О мајко дјевице, о кћери од сина,
о славна краљице од небес једина,
андјели и свети на небу ку славе
и јоште изриети не могу тве славе,
а нег ли грјешник ја, ки желим прославит' 5
тву милос, која сја врх неба и на свит;
да пиеском риечи ме а ингвас ђа море
а књигом небо све створит' се да море,
тисући један дил изриет' се вик не би
могао твојих дил, која су у теби. 10
Рад бих те ја славит', дјевице присвета,
ал не знам што правит', ер с' од вик зачета,
гриеха ни једнога у теби вик не би,
породи ти бога од свиета и неби,
ки небо и свиет вас од ништа сатвори; 15
у твоје зацјећ нас прси се затвори,
кога свиет заузети и небо не може;
тко ће тој изриети, нег ако ти боже,
од славе тве мрва рекла се вик не би,
за што си ти прва кон бога на неби, 20
од сваке милости кладенац ти јеси,
сваком те крепости вишњи бог уреси;
ти роди онога, који те сатвори,
човјека и бога, ки нам рај отвори.
Не бих рад, госпоје, желећи прославит' 25
крепости ја твоје на ниже поставит'.
Ер ако ние моћ' изрећи тогај виек,
како ћу врха доћ' умрли ја човјек ?
који сам у гриесиех и зачет и родјен,
у муке за ке бјех пакљене осудјен, 30
нег славни твој синак, кога ти породи,
својом ме крви пак од тога слободи,
прид кога ја не знам како ћу доћ' на суд,
у гриесиех ере сам заплетен ода свуд;
ако ме госпо тве прид синком не буду 35
помоћи молитве, ја молим за луду.
Тием покли господје достоја да родиш
Јесуса, ки подје за дат' нам рај на криж,
и који за наш гриех умриет' се допусти
од дјавал да нас злиех слободи из усти, 40
моли ве ти њега да не да он мене
рад гриеха мојега у муке пакљене,
нег да ми опрости и да сам његов ја,
покли су милости његове без броја;
моли још оца ти и духа светога, 45
ер бога у све три ја држим једнога,
који би прие нег свиет и бит' ће, кад пламен
чини га изгорјет', и у виек и амен.
