Ништоре није слађе, ни ће бит до вијека,
разми смрт кад нађе безгрешна човјека,
драго ти је тој души, да сај свијет остави,
ка гријеху не служи свјетовној у слави,
сваки час сто љета види се тој души,
чијем се прије од свијета и тијела раздружи,
чијем прије ови свит остави притаман,
да прије буде прит у вишњи двор славан.
Ну што ћу ја злобан, мој Боже, сад ријети,
ки нијесам подобан к небесом позријети,
а камо, а к[а]мо, о вишњи Боже мој,
да прида ја тамо, гди је битје и кип твој,
прид лице тој твоје како ћу ја прити,
гди злобе све моје неће се моћ скрити,
кијем злобам језик мој, праведни мој Боже,
збројити толик број нигдаре не може?
Тијем, вајмех, сваки час и у сан и јави
трепти ми сваки влас од страха на глави
и трудна свијес моја, гди конац разбира,
не може покоја пријати ни мира,
од смртне нарави када ће прит стрила,
да мој дух растави и живот од тила,
да будем придати ономуј разлоге,
ки ме ће питати за злобе за многе,
питати по танку и разлог искати
одкли сам ја мајку, вај, почел сисати,
у чем сам приступил законе од Бога,
на једно је све скупил до часа овога,
чињен гријех и мисал, вај мени небогу
све ми је приписал по правому разлогу.
Тијем не вијем ствар другу, нер божје љубави,
мој чемер и тугу да са мном растави
и у тогај уфати, ки руке раскрили
грешника пријати, скрушено ки цвили,
прид крижем најлише ки цвили и плаче
и жељно уздише, да свој гријех оплаче,
по земљи на ница затој се простирам
и моја сва лица сузами опирам,
једа ми душицу грозни плач слободи,
на вељу тужицу с бољезни проводи,
и пепел по глави просипам сам себи,
једа дил љубави ја стечем при теби,
да на ме ти позриш видом од милости,
злед моју да простиш достојну жалости
мој слатки Језусе, ако сам и згријешил,
да би ме од узе пакљене одријешил,
узу дим од пакла, рад које ја тужу,
ка ми је замакла и тијело и душу!
