Онојзи ку љубим рекох ја уз тужбу:
"Не чин' тач да губим послух мој и службу;
јер ћу ја исцвилит све моје дни заман,
ако ме помилит не будеш ники дан."
Тадај се обрну ње липос љувено, 5
затој ја вас трну и венем скровено,
затој ми сваки час још памет утјече
споминат слатки глас, "Не бој се" кад рече.
Мисал је тој већа ка ме ће испржит:
што ми се обећа кад се ће извршит? 10
Зашто се мâ младос тим пасе још на свит,
желеће ње радос јак сунце мрзал цвит.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
