Ни лушјега процватило цвита

* * *


[Ни лушјега процватило цвита][1]

Ни лушјега процватило цвита,
што је сада на нову годину
липа млада Јурковића Маре,
селе драга Јурковић срдара,
глас је дала на четири стране, 5
запросу је са четири банде,
за најпрви Смиљанић Илија,
надалеко из кршног Котара,
њему се је обећала Мара,
па је проси Куна Асан-ага: 10
„И ја сан ти, цуро, муштерија,
ходи за ме Куну Асан-агу!"
Њему Маре билу књигу пише:
„Влахиња сан, прилика ти нисан,
а ти тражи за себе Туркињу, 15
ја сан Маре давно испрошена,
надалеко у кршне Котаре,
за сокола Смиљанић Илију."
Ето Мари била књига дојде,
од никога Кундуз Делалије: 20
„Ходи за ме, Јурковића Маре,
и ја сан ти јунак муштерија!"
I њем' Маре билу књигу пише:
„Влахиња сан, прилика ти нисан,
а ти тражи за себе Туркињу, 25
ја сан Маре давно испрошена,
за сокола Смиљанић Илију!"
Пише књигу Шарац Мамуд-ага:
„Душо моја, Јурковића Маре,
ходи за ме Шарца Мамуд-агу!" 30
I њем Маре билу књигу пише:
„Влахиња сан, прилика ти нисан,
а ти тражи за себе Туркињу,
ја сан Маре давно испрошена
за сокола Смиљанић Илију!" 35
Маре потом књигу накитила,
своме драгом Смиљанић Илији:
„Моје драго, Смиљанић Илија,
купи свате, ходи по дивојку,
по прилипу Јурковића Мару, 40
'ер ме просу Турци на све стране!"
Кад Илији била књига дојде,
ун покупи свате по Котару,
па гре Иле по гиздаву Мару;
здраво свати дошли по дивојку, 45
пивајући, коње играјући.
Ожени се Смиљанић Илија
са прилипом Јурковића Марон,
пировали три недиље дана,
подигли се пут Равни' Котара. 50
Кад су дошли у гору зелену,
сви сватови здраво и весело,
сви пивају и коње играју,
сам' Илија тужан, невесео.
Кад то види Јурковића Маре, 55
до Илије коња догонила,
па Илији драгу бесидила:
„Моје драго, Смиљанић Илија,
сви сватови здраво и весело,
ти си, драго, тужан, невесео, 60
ил ти нисан у вољи дивојка,
и1 ти нису заугодни дари,
дари моји за твоје сватове,
зач ми ниси и прија говорија,
док сам била дома код матере?" 65
А Илија Мари бесидија:
„Маре липа, драга душо моја,
ти си мени у вољи дивојка,
твоји су ми заугодни дари,
али знадеш, драга душо моја, 70
ки су тебе у мајке просили!
Три су редон у гори бусије,
данас ћу ти изгубити главу."
Кад Илију Маре разумила,
Илији је тихо бесидила: 75
„Драги Иле, женска страшљивице,
'е ли имаш ко мушко одило,
које носиш собом до потрибе,
дај ти мени, Иле, моје драго,
ја ћу прва појти прид сватове, 80
чинит ћу се гиздав сератлија,
још ћу добит златних мадарлија,
што попијен вина и ракије
када дојден у Равне Котаре."
Да јој Иле мушко одијело 85
учини се гиздав сератлија.
На бусију прву ударила,
на бусију Куне Асан-аге,
а њој аго божју помоћ викне:
„Што си, момче, гиздав сератлија, 90
што си тако рано уранија
и доброга коња заморија,
окле идеш, од кога си града,
јес' видија свате Смиљанића,
је ли води Мару Јурковића?" 95
„„Видија сан свате Смиљанића,
ал не води Мару Јурковића,
да је Мару обећала мајка,
никаквоме Куни Асан-аги.""
Ун се маши у шпаг од доламе, 100
стотину јој мазарлија даде,
па појаши добра коња свога.
На бусију другу ударила,
никаквога Кундуз Делалије,
Кундуз Мари добру помоћ виче: 105
„Добра помоћ, гиздав сератлија,
што си, момче, рано уранија
и доброга коња заморија,
окле идеш, од кога си града,
јес' видија свате Смиљанића, 110
је ли воду Мару Јурковића?"
„„Видија сан свате Смиљанића,
ал не воду Мару Јурковића,
да је Мару обећала мајка,
никаквоме Кундуз Делалији."" 115
Ун се маши у шпаг од доламе,
даде Мари двиста мазарлија:
„На, делија, па се напи' вина
и промини на ноге опанке,
када дојдеш у Равне Котаре." 120
Па отиде Маре пивајући.
На бусију трету ударила
на бусију Шарца Мамуд-аге,
Шарац Мари божју помоћ виче:
„Божја помоћ, гиздав сератлија, 125
што си момче рано уранија
и доброга коња заморија,
јес' видија свате Смиљанића,
је ли воду Мару Јурковића?"
„„Видија сан свате Смиљанића, 130
ал не воду Мару Јурковића,
да је Мару обећала мајка,
никаквоме Шарцу Мамуд-аги.""
Ун се маши у шпаг од доламе,
триста Мари мазарлија даде: 135
„На, делија, па се напи' вина
када сидеш у Равне Котаре."
Иде Маре Равноме Котару,
а за Маром Иле и сватови.
Сватовима Иле говорија: 140
„О сватови, драга браћо моја,
савијајте свилене барјаке,
уставите бубње и свирале,
јер је више одведена Маре!"
Маре дојде Илији на дворе, 145
у дворе му стару мајку најде
и Илије прилипу сестрицу.
Кад дивојка момка угједала,
па је своју мајку дозивала:
„Бора теби, стара мајко моја, 150
какви јунак у јавлију дојде,
он је лушји од сваке дивојке,
да би мене у тебе просија,
ти би своју душу огришила,
кад ме не би за њ'га прометила." 155
Затим дојде Смиљанић Илија,
прид Илију селе ишетала,
обиси се брату око врата:
„Мој Илија, мој мијели брале,
какви јунак у јавлији дојде, 160
ун је лушји од сваке дивојке,
да би мене у тебе просија,
ти би своју душу огришија,
кад ме не би њему поклонија."
Кад то чује Смиљанић Илија, 165
он повикне својима сватови:
„Развијајте свијене барјаке,
ударајте бубње и свирале,
јер је дошла Маре у Котаре."

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг


Референце

  1. Зларун, 24. IX. 1955. Казивала Антула Ацалин род. Кордић, рођена у Зларину 1875. итд. Ибид., број пјесме 37. Варијанте: највише иначица овоме умотвору може се наћи у публицираним збиркама Стјепана Грчића, било у првој његовој збирци "Сињске народне пјесме и причања", Сплит 1920, било у другој његовој збирци "Котарске народне пјесме", Шибеник 1930.

Извор

Олинко Делорко: Народне пјесме отока Зларина, "Народна умјетност", 1980, књига 17, стр. 320-324.