Наредбено свеђ вртећи
обраћа се сила од неби;
пламенује не свијетећи
величина огња у себи.
5Сада свјетлос, тмину сада
повјетарце ово слиједи;
сред истока, сред запада
у крепчини земља сједи.
9Само собом обкружено
у себи се море уздржи,
те у свом крају затворено
у почетку свом се врши.
13Свијести моја, тко ова створи,
пој му отајства зламенита,
крепка вјера тер говори,
што твâ слабос не дохита.
17Без узрока узрок један,
нераздионо јединство је,
и почетак, кому ни'едан
јур почетак вик био је.
21Први они, ки у себи
вазда крепак врти свиме;
сврха, којој могло не би
наћи сврхе ни'едно вриме.
25Огањ који дух уздржи
и без мјеста мјеста има,
који све, што згара и пржи,
реси дарим блаженима.
29Добро, које неизмерно,
у све себе чим размеће,
све причудно, све замерно,
све изврсно чини одвеће.
33Знање, кога влас крипосна
сама гледа се, у себи је,
тер чим себе иста позна,
све у себи разумије.
37Љубав, која све дјелује,
и све храни, тер љубјена
љубовника намирује
у љубави свôј блажена.
41Он пристоље свому стању
буде у себи сам ставити;
он у вјечном дјеловању
има покој вјековити;
45он невидјен од слабости
свијести умрле кратка згледа,
скровен својој у свитлости
у дјелих се својих гледа,
49тер небеској у ведрини,
и на земљи још овуда
од забити и у тмини
свуд он свијети, Бог је он свуда.
53Неизмерним знањем свиме
од себе се познан чује:
како хоће, пак друзиме
на бријеме се објављује.
57Тер у вјечној свôј памети
све, што може бријеме одкрити,
при бремена све видјети
буде и познат и љубити.
61Ну у себи, засве ер знамо,
да све гледа, ријети тријеби:
другу свитлос, изван само
себе истога, нејма у себи.
65Он небеско поље реси
придразијем каменима,
златно цвитје с којијем смијеши,
нека љепшу слику има.
69Он копрене тамне ноћи
свијетлим зрацим звијездâ везе;
он је сунце, с кога 'е доћи
свјетлос сунцу, кад изљезе.
73Он је, који дзоре миле,
кад најдража јес об лити,
злате праме, прси биле
свеђ руменом ружом кити.
77Од честитих његовијех
љубовника љубав чиста,
слатка пјесан блаженијех,
који вишња пуне миста;
81од обртнијех небес пака
вику плодна обраћања
тиха, плаха, брза, лака,
без промјене, без пристања;
85и разлици друзи плоди,
који изходе од нарави,
навјештења јесу оди
његовојзи многој слави.
89Свјетлос, која тмине скраћа,
и дух вазда ужежени;
земљу у небо он обраћа,
смрт у живот прежуђени;
93тер у свој двор, свијетао вику
ки од зрака јес блажених,
на истину, на велику
славу зове разведрених.
97Поносито он на неби
сам собом се нарешује,
тер уједно сам је себи
стан, и у стану ки станује.
101Он разгледа липос своју,
кô је свитлос свих липости,
тере сја вас у покоју
од љувених пожудности,
105(привишњега сред истока
од љувених слацијех чуда
дрази узроци без узрокâ
и пожуде без пожудâ.)
109Тако себе сам ужива,
и у сили свôј огњени
вјечна љубав сам прибива
и љубовник и љубљени.
113Овди, свијести приклонита,
твој завежи језик саде,
тер мучећи тој почита',
што ни'е ријети моћ никаде.
117Зашто оно, кô ти свијети
добро у тминах привелико,
тер га не мож разумјети,
оно Бог је свеколико:
121он је оно, што заман је
искат, да се вик изријеће,
тере слабо људцко знање
зна, да не зна, знав највеће.
