Нека знаш, диклице, пакљени живот мој

Нека знаш, диклице, пакљени живот мој
Писац: Непознати аутор
789. песма другог дела Рањинина зборника. Стих 1-16 акростих Николици.



* * *


Нека знаш, диклице, пакљени живот мој,
   гдје желе очице позрјети образ твој;
јер ка[д] те не видим, мој цвите румени,
   све дни се находим у тузи пакљени, -
кроз љубав толику, ку т' носим за милос 5
   све сасвијем велику, мени би усилос.
Очице изгубих, цвилећи дан и ноћ
   откле те обљубих, и ктому сваку моћ.
Лице ми повехну кроз јадне сузице,
   а срцем уздахну, кад смислим тужице; 10
још веће нека знаш потајни уздах мој
   да нигдар до данас не знах већ образ твој.
Цјећ тогај узрока болос ме обујми
   притужна и горка, умријети да би ми;
и[з] срца још веће притужно вапијем, 15
   теј клете несрјеће кад ми дâ не вијем.
А сад знај, диклице, јер сконча живот мој,
   желећи тве лице и поглед драги твој.