Омехшај, Изусе, ме срце камено,
молим те у сузе, слатка мâ спомено,
нека ја пожаљу, пожалим нека ја
твоју смрт ку праљу да за нас ти прија;
да прија ти цић нас и наше љубезни,
који смо узрок вас од твоје бољезни.
Тер молим још, грозно расплачи свијес моју,
да жељно и созно проплачем смрт твоју;
паче дај плач толик, толико да плачу,
докли се васколик сузами оплачу,
докли се у сузе живот мој обрати.
Зач, слатки Изусе, вриме је плакати;
вриме је у јаду да се ја тебе рад
од јада распаду и скончам овди сад,
али да за те, вај, ох, умрит да се дам,
нека те такогај јадовна не гледам
на крижу распета, у кому здравја нî
од главе до пета. Ох, празнос мојих дни,
у које поставих уфан'је толико,
а тебе оставих, ме добро велико
ко, да нас узвиси, остави небеса,
сам себе понизи. Ход', виђ'те чудеса!
ар веће ја муке не вим рећ, да ни знам,
нер се дат у руке недразим својим сам,
који те избише и чавли гвоздени
ка дријеву прибише, Изусе медени.
Трном ти сву главу љепости избране
чинише крваву и љуто на ране;
јоште ти покоја ни мртву, дим, не би,
нека се рич твоја изврши у теби,
тер копјем прси тве грозно су проболи.
Како те срце све, чловиче, не боли?
како ти утробе ф жалостех не плову,
мислећи тве злобе и љубав Христову?
Указа жалос све његовој болести
неголи срце тве, чловиче без свијести,
ки стојиш тач муче, камен се мниш ва мни.
Камен'је још пуче, а сунце потамни,
земља се стресе сва за жалос гди пати
исти син Божанства, да наш дуг заплати.
