Ниткор се не чуди гди тужан усишем
* * *
Ниткор се не чуди гди тужан усишем
I срцем ер свуди болижљив уздишем.
ГЛИУБИТ гди нис' љубљен, муке су ракљене,
Кростој сам изгубљен тер живот мој вене.
I досле ер сам жив, чудим се одвеће, 5
Гди ме се љувен гњив нигдир остат неће.
О, вишњи мој Боже, је ли ки лик мени,
Да ми се одложе си труди љувени?
Рани би свакој лик нер самој љубави,
Блажени тај чловик ки је се избави. 10
I та је још веће доброчес и блажен,
Од худе несреће ки није поражен
Несрића и љубав мани т' су притврде,
Јак звири моћни лав, младос ми сву грде.
Ах кростој тко не би јур желил умрити, 15
Чудим се сам себи гди можем живити.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
|
