Ослобођење Бетулије/Дио први

Ослобођење Бетулије
Писац: Антун Глеђевић
ДИО ПРВИ


ДИО ПРВИ

Приказање прво

Види се шатор Олофернов и Бетулија.
Олоферне, Араспе и Аргита с веће витеза и кор од Асиријâ

* * *


 
Олоф(ерне)
Ево, вјерни моји витези,
   ево тврде Бетулије,
   кâ, да чела ваша уреси,
   неумрле вијенце вије.

Сред ње туге, сред ње смеће, 5
   израелске славе и чести,
   нека узрасту ваше среће,
   вјечни запад свуд ће срести,

ер трудисте без припасти,
   славни у свакој ви сте страни, 10
   ну најљепше пôме и части
   оди вами славна храни.

Кôм јој десне укажете,
   она је, она придобита,
   и њу спржит ви можете 15
   самијем страхом вашијех штита.

Тим, јунаци моји врли,
   ње стрт тец’те силне власти,
   да у небески још зид хрли
   прид вами ће ончас пасти. 20

Нек се, нека Израелити
   сабљи вашој буду опријети,
   са мном ће се њих Бог бити,
   кому мислим одољети.

Разрушенијех врх отарâ 25
   Набук ће, наш краļ кî је,
   посвећиват одсадара
   мирис срећне Арабије.

Хоћу, хоћу краļа мога,
   да они ташта пуни уфања, 30
   за правога познају бога,
   да се сваки њему клања.

Кор од Асиријâ
Бетулија пади веће,
   кô с невјерства ńе доради,
   и да ńе су теже смеће, 35
   Бог Абрамов с њоме пади.

Арасп(е)
Олоферне, кому сјају
   величине сред позора,
   прид ким трепте и предају
   сваколика земља и мора. 40

Олоф(ерне)
Мој Араспе, једа које
   храбренство си учинио,
   да би више бојне моје
  славе у славам узвишио?

Араспе
Ако теби јес угодно 45
   њих по малу добит труду,
   допусти ми да слободно
   одкријем ти моју пожуду.

Олоф(ерне)
Ја те желим послушати
   што си ријет ми одлучио, 50
   ер твој мудри свјет већкрати
   од користи мени ’е био.

Арас(пе)
Војевода кî отима
   туђа мјеста, туђе стране,
   свуколику мисô има 55
   подлагати ńих без ране,

ер кад гвоздје проћ њим хита,
   добитник се, засве упази
   својијех витез крв пролита,
   непријатељске славе гласи. 60

Проћ Бетулији ти управи
   војске од теже жеђе и глада,
   мач ово је који дави
   и сва сила прид кîм пада.

Све јој чини присјећ воде, 65
   пут се сваки њом развали,
   нека тако без слободе
   величина ње се обали.
 
На ови начин твê храбрене
   бојнике ћеш уживати, 70
   њих ти живот буди од цијене,
   да твој можеш уживати.

Противницим по твојима,
   да они изгину у овој страни,
   доспио би заједно ш њима, 75
   ер те у срцу сваки храни.

Олоф(ерне)
Хвалим јако мисо твоју,
   тако обро сам учинити,
   нека уживам војску моју,
   за ш њом вȁс свијет моћ’ добити. 80

Исти удеси Израелови
   за мене ће војевати
   и невјерни град ми ови
   на срамоту свû придати.

Моја сржба што цкни веће, 85
   жесточија веле исходи,
   моје цкнијење теже смеће
   учини’ ће да им роди.

Аргита
Гди, гди сада находи се
   Бог опаке Бетулије? 90
   С кîм се хвали, с кîм слави се,
   није јом га, сада није.

Худи граде, сад га упи,
   да ти помоћ донијет буде,
   да ти отрт сузе ступи 95
   и твê смири смртне труде.

Гдје је његова влас славјена
   с кôм се мнократ ти поднесе?
   Нек ти из хридна сад камена
   воду извади и изнесе, 100

нек небесим сад не брани
   даждјет своју слас медену,
   с кôм твој некад пук се сахрани
   мјесту у хридну и камену.

Олоф(ерне)
Одмакнути тријеба ми ’е 105
   њихов расап сасма љути,
   ну мê срце не умије
   ни час један починути.

Мир ме коље, покој коси,
   нећу заман дне водити, 110
   ловор, кî ми чело обноси,
   учи мене свеђ трудити.

Желим исти да вас пакô
   према мени силе обрати,
   ер храбренство мê инако 115
   ја не могу указати.

Израел мразнијех хлепи из стијена
   да му опет воде истеку,
   ова сабља ма огњена
   од њихове крви ријеку. 120

Араспе
Непријатељи са свијех страна
   с твôм су војском окружени,
   и мину’ ће мало дана
   да ће пастит придобијени.

Ну за удуго војевати 125
   кô удеси твоји те хране,
   чему у час освајати
   свега свијета желиш стране?

Ер кад будеш придобити
   гдје год сунчан зрак допира, 130
   не трудећи ти ћеш бити
   тад тежега пун немира.

Кор од Асиријâ
Бетулија пади веће,
   кô с невјерства ње доради,
   и да ње су теже смеће, 135
   Бог Абрамов ш њоме пади.


Приказање друго

Кажу се врата од Бетулије.
Озија сам

* * *


Што ово чујеш, о, Озија,
   немир гори теби иштући,
   пади, пади Бетулија,
   а Абрамов Бог могући. 140

Што мож’ свијести мâ сметена
   за осветит кад још мене,
   згор с небеса расрчена
   не вре на њих стријеле огњене.

Пази, Боже, мене у вају 145
   и гди темпла твоја света
   на ове ријечи замнијевају,
   које пјева врста клета.

Још завјете и потребе
   не чујеш наше, Господине, 150
   ни погрде кê од тебе
   непријатељи твоји чине?

Да ме они стану овди
   питат с ријечим охолима:
   »Гдје Бог сад се ваш находи?«, 155
   кî одговор дô би њима?

Једа ћу им указати
   туге и штете твога пука,
   за моћ њима чинит знати
   кô је јака твоја рука? 160

Ето јесмо на све стране
   тврдим везим окоļени,
   и без воде и без хране,
   од свакога остављени.
 
Ти, ти, Боже, војске управи 165
   овијех нашијех сред крајина,
   пачек не ди, њих састави
   наша злоба и кривина.

Ну нашима ти очима
   ријеке од грозна цвила упути, 170
   да угасимо, ах, јаох, ш њима
   твоје срџбе, твој гњев љути.

Ах, освете веће устави,
   дај нам вријеме за плакати,
   на нас тужнијех, Боже прави, 175
   милостиве очи обрати.

Ах, смили се нашем јаду,
   чуј глас јадна цвила мога,
   противници да познаду
   да имамо тебе Бога. 180

Ну покли се не надамо
   жељнијем даждим посред узâ,
   сву утјеху ми сретамо
   сад у води нашијех суза.

Наше сузе подобне су 185
   за жеђу нам угасити,
   кајање нам јестојске су
   с кијем те иштемо самирити.

Ето се у плач обраћамо,
   сузе нам су лице облиле, 190
   али јоштер не познамо
   да ти чујеш наше цвиле.

Не чујеш нас згар с висине,
   сузе ер нијесу разгледане,
   које плачу не кривине, 195
   нег педепсе обећане.

Кад ме стану упрашати:
   »Гдје ваш Бог је од освета?«,
   кî ћу одговор њима дати,
   ти ми, Боже, даруј свјета.200


Приказање треће

Јудита и Озија

* * *


Јуд(ита)
Ако тебе ко упита:
   »Гдје, гдје Бог се сад ваш стани?«,
   реци, реци да Јудита
   у срцу га свому храни.

Ах, Озија припадени, 205
   гдје је храбрено срце твоје?
   Твû свијес мудру, с кê си у цијени,
   ер ти хоћеш, издало је.

Ни се јадај, ни се труди,
   нег се спусти вас у Бога, 210
   како гори он осуди,
   би’ ће од пука вјерна твога.

Бог могући већекрати
   на далек’ се од нас каже,
   за чинит се нам искати, 215
   што је ńему веле драже.

Озија
Како да се – што познасмо –
   он расрчен врати к нами,
   гдје га из срца истјерасмо
   с нашијем худијем кривинами? 220

Јуд(ита)
Ах, свијес твоја прем се вара,
   до’ ће к нами кад хоћемо,
   и он у нами ријечи ствара,
   с кијем га опет ми зовемо.

Тко сузами и с уздасима 225
   Бога у плачне зове гласе,
   у срцу га свому има,
   ну да је ш њиме, не ставља се.

Он, он нами сузе дијели,
   да га ш њима уздржимо, 230
   и кад се од нас, јаох, одијели,
   сузами га находимо.

Озија
Али ако непријатеļе
   наше брзо не погуби,
   гине наше све весеље, 235
   слобода се наша губи.

Он ако нас не обрани
   докли истећ дзора пета,
   његов, вајмех, пук избрани
   тешку од робства узу срета. 240

Јуд(ита)
Толи иштеш ставит вријеме
   и законе ти Вичњему,
   и с пожудам да твојиме
   он се владат буде у свему?!

Милосрдја врх његова 245
   не простира свијет се ови,
   ова земља јес његова,
   све његово, ми његови.

Тијем се настој самирити
   и његову вољу слиједи, 250
   он ће жељни тијек донијети
   када види нашој зледи.

Подложни смо небесима,
   не нам тврђа небеска је,
   и што год је драго ńима 255
   тријеба и нами драго да је.

Овди ћеш ме оружану,
   о, Озија, дочекати,
   ја, ја хоћу за обрану
   мога града војевати. 260

Чим се дзора зарумени
   и позлате сунцем горе,
   укажи се ти тад мени,
   тад ћу оставит моје дворе.

Олоферна худа и прика 265
   по мени ћеш видјет стрена,
   ова слава сваколика
   за мене је остављена.

Ја сред боја љута и клета
   рад тебе се хоћу бити, 270
   ти сред темпла за ме света
   с мирнијем молбам бој чинити.

Озија
Устави се! Мисô која,
   о, младице лијепа и мила,
   тебе тјера у сред боја, 275
   пунијем очим грозна цвила?

Твоје лијепе грозне сузе
   Олоферне кад упази
   справи’ ће нам теже узе,
   тежи до’ ће нам порази. 280

Ходи, лијепа, плачи, цвили,
   и у плачу нас хтјеј здружити,
   твој сâм уздах и плач мили
   небеса ће замјерити.


Приказање четврто

Јудита и Абра, ње дворкињица

* * *


Јуд(ита)
Да извршим мисли моје, 285
   гдје је Абра моја мила?

Абра
Ево ме, ево, мâ госпоје,
   што си лијепо намислила?

Јуд(ита)
Приправи ми, дворкињице,
   злато, бисер, драги ками, 290
   да направим моје лице,
   да дам љепос златнијем прами.

Цкло ми бистро јоштер справи,
   да од њега примим свјета,
   кô се посмијех дражи објави, 295
   кô се око с оком срета.

Све уресе, све направе
   ја ћу на ме поставити,
   нека веће хвале и славе
   мени буду породити. 300

Створитељу од небеса,
   дај ми за урес звијезде исте,
   ер знаш мога из уреса
   да ће синут мисли чисте.

Абра
Три љета се ето врже 305
   да си пуна тешкијех туга,
   да те тешки ваји држе
   цјећа мртва твога друга,

а сад не знам које весеље,
   кâ ненадана радос многа, 310
   буди у теби друге жеļе,
   сузе отира с лица твога,

кâ одлука, мисô која,
   с тебе свлачи тамне одјеће,
   кê, госпође лијепа моја, 315
   тебе чине љепшу веће.

Оплакану лијепу жену
   чух да хвале јако ини,
   а подпуно урешену
   твâ те верна жалос чини. 320

I ер слике чемин бијели,
   тамна из руха боље сине,
   кâ год лијепа иште и жели
   црне обућ прије хаљине.

Није друго, ти опета 325
   заручница желиш бити,
   за ову плачну страну од свијета
   с твојијем плодом уресити.

Јуд(ита)
Како пирној, јаох, о справи
   сад бих могла настојати, 330
   гдје нам стоји мач на глави,
   гдје је мјесто ово у рати?!

Опака је која жуди
   плод известит, јаох, онада
   кад је робство коље и труди, 335
   кад држава с вајом пада.

Абра
Сред пепела израелскога
   сакри’ нове пламе твоје
   и сву плахос срца твога
   у њ укопај, мâ госпоје. 340

Јуд(ита)
Заман се иштеш противити,
   Абра, правој мôм вјерности,
   ни огањ можеш угасити
   који с рајском сја љепости.

Ах, кâ мâ би била слава 345
   кад би мајка могла бити
   и по мени мâ држава
   да се буде породити.

Огањ који мене пржи,
   небески је, дикло мила, 350
   зато ончас све изврши
   што ти ја сам наредила.

Абра
По’ ћу извршит твоју пожуду,
   рођена сам за слушати,
   али у тешку ја сам труду, 355
   на што има ово изити.

Јуд(ита)
Олоферне сасма охоли,
   твоја справа заман ти је,
   мому Богу не одоли,
   не порази Бетулије. 360

Ти си у свијести намислио
   нами смртне донијет ране,
   а теби си гроб справио
   посред ове наше стране.

Бог се од нас не одијели, 365
   како цијениш свијести луда,
   нег по мени јоште жели
   да његова видиш чуда.

Вјечно вијеће гори осуди,
   гдје праведне сузе хрле, 370
   да по теби стечем, худи,
   ловорике неумрле.


Приказање пето

Види се поље с’ шаторим и град Бетулија.
Араспе и Аргита

* * *


Араспе
Заман су му све пожуде
   Бетулију освојити,
   ако ш њоме Бог узбуде, 375
   кога славе Израелити.

Сповиједају наши дједи
   да ова врста потиштена,
   кад год сабљу он њих слиједи,
   није била придобијена, 380

ма с малијем прем четами
   цијеле војске разбијаше,
   и да сунцем и звијездами
   на свû вољу још владаше.

Аргит(а)
Човјек с Богом који живе 385
   и угодит му свеђ настоји,
   од кê да се супротиве,
   од кê силе да се боји?

Мирне ноћи свеђ проводи,
   у страху сладки сан не труди 390
   и од њега све находи
   што с праведном мислим жуди.

Бој не смета њега пријеки,
   свијет врх њега влас не има,
   и у начин јоште њеки 395
   заповиједа небесима.

Араспе
Бетулију прије имо је,
   је ли с Богом обазнати,
   пак кроз бојне силе своје,
   својом војском поступати. 400

Арг(ита)
Он ти ончас изгуби се
   тко је с Богом у завади,
   и чим њему противи се,
   погибију себи гради.

Ако небо срчно угледа, 405
   ончас лице свê промијени,
   да ће сама њега, преда,
   ударити тријес огњени.

Ако морске пјене броди,
   сваки вал му зада рану, 410
   цијенећ тужан да ће у води
   нијемом стаду бит за храну.

Кадли у хридној ступа љути,
   обнесеној с грмом свуди,
   ако вјетриц хвоје смути, 415
   себе ончас на смрт суди.

Ко је срца свеђ нечиста,
   чини мислит њему злоба
   да му може кућа иста
   сваку служит ноћ за гроба. 420

Арасп(е)
I умрли мало хају,
   пачек ништа за гријех таче,
   а за ништа дне харају
   и за малу ствар се јаче.

Арг(ита)
Прије ће се дланом врх длана 425
   драги ками размрвити,
   нег из срца устарана
   гријех устаран оцијепити,

који, засвеђ га дрпи и коси,
   и од мача горе дави, 430
   весело га трпи и носи
   и још ш њим се дичи и слави.

Ну да теби дано је знати,
   о, Араспе гласовити,
   добитници да ће остати 435
   ови од нас Израелити.

Олоферне тер би хтио
   да идеш с четам с њим се сјећи,
   би ли на њих ударио,
   очит пораз твој видећи? 440

Арасп(е)
Од нарави закон не да
   ит гди смрт се справља и храни,
   ну кад већи заповиједа,
   нарав тебе не обрани.

Или онога кî ти дава 445
   биће, слушат свеђ тријеба је,
   ил његовијех из држава
   одијелит се колико прије.

Арг(ита)
Ах, на што нас небо осуди,
   нас ко робе нека држе, 450
   дâ нам живот, а пак жуди
   да се ончас дни нам сврше.

Боље се је породити
   сред планине и дубраве
   и од стада пастијер бити, 455
   нег сред бојне кê државе,

боље је слушат мûк од вола
   и блејање благе овчице,
   нег кад бојна трубља охола
   буди уморне свијем зенице, 460

дивјачно је биће боље
   у убогу кушат стану,
   нег да из крви бојно поље
   обилну ти црпе храну.

Арасп(е)
Ну оному слава остаје 465
   кî у храбренству дни доспије,
   и носе га на све краје,
   свуд сповиједа да би прије.

Арг(ита)
Наша сасма, ах, лудости,
   што нам слава пак требује, 470
   једа чују наше кости
   тко нас хвали, тко нас штује?

Ову славу јесу изнијели
   они којијем туђе омили,
   да би отимат боље умјели, 475
   да би плијене ш њом покрили.

I Олоферне рад ње плијени
   села, граде и државе,
   ну се у свему чини мени
   да ће остат он без славе. 480

Охолас га многа дружи,
   а охолас смјенство проси,
   смјенство срећу, срећа окружи
   свеђ онога кога узноси.


Приказање шесто

Камара Јудитина и Јудита гдје сједи и Абра која је начиња.


* * *


Абра
Кад те љубав рајска смами 485
   и кад на њу сва си дана,
   с најљепшијем направами
   ја те ресим са свијех страна.

Видим среће нам велике,
   да Бетули, како жели, 490
   из сунчане твоје слике
   порађа се дан весели.

Златни вези златнијех прама,
   кî ти чело облијетају,
   и разведам кê ја сама, 495
   слободу нам слатку снују.

Лијепе очи, очи миле,
   гдје вас видим тако сјати,
   ви сте од стријела оштрије стријеле,
   с кијем Бог ће војевати. 500

Бисер тихој кî по роси
   каменицам шљу небеса,
   теби урес не доноси,
   ти си њима од уреса.

Јуд(ита)
Каменице, мним, бисерне 505
   да га ондај зачеле су,
   кад се роди Олоферне
   змај, сви змаји у ком јесу,

и дзора је дана онога
   грозно у роси свој цвилила, 510
   видећ нарав, ах, јаох, кога
   дрокуна је породила.

Абра
Русе ове прирумене,
   примаљетја праве дике,
   остале су изгубјене 515
   с руменила твоје слике.

Јуд(ита)
Русе лијепе, с кијем ће моји
   прами бити урешени,
   кâ вас тиха роса узгоји,
   ах, молим вас, рец’те мени, 520

ако дан вас пода ови,
   зором јутрос он не плака,
   ере смрт му гроб готови,
   рад силника сасма опака.

Цкло прибистро, твоја вјерна 525
    ведрина ми још свједочи
    да ће бити за Олоферна
    стријеле смртне моје очи.

Абра
А тко, лијепа мâ госпоје,
   с твога ока да не плане, 530
   ти кроз лијепе очи твоје
   и без мача даждиш ране.

Јуд(ита)
Моја слико, ти ћеш бити
   мôј пожуди мâма права,
   по теби ћу уловити 535
   главу кâ је врх свијех глава.

Абра
Стећ сунчана твоја слика
   свôм љепотом достојна је
   краљевскога вјереника,
   ер ње љепос краљевска је. 540

Јуд(ита)
Ах, што цијениш? Мисô која
   свијес сумљиву твû господи?
   Ш њима жели душа моја,
   само Богу да угоди.

Абра
Рекох, зашто нарав није 545
   срцу врата учинила,
   за видјети што он крије,
   кê ли гради мисли и дила,

пак видећи гди се упути
   да се лице твê направи, 550
   мислих да иштеш потегнути
   кога у мреже од љубави.

Ето сам те уресила,
   пачек уреси ти уресе,
   и твâ слика, лијепа и мила, 555
   да те служу њих занесе.

Овди се диже.

Јуд(ита)
Верна Абра, ти ме слиједи
   непријатељскијех управ чета.

Абра
Ја те слиједим гдје одреди,
   још да хоћеш на крај свијета. 560

Јуд(ита)
У бој, у бој ход’мо веће!
   Што мислимо? Што кртимо?

Абра
За искати наше среће
у крвави бој тецимо!


Приказање седмо

Виде се врата од Бетулије.
Озија сам

* * *


Озија
Јудита ми чини знати 565
   да је чекат будем оди,
   не знам што ће дјеловати,
   кудли мисô ње је води.

Једа војску да истјера,
   Бетулија с које преда? 570
   Али, Боже, ђе је вјера
   од старијех нашијех дједа?

Ти си мнократ рад твê хвале
   с ничијем војске поразио
   и кроз звијери гадне и мале 575
   цијеле граде опустио.

Твâ влас, Боже, велика је,
   ко да буде њу изријети,
   ах, прем наша свијес мала је
   за отајства твâ допријети. 580

Ко зна слабос слабе жене,
   Богу за тријес да не услужи
   и да по њом погубљене
   буду војске с кîм нас кружи.

Ну Јудита упути се, 585
   урешена сваколика,
   ко диклица кâ справи се
   свога примит ļубовника.

Олоферне, ако устави
   ступаје она свê по срећи, 590
   гди таборе своје стави,
   твôј ће војсци сунце истећи.

Кê би биле твê пожуде
   кад би к теби тад допрла,
   ње љепота једа буде 595
   ханџар оштри твога грла.


Приказање осмо

Озија, Јудита и Абра

* * *


Озија
С оружјем ли овакиме
   ти се у бој хоћ’ дијелити,
   да потамниш славно име,
   да нам чиниш свим умрити? 600

Абра (стране)
Тко би мого ријет инако,
   лијепа жена а удова,
   урешена кад је овако,
   зна се у свијести што основа.

Јуд(ита)
Својијем Богом ко се оружа, 605
   ни се смета, нити преда,
   славе носи сред оружја,
   прије добитник нек се угледа.

Ти остави, мој љубјени,
   кријепећ с лицем своје пуке, 610
   војеват је триба мени,
   кô небеске јесу одлуке.

Абра (стране)
Мене уресит не потруди,
   и мâ слика гдје лијепа је,
   ну госпођа свака жуди 615
   од свê слуге љепша да је.

Јуд(ита)
Мога града уцвиљени
   веће мири не сузите,
   надајте се слобођени
   бити ваше од Јудите. 620

Абра (стране)
С Богом дрази мири бијели,
   остављам вас пуна смеће,
   страх ме, страх ме, видите ли
   вашу милу Абру веће?

Озија
Одијели се ведријем лицом, 625
   к противницим веће ходи,
   укажи им твôм десницом
   да се гори Бог находи.

А и слика твâ весела
   указати худијем може 630
   да од твога Израела
   Бог ти јеси, добри Боже.

Сврха првога дијела




 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Глеђевић, умро 1728, пре 296 година.