Ноцтурни флорес
←Песник и песма | Nocturni flores Писац: Милета Јакшић |
Не могу ти рећи→ |
I
Ноћ је. Сама је колеба твоја
У пустој гори, где вију гнезда
Орлови. Над њом као мравињак
Ври, кипти небо од сјајних звезда.
Око поноћи, кад све занеми,
На колебу ти небо наслања
Звездице сјајне, као да спушта
Златне плодове са родна грања...
И ја се тада к теби украдем,
Блудим по мраку, гором се верем,
Да тајно љубим очице твоје
И с тобом златне звездице берем.
II
У немој гори на месечини
Самоћно снива црквица стара,
Крај ње на зиду граната буква
Поноћне сенке тихо одмара.
Нигде шапата, нигде покрета —
Осећаш како срце ти куца,
На небу трепте далеке звезде
И крст на кули мирно светлуца.
Кадикад узвик из горе дође
Из густих шума, немих дубрава
Као да човек у помоћ виче
Ко̑ да се крвав злочин дешава —
То сова плаче... и мир је опет
Онамо откуд јаук се оте...
Светиња ћути, звезде трепере,
Дубрава таји ноћне страхоте.
III
Видиш ли тај гроб што онде ћути
У вечноме мраку горскога хлада —
На њему мртве ружице беле:
То месечина кроз грање пада.
Закопан лежи ту један монах,
Усамљен беше целога века,
Никога нема да му походи
У пустој гори гроба далека.
Кад је живео, када је умро
И је ли за њим ичије око
Кад заплакало — то нико не зна:
Прошлост је нема, ћути дубоко.
Само у доба зимских мећава
Над њим се ори ветрова̑ хука
А кад с пролећа гора олиста,
Кукавица му над гробом кука.
IV
Хвата л' те страва на тој висини?...
Доле спавају сумрачне горе,
Све ћути близу и у даљини
Куд оком пређеш неме просторе.
Умукао је попак у трави,
У ваздуху се кресница гаси,
И славуј дрема још у дубрави,
Дубоко ћуте живота гласи.
Из села нема још кукурика,
Зора не бели, још неће доћи —
Далеко само с равног видика
Кроз бледи сумрак звездане ноћи
На тамној црти трепери јасно
Крвави пожар: у глуво доба
То ноћас месец споро и касно
Диже се као вампир из гроба.
V
Високо... више! Да ли осећаш
Силовит ветар ко̑ струју јаку
Што нас подиже? Под нама доле
Земља дубоко тоне у мраку
Ко̑ мрачна кугла. Неста равнина,
Провала, шума, потока, брега —
На мрачној земљи само се бели
Кућица твоја ко̑ мрва снега —
Сад и ње неста. Струја нас диже
Као две сенке даље летимо:
Ветар нас гуши, глухну нам уши,
Заспале звезде пролећу мимо...
Неста и звезда. О, где смо сада?
Над нама пусто, пуста подножја:
Нас двоје сада насељавамо
Та празна, мртва пространства божја.
Извор
уреди- Милета Јакшић: Песме, Нови Сад, Матица Српска, 1984, стр. 7
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.
|