Од тебе, суначце, када ја счеках дар,
мњаше ме срдачце свиту сам господар;
туј љубав и радос твој слуга оћути
да ми се сва младос у сласти замути.
Зач је ствар велика да ми зна име рећ 5
госпођа толика којој нî слике већ,
а негли гди радит стире се урес твој
како ће осладит већма се живот мој.
Тер виђу сва добра да цафте у мој крил,
одкли те још обра срце ме за свој стрил. 10
Затој ти одслужит ставих ја разум свој,
још веће јер дружит пушташ ми образ твој.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
