О који љувене сеј пјесни слишате,
пожал'те, јаох, мене, а себе чувајте
љубави ке облас, под сунцем које сја,
сатира сваку влас, — свједок сам тому ја,
ки њекад не сциењах љувене теј стриле,5
одвеће кад се уздах у моје, јаоб, силе,
доброта с липости ке сломи у мени
љувеном крипости с којом се рват ни!
Које сам сужан био, младости моје цвит
одкад је процафтио; а тој ни могао скрит10
низ блидо лице овој плач ки сам проливао
и и[з] срца уздах, мој који сам подирао,
кунући немилос госпоје свих вила,
немилос у милос ка се је створила.
Ер што ми бранише и што звах немилос,15
тизи[м] ме схранише, тој моја би милос;
тизим ћу на свит сај словити врх иних,
тизим ћу вјечни рај уживат у вишњих.
Тим, који цвилите у огњу љувеном
и огањ будите у леду студеном,20
не сеиен'те да је лед све што је студено;
има лик свака злед; ни је све медено
што слатко тко сцијени; а жељам љувеним
све узде пуштат ни. Ликара ћуд је тим
друго дат нег жуди смагљиви немоћник,25
ки жели што му жуди, а мрзи што му 'е лик.
Ма сада познам ја ер све што свит љуби
у вјетар иде тја и све се, јаох, губи;
него што слидимо пут вишње доброте,
у којој видимо све вјечне љепоте. 30
Живот наш — кратак дан, жуђења — немоћи,
свјетовна добра — сан, а наши дни — ноћи!
Затој ноћ ођимо свјетовне тамности,
а сунце слидимо од вишње свитлости,
чим нам је дана моћ по божјој милости,35
при нег нас смртна ноћ обујми мрклости.
