Не могу не славит дан и ноћ вил ову,
ни могу не правит не урес ствар нову,
гди смихом обрну на мене свој образ
тер чини да трну и копним како мраз;
тер чини да желим довика ње славу 5
и над све да велим њу славом гиздаву.
Јер ми се сатвори суначце ње младос
и сунцем мњах гори анђелска ње радос,
којојзи приличне не нађох липости,
зач у њој све вичне процвићу крипости; 10
затој се поуздах ње липос још молит
да желни мој уздах не пушта већ болит.
Тада ја од вел'је радости вас зађох
за чудно весел'је што туј чух и нађох,
кад рече: "Цвите мој, држ' ово скровено 15
тер цвилит већ немој ни тужит љувено;
зач ме тва примага љубав ку не кажу,
затој сам сад нага, твој да јад утажу.
Ако ти јур блидиш цић моје љубезни,
скоро стој, да видиш конац теј бољезни. 20
Хрло ће сврха доћ твојему поразу,
ако ка буде моћ у мојем образу;
затој већ не жели тко ти ће чут тужбе,
него се весели између све дружбе.
Рано ћеш бит у скут од моје љубави, 25
ако ме будеш чут, мој цвите гиздави;
замало покрсмај, мољу те Бога дил,
а потом како змај долети у мој крил.
Туј се ћеш извит моћ љувене бољезни
и туј ћеш на лик доћ од жељне љубезни." 30
Кад сам ја тој слишил, тко чујеш, што т' се мни,
јесам ли утишил туге туј од свих дни?
јер ништа у жељах о себи не знах ја,
неголи све вељах: ово ка сунцем сја;
тер хвалу и славу гди имах њој понит 35
а образ и главу до земље приклонит,
истом рих: "Госпође, виђу ја да сам твој."
Туј љепос ње пође, насмијејав образ свој,
и туј се веће још оћути уфан'је.
Тко слиши знати мож што је ме уздан'је!40
Напомена
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
