесни калиф гредем,
Нека твојом власти с неби
Цар свем свијету један сједем.

I јер живот мао је веле,
А велика дјела твоја,
Да ако ја не, нека одселе
То достигне трага моја:

Здружит ћу се, да који ми
Смрт мио лани цвијет отруни,
Намјестит се пак новими
Плодим буде свијета круни.

I јер пород љепши даје
Стабло из лијепа перивоја,
Нег кâ у гори дане траје
Запуштена дивја хвоја:

Робињицам нек се роби
За свá дјела даре и друже:
Гријех је, царство да се злоби
Онијем земљу који плуже.

Тијем на царство свијета овога
Соколицу сада избиру:
Кћи је кана могорскога,
Свуд се дјела ње простиру.

Уза њ к мени пак се узвиси
Кћерца Есад-ефендијина,
I љепотом ка се виси,
Пертевљева кћи једина.

Вриједни су оба свé цијећ вире,
Да се царство с њими сроди:
Тко за цара радо умире,
Зна га цијенит тко господи.

Пак обилан пир се справи
I по свијету свему замни:
Јер кад сунце лице објави,
Ни'е могуће свијет да тамни.

А међуто један скочи
У Сирију балтаџија,
I гдје Нило ријека мочи
Плодни Египат, славан прија,

Велећ пашам брже да се
Справи хране изобила
Онијем кијех цар води уза се,
Вјерна и лака своја крила.

I заповијед моју остави
У шерифа Меке свете,
Да његове хитре плави
С хране у Џиду брже лете.

А до поли свибња у луци
Сто галија још се опреми,
I шаторје царско свуци
Пријеко у Скудар с писми свјеми,

Нека, угодно кад завлада
Повјетарцем вријеме и морем,
Ријешећ једар' бијела стада
Путовати удиљ морем.

Са мном пођи Соколица
Погибјелим викла у боју:
Јерхрабрена ње десница
Свú ће чуват славу и моју.

Пет сâт с агом јањичара
С собом на пут јоште узет ћу,
I инијех толи дваш бојара
За сигурнос тијеме већу.

С Дилавером тефтердара
I нишанџи мога пашу
Зовем, и онијех који уз цара
Чиле коње водећ јашу.

Од царскога стремена се
Приправите још господа,
Кијем нек тријес писара се,
Мутеферик' четрес дода.

А Махумет с Хусеином
I Реџепом кајмаками
Нека остану над ширином
Мојих земаљ' бдећи сами«.

Осман рече, а све вијеће
На прсима руке скрсти,
Трепећ с ропства, кô трепеће
Трст, кад сјевер задме чврсти.

Ну се вара тко год сцијени
Сам на сјевер трст да преда:
Влажни на њу југ окрени,
I предат ће трст уреда.