ОРАЦИО МАЖИБРАДИЋ ПЛАВКОВИЋУ (1623)
Под стиег слатке тве љубави,
племенити Плавковићу,
подвезах се и ријех: бит' ћу
теби од сад слуга прави.
Ријет' ће разум твој богати: 5
од кад ова служба изходи?
Одговарам: кад на води
у тебе се би нам 'стати;
и кад но ми слаткијех пјесни
множ указа милос твоја, 10
од онада душа моја
свеђ за тобом гине и бијесни.
Срце ми се к теби обрати,
а љубав ме тва приручи,
тада живот мој одлучи 15
сасма ти се у дар дати.
Видјех пјесни од љубави
врједниех, вриеднос тва што пише,
слађих, нег' ли ке биглише
тих слав гди год у дубрави; 20
и духовних, ке под неби
тко их умил'јен буде штити,
утјеха му могу бити
привишњему на потреби.
Тад ријех: труди вриједно знање, 25
и дај, што имаш дати богу,
а и свијету по разлогу
не забрањуј тој имање.
Јас не пусти да те влада,
ако ћ' што чут' мога свита, 30
што омркне не освита,
граби вријеме и украда'.
Од богата тогај блага
вриједуу немој лаком бити,
драги ками --------------- 35
хвалит' не уми, тко незна га.
Мним, да пјесни слатке твоје
кад год будеш на свијет дати,
пастири ће свуд пјевати
и господа и госпоје. 40
Глас којих ће вјечне славе
и ти словит' по све вике
с круном славне ловорике,
ка ти је свита око главе,
о Плавчићу мој примили, 45
а по насе што те реси
од подријети ер сте кнези
и присвијетле крви били.
Што год бива т' игда у кући,
свак вам вриједну крепос слиједи, 50
тер и прадјед' вашијех дједи
бише славни и могући.
Прид краљима и прид бани
с крипоснима вашијем труди
познани сте били свуди, 55
и господом вазда звани.
Ето и сада божијом власти
у руках вам стоји шибика,
ка вам дата би од вика,
влас, заповиед,, служба с части. 60
Да покли сте у владању,
и у свему с вриједнијем дјели
на повишем столу сјели,
нег' је други у овом стању;
и покли вам срећа у скуту 65
свеђ приноси добра свака,
и сунчана свијетла зрака
свјетлије свијети свуд на путу;
на ку другу већ пожуду
мис'о ваша може отити? 70
вам је благо на сем свити,
вам госпоства, ви у суду.
У бићу се свому слави
ваш род, стојећ пун све дике,
а ти у вијенцу ловорике 75
врху свега сад на глави;
град Дубровник тер се звати
тобом весео може све дни,
покли у њему тач плод вриједни
у час добар роди мати. 80
Из кога ће много л'јета
слатке пјесни изходити,
и врх иних господити
по сва мјеста сегај свјета.
Весел'јем ће и радости 85
обеселит' многе стране,
гдје год с диплим припијеване
буду од вриједне ке младости.
У дубравам меу пастири
међу скупим лиепијех вила, 90
гдје год буде дружба мила,
гди се узигра, поје и свири,
припијеват' ће твоје име
у глас висок до небеса
словећ славу твога уреса, 95
да свуд слови нада свиме.
Лузи лијепи, миле стране,
весели ће и они бити,
и разговор свој примити,
дајућ драг хлад с дубја гране; 100
а најлише зламенити
и разблудни вјечни храсти,
ки ће тихим муком расти,
и к небу се већма узвити;
у којијех ће често коре 105
с пастирима лијепе виле
твоје пјесни писат' миле,
под њих сјени водећ хоре.
Ке ће т' расти с дубјем за'едно,
тер пастири, ки се роде, 110
кад у напријед узнаходе,
гди т' свуд расте име вриједно;
од радости за успомену
и они ће водит' танце,
туда појућ тве пјесанце 115
и клањат' се твом' имену.
У кој сцијени бит' ће тада
након кол'јен' од кол'јена
твојијех пјесни успомена,
ке ли ћ' части примат' тада? 120
Ја бих волио тве крепости
да ми може дио бити,
него свијетом господити,
и стећ' уз то блага дости.
Чијем још стоји успомена 125
вриједнијех Грка и Римњана,
да није слава њих писана,
не би им се знало имена:
за то славу тву не тлачи,
ни уздржи за по смрти 130
што т' непомство може стрти,
не--------------------------
Ласно изгубит' без разлога
трудно стекши вриједно имање,
од свијета је покарање, 135
а грехота пак од бога.
У толико, племенити
мој крепосни и примили,
одколи смо за'едно били,
не би нам се већ видити. 140
Гњев, расржбу вишњи одсгара
за ч за гријехе к мени обрати,
хтећ, достојно да ме плати,
и да живот мој покара.
Ако милос твоја жуди 145
овијех ријечи узрок знати,
на знање ти хоћу дати,
што ме трудна веоми труди.
Од онада ето од нас
седам крат се хотје скрити 150
мјесец, и опет к нам изити,
одкли ћутим худи пораз;
расап одкли мој стан слиди,
тјерајућ ме туга веља,
добро то зна ма постеља, 155
сунце, ке ме вик не види.
А за тежим неимање,
множ дјечице и глад слијепи,
ки ми смртим дух корјепи,
свеђ водећ ме у сво'е стање. 160
Тер ниј' тога, ки милости
има капљом дат' ми помоћ,
ну гди њеки могу одмоћ',
ишту стрт' ме без милости.
Ја се за то бога хитам, 165
ки ће сваком учинити
право, и пак за ме бити,
тер у њега правде питам.
Ово одзгар, пријатељу,
што 'е истина, хтјех писати 170
не за ино, имаш знати,
нег' сва добра ер ти жељу.
Ал' ну веле већијех хвала
достојна је милос твоја,
које мени срећа моја 175
оди дослек није дала;
а то ер се мој находи
живот такмен к стабру од горе,
ки цвиет питом дат' не море,
ни питому воћку плоди. 180
Зато немој, да ти 'е мучно,
ни у шпоте на ме саћи,
ако будеш туј што наћи,
на што т' ухо није научно.
Чим ти буде дана ова, 185
прости, и ако узхоћ' знати,
тко ти ово хтје писати,
на велика пођи слова:
један слуга, наћеш, да је
твој, ки т' руке сад целива, 190
и ки т' срце све дарива,
и теби се вас придаје,
бивши болан у постељи
од приатеља заборављен,
и од дразијех свијех остављен, 195
и одпао свакој жељи,
разми уфање што у бога
имам, да ће са мном бити,
и од злобних ме обранити,
и слободит' зла свакога, 200
а убожтву помоћ мому
дат' по својој чудној вољи,
да ћу и ја у невољи
још бит' харан кад год кому.
Да покли ме помоћ' има 205
у овијех тугах краљ од неби,
припоручан да сам теби,
и да ме имаш прид очима.
I дочим ме смрт похара,
какав год сам, онакога 210
да ме држиш слугу твога,
а ја тебе господара.
Кроз тој прими моју ову,
на тисућу шесат лита
и дваести и три ер свијет чита 215
у закону бога нову,
на шеснаес ве ------------
ово ти је послат' хтио
Мажибрадић Орацио,
роб и слуга твој до вика.220
