Невиерна љуба
Опрема се Домковићу Јуре,
Опрема се ка Стамболу граду,
Да подвори Цара честитога:
Говорио љуби Видосави:
Бора теби моја вирна љубо!
Ја ћу поћи ка Стамболу граду,
Подворити Цара честитога,
Моја љубо, једну годиницу:
Чувај мени два сина једина,
I удај ми Јелицу сестрицу;
Чувај љубо херза и образа! —
Опреми се Домковићу Јуре,
I отиде ка Стамболу граду,
Па подвори Цара честитога.
Двори Цара девет годиницах.
Ал непројде пуна ни година,
Удала се млада Видосава,
За њекаква Дуку Сенковића,
Пушћа Дуку, у готову муку.
Ћесто с Дуком иђе у механу,
По биле се уфативши руке,
А када се враћа из механе,
Наговара свога господара,
Удри Дука, два Јурина сина,
Од зла рода, нек није порода?
За готову софру засидаху.
Сестри му је косе одризала,
Да се она удават неморе,
Нек јим служи, да друге нетражи,
Мало вриеме за вриеменом било,
Кад десета година настала,
Опрема се Домковићу Јуре,
Да он иђе двору биеломе.
Скроји диетци по мор доламицу,
Својој љуби беаз антериу.
А када се липо опремио,
Пође Јуре двору биеломе.
Кад је дошо у тимар у кмете,
У свог кмета на конаке пао.
О свачем су еглен отворили.
Њима Јуро тихо говорио :
Чиј’ сте кмети, на ћијој ли земљи?
Они њему тихо бесиедили:
Прођи се нас, млађахан путниче!
Имали смо добра господара,
По имену Домковића Јурја;
Пак он оде ка Стамболу граду,
Да подвори Цара честитога.
Ал непројде пуна ни година,
Удаде се Јурина љубовца
За њекаква Јуру Сенковића,
Пушћа Дуку у готову муку,
Готов нас је Дука разтирати.
Кад је Јуре гласе разумио,
Приа зоре бише уранио,
Па он иђе двору биеломе,
Кад је дошо свом биеломе двору:
Куца Јуро на својој авлии;
Из авлие Јелка провирује,
Мерзко њојзи изаћи на очи;
Она виче из мермер авлие,
Тко то куца, на нашим вратима!
Није дома нашег господара.
Јуро јој је тихо бесиедио:
Ја сам путник од Стамбола града,
Јури сам се на смерти трефио,
Па је мене Јуре заклињао,
Да се свратим двору биелому,
Да му видим два сина једина,
Јел’ се сестра Јелица удала,
Јел’ му здраво љуба Видосава.
Кад је Јеле гласе разумила:
Она цикну кано гуја љута,
А за њоме двоје диеце мале.
Да је кому стати па гледати,
Погледати два Јурина сина;
Пропали јим лакти кроз рукаве,
I колина, побро, кроз чакшире,
Перчин јим се нише кроз капицу!
Истом вриеме мало постајало,
Ал ето ти Дуке из механе,
I његове младе Видосаве:
По биле се уфатили руке.
Кад дојдоше у своју авлиу,
Наговара млада Видосава:
Удри Дука два Јурина сина,
Од зла рода нек није порода!
Ал зацвили Јелица сестрица:
Пројте ми се двоје диеце моје,
Доста нам је и нашега јада:
Ево путник из Стамбола града,
Од нашега Јуре господара,
Донесе нам гласе и хабере,
Да је нама Јуре погинуо.
Кад су они гласе разумили,
Они цури јесу бесиедили:
Зовите нам тог путника млада,
Да нам каже за вашега Јуру.
Он униђе, подвив руке, стадц,
Они њему тихо бесиедили:
А борати, млађани путниче!
Какве си нам ти гласе донио?
Кажи нама за Јуру њихова!
Капу скида, до земље се слига:
Рад би вама бољи глас донити,
Ал немогу, већ како је право.
Јури сам се на смерти трефио,
Па је мене Јуре заклињао,
Да му с’ свратим двору биелому,
Да му видим два једина сина,
Јел’ се удала сестрица Јелица,
Јел’ му здраво љуба Видосава.
Кад со они њега разумиели,
Машио се Дука Сенковићу,
Машио се руком у џепове,
Извади му два жута дуката;
Машила се млада Видосава,
Машила се у џепове руком,
I она му два дуката даје:
Узми путник, тер се напиј вина,
Кад си таке гласе доносио.
Узе Јуре четири дуката,
Спустио јих у џеп од доламе;
Па за ћорду бритку прифатио,
Па је Јуре Дуки бесиедио :
Ја сам главом Домковићу Јуре.
Ману ћордом, одсиече му главу.
Кад видила млада Видосава,
Скочи она, да би куд утекла,
А1 ј’ уфати Домковићу Јуре,
Па је Јуре њојзи бесидио:
Нећеш утећ млада Видосава!
Ал ми волиш пољубити ћорду,
Која ти је погубила Дуку,
Али ноћас свиетлит до сабаха,
Док ја спавнем на мехку душеку?
Привари се млада Видосава:
Волим ноћас свиетлит до сабаха,
Док ти спавнеш на мехку душеку.
Него твоју пољубити ћорду.
Када ли је по вечери било.
Липо ју је Јуре опремио:
Намаза је паклом и сумпором,
Привеза је гвоздену диреку,
Па је одзгор запалио бише.
Али виче млада Видосава:
Брани Јуре, изгорише косе?
Ал то Јуре ни мукает није.
Опет виче млада Видосава:
Брани Јуре изгорише очи!
Доста су те путах погледале.
Нека горе, да би изгориле!
Те су очи и Дуку гледале.
Брани Јуро изгорише руке,
Доста су те путах загерлиле?
Нека горе, да би изгориле!
Те су руке и Дуку герлиле.
Брани Јуро изгорише уста,
Доста су те путах пољубила?
Нека горе, да би изгорила!
Та су уста и Дуку љубила.
Када види млада Видосава,
Да се Јуро умолити неда,
Она сама јесте бесиедила:
„Овако се свакој догодило,
Која другу о невиери ради!“ —
Сва изгори, жалостна јој рнајка! —
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
