Несуђена љубовца
(Из Истре).
Липа Мара дробан шав шивала,
Шила га је и поље гледала.
Загледала три ките јуначке:
„Симо, амо три ките јуначке!
Ки прехити грану мендулову, 5
Ти задоби липу Мару моју!“
Прехити је Иве војводица:
„„Дај ти мене обећање моје!"“
„Ај не дам ти обећање твоје:
Дати ћу ти три шкрињице злата!“ 10
„„Покој теби и твојему злату,
Нег’ ти дај ми обећање моје!""
„Ај не дам ти обећање твоје:
Дати ћу ти три пинеза златна!“
„„Хвала теби и твојим пинезом, 15
Нег’ ти дај ми обећање моје!““
Није могла од мање учинит,
Дала му је липу Мару своју.
Својој мајци Мара проговара:
„Бога теби, стара мила мајко, 20
Не кроји ми дуго ни широко,
Јер ја не ћу моћи раздерати,
Нит га не ћу к маши протресати,[1]
Јер је Иван девет љуб љубиа,
С ниједном ни ноћи ноћевао, 25
Нити са мном десетом је не ће!“
Није Мара ричи спроучила,
Још је мајки тихо говорила:
„Бога теби, стара мила мајко,
Дај ти мени црно завијало, 30
Да не видим куд од мајке шећем!"
Кад су дошли на срид поља равна,
Опазила три врбе зелене,
А једна јој траке [2] замрхљала.
Да ће Иван грану односити, 35
Ал' је Мари главу односиа.
„Јели, селе, до боли ударац?“
„„Ниси, Иво, до боли удрија,
Него си ме до смрти убија.
Ај зачепи ову моју рану, 40
Ако желиш, да ти жива дођем,
Жива дођем у биле дворове!
Бога теби, мили мој Иване,
Јесу л’ дуго бијели дворови?““
„Видиш, селе, гди сунце захаја?“ 45
„„Ала, жива у ње ти не дођем!““
Дошли јесу у биле градове,
Зајде ванка Иванови чако:
„Бога теби, мили мој Иване,
Гди је теби твоје обећање?“ 50
„„Видиш овдје, гди на коњу јаше:
Танка ми је, танка тер висока,
Блидих лица и црних очица!““
Зађе ванка мајка Иванова:
„Бога теби, мили мој Иване, 55
Гди је теби обећање твоје?“
„„Видиш овдје, гди на коњу јаше:
Танка ми је, танка тер висока,
Билих лица а црних очица!
Бога теби, стара моја мајко, 60
Ухити ју за биле ручице,
Поведи ју у биле камаре,
У камаре на мехке постеље,
Докле дође доба за вечерат:
Трудна ј’ млада, пута починила, 65
Да ми млада навадна ни била.““
Дошла доба, да вечерат греду,
Иде зват је њена секрвица:
„Устан’ гори, липа секро моја,
Дошла доба, да вечерат гремо!“ 70
Ни ми секре гласа ни споменка!
Иде зват ју Иве младожења:
„Устан’ гори, липа љубо моја,
Дошла доба, да вечерат гремо!“
Ни ми љубе гласа ни споменка: 75
Жуте косе на коверту висе,
Златан прстен у крвици плава!
„Пливај, пливај модри мој прстенко,
Док преплаваш три водице мутне,
Скупа ће нам звона позвонити!" 80
То дочује липе Маре мајка,
Парала је [3] да је Мара кћерку,
Иванову хћерку породила,
Ал’ се Мара с душом разделила! 85
Из „Приморца"
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
