Од коли згар с небес одлука немила
од тебе мене јес, мој цвите, одилила,
тучем се плачући, драгога јак друга
грлица иштући, од луга до луга;
и плачна, јаох, такој куди грем, без мира
анђелски урес твој свуд ми се призира;
јаох тужна, и мнократ блажена мнећи бит
и грлит били врат и личце тве љубит
нађем се како тај, ки у сан ужива
својим дразим вјечни рај, тер се пак снебива,
када се пробуди далече од драгога,
кога јаох жуди врх свега инога.
Море ли тој бити да будеш, јаох, такој
у забит ставити му вјеру, цвите мој?
Ма тко би икад мнил избрана липости,
да тај твој урес бил скрива све горкости?
Не могу вјероват, толика да липос
у себи не ће имат ку годи још милос,
и да се на плач мој још не ћеш смилити
и тужно срце овој напокон смирити.
Море ли тај рика, приславне гди виле
вашега језика слатке пјесни диле,
учинит толикој тим пјесни од раја,
драг жиљу, да с ти мој како сам ја твоја?
