Орлача риђанка Котору говори проностик

Орлача риђанка Котору говори проностик
Писац: Мавро Ветрановић


Орлача риђанка Котору говори проностик


* * *


Славно се пролитје јур бијеше одкрило
   и на трави цвитје зенући процтило,
кад свијетли Аполо с вјеначцем на глави
   коњице и коло на јунцу устави,
тер своја тиха влас зеленцу гонећи
   растапља снијег и мраз, плах сјевер гонећи.
I зиму прожене и студен скончава,
   зеленца да зене и да плод саздава.
А праска се дзора, кад се згоди мени
   под сјенцом од бора, при води студени,
гди сама по себи сједећи почивах,
   тер вјечно на неби блаженство призивах,
и небо огњено разбирах мислећи
   и тројство блажено пристољем видећи.
I такој крај врјела, бираје туј славу,
   грлица бијела сједе ми на главу,
врх моје главице тер тихо загука
   и рече: "Дјевице, божја је одлука,
да проспеш повит влас и да се одправиш,
   да много трудан глас Котору објавиш.
Тијем се движ', тер теци, тер тамо на дому
   урижи и реци Котору старому,
урижи, Орлача, и реци: "Которе,
   твој се труд без плача разминут не море,
ер гди мниш придобит оружјем погане,
   твоје ћеш ознобит грађане и сељане.
Хинбено ер Турци таје се у пољу,
   да ваше јак вуци војнике покољу,
гди се ће, Которе, Которе приплачни,
   омастит све море у колур судрачни,
с великом жалости у оружју гди такој
   храбрене младости поникне толик број.
Тер тко ће труд изрећ, гди младост гиздава
   пологом буде лећ у оружју крвава?
Толи тко жив буде за сужна остати,
   тај ти ће све труде паклено познати,
и јави и спећи синџијере гди носи,
   пријеку смрт желећи, да га прије покоси"
Још рече Орлача: "Видјећеш, Которе,
   труд, који без плача изријет се не море,
војнике видећи, главице крстјанске,
   без трупа висећи низ торне поганске.
Слиједе те још друге чемерне задости
   невоље и туге и плачне жалости,
ербо је плачна ствар помислит и рећи,
   гди ће твој вас котар попалит плијенећи,
тер ћеш сам, Которе, остати свијех дана,
   како дуб врх горе објешен без грана.
Сад хоће вишњи суд, да у селих сељани
   напола дијеле труд једнага с грађани,
опћено тер ће свак с размирјем у рати
   и добар и опак под јармом орати,
орући у пољу, куд с браздом проходе,
   бољезан и тугу да једнако проводе;
а плуг се не извраћа у бразди, нер тако
   лемешем привраћа грумење земалско.
Которе, тијем сада процијени и чин' суд,
   кому се приклада с приликом ови труд;
зач вели грлица: " "Горка је изријети
   наљепна здравица, коју ћеш прождријети,
ер ти се наслужи злосрећни непокој,
   у распу да тужи поплијењен котар твој." "
Друго зло - горе, јер ћеш ти њеки дан
   остали, Которе, ознобјен од поган,
зач је твоја злоба и охолас толика,
   нејака и слаба, како вез од лика.
Тијем, вајмех! Которе, охолас прикрати,
   а у тврђу од горе немо' се уфати,
Ловтинова гора ер тебе, Которе,
   од твога злотвора сахранит не море.
Толи се уфате у блацке јакости,
   собом се ругате манено задости,
ер право рећ могу, да Которе стари,
   помоћ те не могу од Блата рибари,
зач бо тај слаба моћ, говору ја теби,
   не може дат помоћ ни друзим, ни себи;
а видјет свак море по рибарско' слави,
   да једва дух копоре у твојо' држави,
ер слава од рибара вазда је у бијегу,
   како дим и пара и магла по бријегу.
А ти сам мож знати, Которе драги мој,
   што трпи и пати васколик котар твој,
твој котар расцвиљен и около свијех страна
   расут и поплијењен од тужнијех погана,
а твоји Блаћане не маре к теби доћ,
   да тебе сахране и да т' се дâ помоћ.
Војници од рибар ер се тач владају,
   јакино на титар кад дјеца играју,
а Турке гди оћуте с назијеми сабљами;
   како руј пожуте и класје на слами,
тер се тач прид Турци растјечу Блаћане,
   јакино прид вуци овце распршане,
тер с твојом државом трудиш се болећи,
   вуковом и лавом при зубијех стојећи,
да се Ловтин боли и грозно уздише,
   злосрдо гди толи расап те педипше.
Ти ћеш знат најбоље, которски народе,
   ке к теби невоље у распу приходе,
несрећна ер туга слиједи те и прати,
   господар и слуга да једнако зло пати;
а твој труд ер такој, чуј, да знаш, Которе,
   оружје рибарској помоћ те не море.
Или спим или бдим, кроз тој се ја боју,
   у распу гди видим ту твоју невољу,
најлише гди предаш, а не мож починут,
   гди свакчас погледаш, када ћеш погинут;
тер по вас био данак, ни по сву тмасту ноћ
   не може тих санак на очи твоје доћ,
злосрдје гди такој од вуков и од лава
   васколик котар твој до мира скончава.
Тер ти се ја боју, которски пуче мој,
   државу да твоју не страдаш и град твој,
ер видим Котор град понижен задости,
   да о концу виси сад с великом жалости,
од страха тер преда и јави и спећи,
   гди сабљу погледа над главом висећи;
а Турци говоре, гди трептиш и предаш:
   " "Бре, комо [?] Которе, ако се не придаш,
а источни лав пријети, да те ће заклати
   и ноктим раздријети и у расап послати,
да од твога имена меу свијем народи
   вјекушта спомена свијету проходи." "
Још рече Орлача: "Нечесни Которе,
   твој се труд без плача понављат не море,
ер већма што поју, складаје у пјесни
   невољу туј твоју и љуте бољезни,
тој већма моја свијес и јави и спећи
   заходи у несвијес тобом се болећи,
ер помоћ ни од кога не може прит теби,
   нер само од бога и од светијех на неби.
У помоћ блаћанску јур се ман уфате,
   гди сабљу поганску над главом гледате,
Блаћани прид Турци ер се већма страше,
   нер овце прид вуци без пастирске страже.
Ну одкле је тој такој, у толик твој пораз,
   которски пуче мој, придај се богу вас
и моли Трипуна; которски народе,
   новскога дрокуна да копјем прободе,
поганска охолас нека се прикрати,
   а да се твој пораз у корис обрати.
Ер огњен дрокун тај худобна нарава
   свеђер ти трудан вај у распу задава,
и поли оброва, потајно гди лежи,
   лисички из крова стражи те и прежи
и оштри све зубе и чељус отвора,
   да т' мире продубе и да град похара.
Тој ти су бољезни од Котора града,
   Орлача у пјесни ке - - - склада,
вишњега гдје мољу, Которани дрази,
   да с војском у пољу дрокуна порази,
нека се слободи траг вјере крстјанске
   по копну и води од сабље поганске;
и тебе да схрани, которски пуче мој;
   и од поган обрани државу и град твој,
и да т' се не стече до судњега данка
   тој, што ти прорече Орлача риђанка".

Сврха.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.