Новела од Станца/призор први
| ←Насловна | Новела од Станца Писац: Марин Држић Призор први |
Призор други→ |
ВЛАХО
Огњили ти кости! Што се не јављаше?
Ктијах те пробости, да се не откриваше.
МИХО
Не бјех те познао, тер ото мало сад
нијесам те штропијао.
ВЛАХО
Нијес' пратик, још си млад.
МИХО
Видиш ли мчину ову?
ВЛАХО
Видим, сва је рђава.
МИХО
Била је на прову!
ВЛАХО
Зато је крвава!
МИХО
Ну укаж' ту твоју! Дај да се сијецамо.
ВЛАХО
Не кажем ја моју, него кад се шкримамо.
МИХО
Нут образа од шкрим'је! то 'е тај брокјерина?
ВЛАХО
Чинит скакат умије с Дуичинијех скалина
гамад'ју како с' ти.
МИХО
Затој сад бјежаше.
ВЛАХО
Сад ти дах сто лити!
МИХО
Кога оно тјераше?
ВЛАХО
По муку божју, смих!
МИХО
Изреци! Што ће бит?
ВЛАХО
Сад састах на вратих - не могу од смијеха рит...
МИХО
У оне пр'јатељице...
ВЛАХО
... фроту њекијех младијех...
МИХО
... која пенга лице?
ВЛАХО
... и сатјерах их свијех.
МИХО
Хоћ' ми ријет у кога?
ВЛАХО
Ријет ти ћу све послије.
МИХО
Из Подмирја у онога?
ВЛАХО
По муку божју, није!
МИХО
Занијекао с'! Смијешан т' си, тајиш ствар од ништа!
ВЛАХО
У оне, чудан т' си, старежи с Гаришта.
МИХО
Курвине злостаре, с кијем ти се 'е састала!
Образа од бокаре ка је триш опала!
ВЛАХО
А ти гдје с' досле био? Како ли с' од оца
из куће изит смио?
МИХО
Богме имам смијешна оца!
Кућу ми затвори, ма ја, кад вечерам
фенгам поћ лећ гори; а ја ти омијерам
како ћу се калат низ њеку фуњестру
и, кад поду сви спат, обучем се у пјастру;
челату на главу, брокијер на бедру у час
ставим, а рђаву ову мчину на пас,
пак се низ конопац на улицу калам,
а мудри мој отац у одру мни да сам.
ВЛАХО
Смијешни су оци ови! Неће им се њекад
да су и они били сви ловци како и ми сад,
ки ноћно ловимо како и јеји.
МИХО
Таки е' свијет!
ВЛАХО
Нег ер се бојимо хасаса, ја ћу т' ријет...
МИХО
Усеру хасасе! Тер што ће хасаси?
Од Плаце чува' се, индје свуди лази.
ВЛАХО
Хо'мо та! Гдигоди имаш што?
МИХО
Је ли твој?
Богме имам.
ВЛАХО
Да ходи!
МИХО
Ну прво чуј овој!
Синоћ је дошао њеки Влах смијешан
и небог није нашао у граду нигдје стан,
тер се је прислонио прид фонтану уз мир,
козле је донио и груду и један сир.
Ш њиме сам досада спрдао, - смијешан је!
ма му глава пада ода сна, љуљан је.
Да' да му кугоди новелу учинимо!
ВЛАХО
Пер Дио, да', да ходи! - Кога ово видимо?
Сад ћу на њ ударит.
МИХО
Да' му десет лити!
ВЛАХО
Ки ће враг ово бит? Враг се ће ш њим бити.
МИХО
Не баста т' анимо, по муку божју, то!
Да' да му се јавимо. - Цумпаре, фа мотто!