Ни у сан ни јави, ни у друго још доба

Ни у сан ни јави, ни у друго још доба
Писац: Мавро Ветрановић
Почетак мањка.


Ни у сан ни јави, ни у друго још доба


* * *


ни у сан ни јави, ни у друго још доба,
   ку мени објави не вијем ка худоба,
макар би била ман смртнога пораза
   тај плачна наказан, ка с' мени приказа,
вај, не би видјеле толике жалости
   ме очи, ке цвијеле јадовно задости,
ни толик расап још од мнозијех телеса,
   разлике врсте множ што трудна смрт сплеса,
и у земљу постави и у земљу све складе,
   злосрдом нарави што плијени и краде
тер жељно, јаох, толи мој живот расплака,
   да се мном поболи живућа ствар свака,
земља, лијес и ками да се још снебива,
   гди се мој сузами блијед образ полива,
зач не би залуду при[т]ужни мој санак,
   ки мени у труду потврди био данак.
Ну ови, вајмех, сан, с кијем приде плачан вај,
   мним, да би згар послан од Бога на свит сај,
да буде на свијети чемеран живот мој
   очима видјети толики непокој
и плачну туј тужбу с расрџбом од гнива,
   коју свијет за службу народем дарива,
али пак вишњи суд за злобе разлике
   посила толик труд, да зноби грешнике,
посила рат и глад и помор од куге
   и остали сваки јад и жалос и туге,
нека се фрустају разликом жалости,
   ки у злобах дни трају свјетовном радости,
зашто се подоба, да бичем од згара
   сваки гријех и злоба такој се покара,
свом тугом и јадом и руком оружном
   подступјем и гладом и смрти притужном,
нека свак познава, о вишњи Боже мој,
   правда што је права и разлог што је твој,
прид којим ниткоре, тко је мртав али жив,
   сакрит се не море ни праведан ни крив,
ље чекаш грешника, једа се обрати,
   прије нер му смрт прика свој живот прикрати,
да твојом милости и твојом љубави
   пакљене жалости свасма се избави.
Тијем тко се спознава, да је зледи израњен,
   тер ти се придава, тај може бит схрањен,
тај грешник најлише скрушен ки [-] плаче
   и жељно уздише, да свој гријех оплаче,
сузами скрушено цвилећи по себи
   да свој дух свршено сахрани по теби;
ну наша свијес мала с нехарством најлише
   узрок је вас дала, да нас Бог педипше,
зач зледи без броја нећемо парјати,
   за ке се достоја плачно се кајати.
Ну трудни санак мој чини ме тужити,
   да плачан непокој ја будем ћутити,
и мнози још друзи, којијем се не зна број,
   да буду у тузи проводит живот свој,
зач ми се све јави што виђа[х] ја спећи,
   напокон објави, да видим то бдећи.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.