Осман/10. пјевање
| ←9. пјевање | Осман Писац: Иван Гундулић ПЈЕВАЊЕ ДЕСЕТО |
11. пјевање→ |
Затрављена Соколица,
да прије види цара млада,
с другам лети јакно птица
пут бијелога Цариграда;
а Пољаци сви весели
и госпође слобођене
на обилне су гозбе сјели
покрај ријеке свим студене.
На чâс дана срећна толи,
а у здрављу краљевића
здравице се уоколи
напијаху од младићâ.
Још на славу пољске круне
под глас складних зачинака
рујна вина чаше пуне
служаху се од јунакâ.
Прође здравица, и у здрављу
краљевића вјеренице
напи славни Владислав ју
чашом златном сред деснице.
Весео остатак дањих часа
ловци овако чим трајаху,
чести гласи иза гласâ
краљевићу долијетаху.
Улак, најприје који дође,
навијестио му ово бîше
од Туркиња кô госпође
варшовске се заплијенише.
Доније други кô је весео
краљ и ш њиме вас пук ини
да је Владислав славни отео
клета гуса што заплини.
Хрло текућ приспије трећи:
ш њим порука наста ова,
да с господом, час не цкнећи,
гре краљевић пут Варшова;
а то прије ноћи нека
у граду се нађе унутра,
ер поклисар царски чека
у освијет се бијела јутра.
Кô добитник од Источи
чу заповијед оца свога,
на брзога коња скочи
нагло слијеђен од свакога.
Господичић млад прид њиме,
да од пута труд му скрати,
кличе гласом веселиме
у ови начин попијевати:
„Подиже се плахо дијете
млад цар Осман с Цариграда
на погубе, распе и штете
пољскијех поља и ливадâ,
да честиту круну лешку
сабљом смакне и потлачи,
и под турску силу тешку
ње краљевство ухарачи.
Али истине будућ гласе
краљ пољачки веће чуо
с неизмјерном војском да се
цар на њега подигнуо,
заповидје са свијех страна
да војеводе све највеће
и господа ина избрана
у варшовско дођу вијеће;
гди, будућ се разумиле
турске справе страшне одвише,
с многијем силам многе силе
сусрести се одлучише.
Полетјеше заповиједи
по пространој краљевини
пут Варшова да свак слиједи
под оружјем у брзини;
да на војску свак се купи,
да се опријети сви сједине
силном цару, прије нег ступи
на подољске покрајине.
Сва се земља на глас ови
збуча, збуни и подиже;
врве одсвуд витезови,
к Варшову се свак приближе.
Иностране круне и кнези,
с кîм Пољаци друштво имају,
с војеводам и с витези
на њих помоћ и они устају.
Просуше се стијези свуди,
трубље даше бојне гласе;
од разлицијех војска људи
на равноме пољу ста се.
Сину свому краљевићу
краљ шибику над свијем пода,
а име Карлу Хотјевићу
од војеводе свијех војевода.
Сунчано се свијетло око
љепшијех витез не нагледа:
сви јездијаху ушироко
под начином складна реда.
Залетје се из сјевера
на Источна љута Змаја
и прострије бијела пера
пољски Орô пут Дунаја.
Славна краља војска избрана
под крилим му сташе тада:
цвијет јуначких лешких страна
и Кракова урес града.
Он мошковских прико поља
дође руске на границе,
пак упријечи пут Подоља
управ тврде Каменице.
Стани се отле на крајине
гди од Нестера ријека тече,
тер погледа из висине
бистријем оком надалече.
Али онуђе од Дунава
пазећ слетје сива птица,
гди славнога Владислава
сунцем сјаху ведра лица,
велећи му: 'Заповиједа',
куд ћу обратит брзим крили,
куд ли казат пут наприједа
недобитној твојој сили?
Ето у старо Дренопоље
Отмановић изишô је,
на широко равно поље
таборећи чете своје;
пачек се је и отоле
сам на коњу ит подигô,
да би твоју, о соколе,
недобитну добит стигô.
Ну што велим? Нове гласе,
краљевићу, чуј, избрани:
пришô је Дунав, приближа се
плахи Осман к овој страни.
Ето моје бистро око
веће га је угледало:
поље му је свијем широко V
неизмјерној војсци мало.
Засједи му ти мостове
прико Прута и Нестера,
ер сам поглед војске ове
разбјена га натраг тјера.
Сцијени дијете с бојном рати
да се умијешат сред јунакâ
у сарају војевати
с колом лијепијех дјевојака;
мисли, из лука витезови
што потежу смртне стриле,
да су посмијеси и целови
кијем рањају усти миле,
а заточне равне стране
бојна поља сред заваде
прси бијеле и сњежане
Туркињице лијепе и младе.
Ах, чуј у што дијете узда се!
Кад се на бој ш њим справљала,
царица му је златне власе
за тетиве лука дала,
велећи му: Слатки браче,
ти из мога стријељај прама:
ја злотворе тве најјаче
погледом ћу схарат сама;
ти десницом твôм храбреном,
ја ћу очима даждјет смрти,
махрамицом позлаћеном
труђахну ти зној отрти. -
Утолико и ти отправи
војеводу сајдачкога,
да на мору разбије плави
непријатеља силна твога.
Он с Козацим, од ких сада
глава је стављен, у добити
до самога Цариграда
ласно све ће поплијенити;
паче још ће проћ наприда
влас његових војничара
и изет тврдих из обзида
Коревскога тамничара.
С друге стране под оклопјем
Радовиљски кнез отиди,
тер на Витош с витијем копјем
проз Планину Стару узиди,
Неманићу да Стјепану
намјесник си круне царске,
чим под тобом земље остану
српске, рашке и бугарске.
Сењанскога и најбоље
још витезе макни саде
да на старо Никопоље
твој добитни стијег усаде.
Туј се Марка Краљевића
и Михајла војеводе
још попијева бојна срића,
смјенства, јунаштва и слободе.
Скокни коња по Косову,
гди уби Милош цара опака,
а к бијелому Смедерову
пошљи киту твих јунака;
дух да одахне и почине
укопанијех пепео кости
Ђурђа деспота и Јерине,
кијех зет Мурат ожалости.
Ну тву војску небројену
у двије војске прије раздили,
тер на пољу отворену
с једном се опри турској сили;
а с другом ју из ненадне
стране опкружи и затеци,
тер сметене и нескладне
главе свежи, пуке исијеци.
Обод' коња, узми веће
у десницу копје вито;
Бог је с нами, од тве среће
невјерство је придобито.
Нијесу од мноштва Турâк саде
јунаци се тви припали,
ер да небо озгар паде,
на копјијем би га уздржали;
ну су Турци ишчезнули:
сјеверне им звијезде пријете,
ер погубу њих су чули,
кад на царство стане дијете.
Прико Црна мора дони
Отман сабљу врх крстјана;
прико Црна мора гони
сад крстјанска сабља Османа'.
Чу краљевић глас пун среће,
и у богданске земље равне
под орловим стијегом веће
чете уведе на бој справне.
Супроћ њему цар срдити
од сто војска с војском доје,
којој могли прибројити
сви језици не би броје.
На оружје се с обје стране
дође, и у буци вас свит замни;
здаждише у огњу смртне ране,
све се смете, дан потамни.
Кон Нестера Нестер већи
турске крви туј протече,
и у невјерском распу и смећи
једва с главом цар утече.
А сад, царски добитниче,
краљевићу наш храбрени,
гди запада, гди истиче,
слиједит смо те приправљени.
Не од хлапâ, ки на јата
затјерани на бој ходе,
ну је тва војска изабрата
од војевода и господе,
ки сви вапе: „При Дунаву
не стој него простри сада
нашу, твоју, Божју славу
од истока до запада!“
Тако јунак попијеваше;
али уз ведра краљевића
веће у Варшов дружба јаше
свијетлијих младиц и младићâ.
Свак се види одсвуд тећи:
на вратијех га свак је срио,
с госпођам се веселећи
ких он бијеше слободио.
По прозорих са свијех страна
дјевојчице лијепе сјају,
и од разлика цвића избрана
дажде обилне просипају.
Хвале вас му пук зачина,
стар и млад га частит хрли,
и краљ славни славна сина
радо прима, мило грли.
А и поклисар цара силна,
будућ прошô све Подоље
и сва руска мјеста обилна,
на мазовско дође поље.
Он се у граду Каменици
бијеше уздржô веле дана,
што казачки свуд војници
врћаху се са свијех страна.
Од њих гусе неизречени
страх у срцу свом оћути,
засве ер знаше да отворени
поклисаром свуд су пути.
Још бо одонда паша успреда
и у тешкој оста смећи,
откад с копјем на њ угледа
Крунославу бојну тећи.
Сумњи, и свеђ му сумња чини
с узрока се бојат тега,
како она, да се и ини
упознали не би у њега.
Тим докли се улак врати,
кога у краља послô бîше,
не хтећ напријед путовати,
одоцни се он савише.
Ну кô прими да војвода
над Козацим подољскима
уздахну му стражу пода,
ка га у путу пратит има,
и без сумње и без страха
с дружбом Козâк витезова
на равнине сад дојаха
недалече од Варшова.
На бријег један шатор меће,
коња одсиједа на ком јаше,
а врх њега и ноћ веће
црни шатор свој стераше.
Туј почину, докли опета
на источна врата бијела
јаснијем ступом Зора ишета,
сва румена, сва весела.
Краљ пољачки утолико,
недобитни и честити,
купи и вијеће све велико,
цвијет краљевства племенити;
а то у ведрој слави нека
сред војвода и сред панâ
на пристољу он причека
поклисара цара Османа,
ки с наредбом тад потпуном
бијеше у многој послан жељи
да с пољачком славном круном
мир утврди и утемељи.
Ах, овако с плахе ћуди
неразборним смјенством гине
непријатеља тко не суди
за оно што је доистине.
Ето усиљен цар је охоли,
поћ у Исток справан гди је,
да с даровим сад се моли
кому сабљом пријети прије.
Не смије се ганут дијете -
још бо страши Прут га рика -
што не види спрва увјете
недобитна добитника.
Бијеше сунце коње огњене
по небеском пољу удрило
сред источи разведрене
златећ зорно руменило,
с источнијех се страна када
ето паша царски упази
гди од Варшова бијела града
у вароше лијепе улази.
Сред простране краљевине,
јакно срце пољскијех поља,
стоји Мазовска мимо ине
све државе љепша и боља.
На Висли јој бистрој рици
Варшов град је врх и глава;
у садања доба у дици
двор му краљев свјетлос дава;
туј бо краљи прибивају
и пристоља држе своја,
и опћена се вијећа стају
или од мира или од боја.
Прид Варшовом на ливади,
ка је у сваком равна крају,
витезови видје млади
бојне коње гди играју.
При витешкој тој забави
ман поклисар коња плаха
иска од игре да устави,
докли у градска врата ујаха.
Јањичарâ сто наприједа
у жаркулах с перјем јаше;
спахоглâн их песет редâ
тихом јездом слидијаше.
Опета је број коњикâ
у одјећах племенитијех,
коругвâ им множ разлика
врху копја трепти витијех.
Дуг ред младих пак дјетића
с разлицијем се дарим каже
краља и славна краљевића
Отмановић кијем частијаше.
Тријес коња су у поводу
арапскога од племена:
огњи у згледу, вихри у ходу,
врх морскијех би текли пјена;
сухо им злато седла скова,
сакрафоче бисер низа,
драг је ками сред њихова
чела видјет сунце изблиза.
Тријес лукова с тркачима,
накићени прибогато,
замјеран је урес свима -
све драг ками, бисер, злато.
Још тредести бриткијех сабља,
ким изврснос Исток дава,
а с небеса сунцу уграбља
зраке свијетла свим направа.
I тридести робињица:
злато им често прам натходи,
зора из чела а даница
из очи им био дан води.
Погледа су све разблудна
а обличја господична;
љепота је њих причудна
божицами рајскијем слична.
Младому их Владиславу
Осман млади цар посила
за разговор и забаву
сред покоја драга и мила.
Јаше паша најпослије;
коњ под њиме поносит је,
око главе одсвудије
сњежани му вео свит је.
Бијели риси црнијех пјега
златан кавад свуд му ресе;
до самога паса у њега
сиједа брада простире се.
На узди држи једну руку,
при прсијех другу храни,
кажућ у њој свему пуку
царски у злату лис послани.
Војводâ му шес је около,
ким нареди краљ га срести;
одјевени сви су охоло,
свијетла обличја, ставне свијести.
Њих су коњи видит таци
да не тичу тли чим језде;
паче регби хитри и лаци
пружиће се сад на звијезде.
С овијем редом, у овој слави
господа га дружећ ова,
поклисар се царски управи
краљевскијех пут дворова.
Краљевски се бијели двори
дижу и диче пут небеса
поносито к звијездам гори,
на простору пуни уреса.
На мраморних ступијех, који
лијеп ред кажу, сваколика
наслоњена грађа стоји
племенита и велика.
У пространа врата липа
кô се улази, у два реда
издјељанијех број се кипâ
старијех лешкијех краља гледа.
Тако им умје хитријех људи
вјешта рука слике утворит
да, тко их пази, живијех суди
и да сад ће проговорит.
С бијелијем гнијездом орловиме
Лех се у једној руци објави;
држи у другој град ком име
од нашаста гнијезда стави.
Дубрава му је око чела,
он бо из дубрав скупио је
у градове и у села
пук ком име пода своје.
Крак се за њим пак удјеља;
држи у руках град и ови,
Крака свога зградитеља
ки именом и сад слови.
Примислав се с штитим пази
и с кацигом дупскијех кора;
оружјем бо тијем порази
Угре и изагна прико гора.
Лех се други види опета,
стоји коњ уза њ; он бо стече
облас, што у свâ млада љета
брзијем коњим тијек притече;
држи у руках лук и стриле,
ким обрани од чесарске
Великога Карла силе
пуке словинске и угарске.
Пјастав слиједи: рука јака
под јармом се још прославља;
воловом га спрва а пака
непријатељим својим ставља.
Кип је за овијем кому од коси
врх плећи се влас простира;
крс у руках златан носи,
а у небо очи упира -
Мјесислав је име од славе,
ки у светој води умијеси,
кој он први врх од главе
пригну и крстом чело уреси.
Болеслав је син за њиме
на пристољу с круном згара,
ку с именом краљевскиме
први он прими од чесара.
Кон њега се писмо издубе
руске војске кô потлачи,
Поморавце и Касубе
прими, а Прусе ухарачи.
У одјећи калуђера
Кажимир се први удјеља;
још криж држи ким затјера
краљ редовник непријатеља.
Болеслав се под оклопјем
Кривоусти гледа и броји;
он на коњу с витијем копјем
и с переним штитом стоји;
Владислава оца свога
спријед прилику држи од злата,
на штиту орла пољачкога
с чесарскијем сред ноката.
Стијези, оклопја с мачим, с штитим
под ловорнијем висе вијенцом,
и све што оте придобитим
Русом, Угром, Чехом, Нијемцом.
С бијелим орлом стијег држећи
Кажимиру је другом слика;
с тијем бо плешућ главу смећи
име доби од Велика.
Лауш пак је: загрљена
на штиту му је Висла и Сава,
и достојно нарешена
двјема крунам једна глава.
С друге стране први у реду
кип се каже плијеним китан:
Јаџелом је, по погледу
краљ и јунак недобитан.
Слава у води здаждје с неби,
да га влада војујући,
кад Владислава име себи
крстећ се узе, све дâ кући.
На штиту му је оклопљени
коњик, ки чим коња тече,
дигô је у обје руке огњени
мач врх главе, да удре прече.
Наличје уза њ стоји витешко -
млада краља мож свједочит;
свија и стреса копје тешко,
а коњ под њим сад ће скочит.
Згар „Владислав третји“ пише:
добитнику славну царском
трећу круну звијезде свише
над пољачком и угарском.
Сабље, луци, копја и штити
и плијен је одсвуд ки му остави
бег у горах придобити
и цар Мурат на Мурави.
Од мрамора пак је била
ступ удјељан; пишу слова:
„Краљ добитник нијемских сила,
расап турскијех витезова.“
На штиту му је орô охоли,
лис маслине у кљуну има:
„Кажимир сам“, шти се околи,
„верним, смећа одметнима.“
Од бронце опет стоји узгори
краља Алберта слика улита;
около јој свуд су одори
Татарина придобита.
Друга уз њу сва се бијели,
прам под круном сам се црни;
златно писмо одзгар вели:
„Краљ Лесандро благодарни.“
Трећа уз ову издјељана
сједи узмножна и велика
с круном ком је згар вјенчана
с маслиноме ловорика.
Величину каже своју
образ свијетли, поглед ставни,
с писмом: „У миру и у боју
Шишман први, краљ приславни.“
Дуга је земља - слава је диља
ка од имена расте свога:
разби Татара и Васиља,
силна кнеза мошковскога.
Шишман други стоји за њиме;
ведру слику злато одијева,
од Аугуста срећно име
ки понови чим краљева.
Орô коњику оклопјену
на штиту му дружбу чини;
он бо у вијећу здружи опћену
Литву к пољској краљевини.
За овом краља и јунака
у угарској је кип одјећи;
с буздоханом рука јака
рагби стоји још притећи.
Писмо се одзгар златно гледа:
„Стјепан Батор“, ово 'е доста;
слава остало приповиједа
и глас за њим који оста.
Од оружја стоје гомиле
ке краљ витез оте и дони,
кад мошковске разби силе
и одметне Прусе склони.
Прилика ова заглавила
бијеше оба свијетла реда,
кô тим велећ: „Прико дилâ
мојих нî моћ проћ наприједа.“
Мнози кипи мнозих краља
међу овим јоште слиде;
али их крију мјеста даља:
слике им се спријед не виде.
Крије их мисто, ну замани,
ако им је име удјељано;
у славнијех се дјелијех храни,
свему свијету тим је знано.
Ну кô паша прибогата
силна цара од Истока
на велика дође врата
двора свијетла и висока,
ето између скупна пука,
ки одсвуд врви и излази,
тврду стражу од хајдукâ
под огњеним пушкам пази.
Витешкога коња одсједе
са свôм дружбом, тер се веће
проз разлика мјеста узведе
прид велико гори вијеће.
Сред дворова, ким све стране
многи урес прикрио је,
и велике и простране
три вијећнице редом стоје.
У најпрвој стâт се виде
свеђ младићи племенити
ки краљевску дворбу слиде
за на свијетле части узити.
У другој се купе и стају
племићи опет зрелијех лита
који краљу на глас дају
тко уљести к њему пита.
Краљ у третјој, нада свима
величину ка простира,
поклисаре свијетле прима
и од владања вијећа збира.
Али у вијећу утолико,
дочијем свјете свак принесе
тер се одлучи свеколико
што одговорит паши ће се,
Зборовски се кнез отправи,
обран међу мудрим збором,
поклисара да забави
племенитим разговором;
ки се огласио бијеше одавна
и просуо свуд бесједе
да од силна цара у славна
краља зацић мира греде.
Свијетли пан се диже тиме,
кога славе свуди лете,
и у вијећници средњој ш њиме
у начин се дворан срете.