О вишња љубави, је ли тко на свит сај,
да мојој дâ глави од суза источај,
да јави и спећи и у свако још доба
сузице ронећи уздишем до гроба,
да здружен с тугами у толи плачан глас
опирам сузами приблиједи мој образ?
Расцвилној грлици прилика да сам тач
на сухој граници складаје грозни плач,
дијелећи трудан дух гди сама почива,
тер, вајмех! јавор сух сузами полива,
колико да прави: "ај! смрти немила,
ходи ми растави трудан дух од тила,
нека луг познава и гора зелена
кога је нарава усилос љувена".
Још мој дух тугује јакино даница,
кад дзором не чује штурка ни славица,
ни слатку пјесанцу, што поју сатири
с вилами у танцу, ни моме с пастири;
ер се глас прогласи коликом жалости
прика смрт порази и пијерске радости,
тер тужба тај сада, којом се проводи,
облаке пропада и на он свијет проходи.
Зашто се пристоји, зашто се приклада,
да тужба тај стоји горчија од јада,
несрећни непокој ер толи јадовно
повриједи живот мој и срце жагорно,
зач праву пријазан не може ништо стрт
ни јави ни у сан, ни у живот ни у смрт.
То свуда, куд ходим, чемерно задости
мој живот проводим с великом жалости,
несрећан како тај, тко драга обљуби,
пак слиједи плачан вај, када га изгуби.
Ну си ти сам, боже, толико блага ствар,
при ком се стећ може по молби сваки дар,
затој те ја мољу скрушено, вајмех! тач,
допус' ми на вољу сузами грозни плач,
да грозно уздишем, да здружен с тугами
сву ову припишем пјесанцу сузами,
вај! смртна врлина како љут стрил справи,
Држића Марина тер с духом растави,
прије рока најлише да грозно сузами
за њиме уздише земља, лијес и ками,
гди се смрт усили, тер свој лук потеже,
потом га устрили, за мртва да леже.
А Бнетак процвијели, тер сузом покропи
вас мрамор прибијели, који га приклопи,
у туђој држави тер се тај гроб гизда,
гди тијело остави, а богу дух прида;
Дубровник а град свој, у ком се породи,
бољежљив непокој и труде проводи,
госпоје и виле тер са свом младости
куну лук и стриле од смртне наглости,
куну шип приљути, који је сврнул тач
разговор минути у тужбу и у плач,
тер труди и мучи пијерска дубрава,
ер се с њом разлучи од муза сва слава.
I дробна травица по гори зеленој
приврати на ница и листак и цвијет свој,
гди лабут прибијели цаптећи у слави
с духом се раздијели и пјесни заглави.
Тер ко је на свијети, о вишњи боже мој,
да може изријети толики непокој,
гди једна од сестар из јаме проклете
како све бијесна ствар пјесанце све смете,
тер толи немило тај чемер гди оћути
еликонско врило смете се и смути,
Касталија прислатка тер оста у смећи,
гди Аполо проплака сузице ронећи,
сузице ронећи, тер с кога пораза
у лиру звонећи завапи из гласа:
"О виле и госпоје, свијех вишњијех бога рад
на тужбе на моје приђите, вајмех! сад,
да једнага цвијелимо, да, вајмех! у пјесни
напола дијелимо приљуте бољезни,
да чује тих Дунај и Сава и Драва,
гди толи плачан вај трудна ме скончава ;
ер приде вриме и час, да славна планина
у толи плачан глас пожали Марина.
Врјело еликонско ер се је смутило,
копито што је конско у хридју избило,
а зелени ловор јур вене и блиједи,
зач рајски разговор пијерска смрт повриједи.
О сјенце зелене, тер ве је листак спао,
гди је Марин љувене пјесанце попијевао,
Тирену дјевицу гди у пјесан прогласи,
Екубу краљицу, коју чес порази.
Краљице Екуба, тијем, ако могу ријет,
двигни се ван гроба и приди на сај свијет,
јадовна госпоје, нечесна краљице,
па опета све твоје поновиш тужице,
Марина ер твога рани стрил приљути,
пјеснивца славнога, ер га већ није чути,
ки твоје све труде и горке бољезни
од несреће худе приказа у пјесни.
I сајди, Тирена, за милос љувену
из врјела студена на траву зелену,
расплети златан влас, тер поли водице
уложи плачан глас ронећи сузице,
укладај грозни плач, тер се на смрт тужи,
која те, вајмех! тач с Марином раздружи,
који је све твоје приказал тужице
при једзеру стоје од бистре водице.
Сатири љувени, још, вајмех! молим вас,
по гори зелени прострите плачан глас,
у гусли гудите с великом печали,
а о хридје разбите све ваше свирали,
да гора познава и остале зелени
кога је нарава непокој љувени;
драгога најлише ко, вајмех! обљуби,
пак заман уздише, када га изгуби,
то је горска бољезан и ране приљуте
понављат у пјесан радости минуте.
А може тој знати што је горко дресел'је,
кому чес приврати на ница весел'је,
јак мени, вајмех! сад, ки с вељом бољезни
понављам плачан јад појући у пјесни,
тер даље што пишем бољезни бројећи,
горчије уздишем сузице ронећи.
Тијем, вајмех! сатири од горе зелене
и ви сви пастири и виле љувене,
парја'те све пјесни и танце и кола,
а са мном бољезни дијелите напола,
ер је смрт немила с великом жалости
под мрамор спремила све ваше радости.
С љутијеми наљепи тер жалост и туга
с коријенком коријепи ме срце ван круга,
трудећи, да такој и јави и у сни
скончају живот мој чемерне бољезни,
ер кога смрт пријека животом растави,
није врача ни лијека, да га опет појави.
Од поља и од горе тер не вијем тој бил'је,
устегнут да море тој смртно посил'је,
ер крипос и снага од смртне плахости
под ноге подлага све од свијета јакости,
тер сај свијет што плијени посилно и хара
за ништо не сцијени цесара ни цара,
нер косом, ку носи, јак бијесна текући,
себе жње и коси сваки створ живући.
I гди се тач влада туга је још гора,
гди од стара до млада не чини разбора,
тер, вајмех! трудан свијет посилно гди слиједи,
гди најде љепши цвијет, прије га повриједи.
Само се може ријет, да ни смрт нема влас
прогнати на он свијет под земљу почтен глас.
Ни био град врх горе, ни тмасти, ни мраком
сакрит се не море под сињијем облаком,
а прши по свијети свијех страна почтен глас,
Јак пчела по свијети бираје медну слас;
и све се скончава и у магли проходи
што сај свијет саздава и земља што плоди,
само глас почтени тко остави на свијети
у вијеке по све дни не може умријети,
с блаженством у слави тер се тај находи,
ко с вијенцем на глави на он свијет походи.
Пијерска дубрава ну што се сад тужи,
ер се с њом сва слава од пјесни раздружи,
разлог је и правда и хоће сваки суд,
да се сад и вазда проводи плачан труд,
зашто се може рећ, да од муза планина
другога неће стећ Држића Марина,
ки толи плачан глас за собом остави,
од Славије котар вас да се с њим прослави,
најлише Дубровник, који је вазда био
од муза љубовник и у свакој слави цтио,
и цтјеће у вике вредности напуњен
од славе толике, којом је окруњен.
Ље велик непокој и труде проводи;
све племе и град свој, у ком се породи,
ер веће уфанце не могу имати
медене пјесанце, да их ће скадати.
Тер с трудо[м] велика тужба је настала,
гди је рајска музика у крову остала,
најлише видећи при води студени
органе висећи о врби зелени,
гди поли водице ткогоди проходи
велике тужице с јадови проводи,
тер трудан путује велми се болећи,
ер слатке не чује органе звонећи.
Веља је још тужба у граду настала,
гди је твоја сва дружба јак нијема остала,
тер младос тугује с великом жалости,
ер веће не чује минуле сладости.
Скрише се пастири у тмасту потају
и веће сатири с вилами не играју
сва кола и танце, тер наљеп приљути
и рајске пјесанце раздружи и смути.
Смете се музика, која је прије била
слава, час и дика од госпој и од вила,
плачни су леути и тужни остали,
нијеми су флаути и остале свирали.
Сметал је виолуне тај чемер немили,
да слатко не звоне, како су звонили,
још - - иштети несрећни тај пораз,
кордине с корнети да изгубе слатки глас,
смути моникорде и главочимбало,
смете арпикорде и жице остале,
музика тер плаче од туге и јада
и како вран граче, кад пјесни уклада.
А остале жалости, што живот мој пати,
трудно је задости у пјесан складати,
Орфео ер није тач у лиру звонећи
укладао грозни плач прид паклом стојећи,
ни Ар[и]он, пучину кад морску брођаше
на риби дупину, а у лиру звоњаше,
тер блага риба тај с великом љубави
здраво га на сух крај без навла приплави.
А не вијем, боже мој, тко језик тај стече,
да толик непокој и тужбу изрече,
гди у гори Дијана [с] својијема вилама,
госпоја приславна, поли се сузама.
Слиша је камен'је, гди у тужби и у вају
врх горе зелене плачан глас складају,
велик плач и тужба по гори тер сташе,
вилиња сва дружба гди Видру плакаше.
Процтил би сух јавор у гори зелени,
свенул би зелен бор при води студени,
пукло би камен'је од веље тужице,
гди златно прамен'је просуше с главице,
тер тијаше вапити: "Вај! смрти немила,
гди је наш честити разговор од вила?
Што нас с њим растави, да, вајмех! свуди тач
по густој дубрави склада се грозни плач?"
Еликон, вајмех! вас тер трудан трептијеше,
гди толи плачан глас од вила чут бијеше;
Дијана најлише гди с дружбом ходећи
јадовно уздише сузице ронећи,
тер сташе толик цвил, да се свијет снебива,
свака свој образ бил гди сузом полива.
А сузе чемерне, ке по тли падаху,
у перле бисерне туђер се ствараху
и у драго камен'је, нека га находи
за вјечно зламен'је ко гором проходи,
у драгом камену да остане по вик вас
за вјечну спомену Маринов почтен глас,
нека се њим славе на грлу носећи
госпоје гиздаве у дружби ходећи.
А остали непокој ни јави, ни спећи,
Држићу драги мој, ја не вијем изрећи,
најлише, гди толи у труду жагорно
цијепа се наполи ме срце јадовно
рад веље пријазни, срчани друже мој,
која ме приблазни, до гроба да сам твој,
тер ми се подоба, о куфе прибили,
за тобом до гроба да живот мој цвили,
ер веће такога, јамачно могу рећ,
пријатеља другога, ни друга нећу стећ.
Тијем, да се може ријет, подал бих за тебе
свијем благо на сај свијет [и] јоште сам себе,
да живот мој скратим, а тебе драгога
на бил дан повратим из гроба тмастога,
ер жалост и туга такој ме краљује,
како све тко друга срчано жалује,
а не вијем тко је тај, по земљи тко ходи,
да толи плачан вај и тужбу проводи,
како ја притужан, који сам у тужби
плачни роб и сужан, несрећи на служби,
тер свуда, куд ходим, велми се болећи,
тужни јад проводим, трудом се гојећи.
Ер јави и у сан и у свако' још доби
несрећна бољезан вриједи ме и зноби,
а мојој жалости није врача ни лијека,
о вишња милости, нер само смрт пријека,
ер, вајмех! тко такој с дразијем се раздили,
мрзне му живот свој, а смрт му омили,
зач већма тко страћа срчану пријазан,
то већу повраћа сам себи бољезан,
драгога најлише ко с правом љубави
у срчце упише, пак се с њим растави.
Тер гди се уплоди у срце рана тај,
свеђер се проводи до гроба тужан вај.
А није се насузил ниткоре на свијет сај,
нер тко је искусил што је љути чемер тај,
како ја, боже мој, кога ме цвијелећи
скончава непокој, несрећу слиједећи,
тер очи ме цвиле, гди горчије од јада
стрила иза стриле ме срце пропада,
сваки стрил приљути интачно тер такој
мој тужни минути понавља непокој.
А знају сви бози, да стрилам није броја,
ке, вајмех! подноси јадовна пут моја,
тер ране врх рана рад тужне незгоде
на измит свијех страна мој живот проходе.
Тијем сви, ки служите пијерске госпоје,
са мном се здружите, подобно ако је,
великом сладости нека се справимо,
Видрине да кости мртве прославимо,
подобно зашто је и разлог је прави,
да се тијело своје и мртво прослави,
а душа покојна да с богом почива,
која је достојна, блаженство да ужива,
анђелско гди пијетје нигдаре не липше,
а небеско цвијетје у вијеке мирише.
Ну одли су тој такој хотјели сви бози,
да плачан живот мој толик труд подноси,
да им се саздава и сада и вазда
сва хвала и слава која се приклада.
Ја им ћу хвалу дат, гди ме труд педипше,
а цвилит и плакат јур мени не липше,
[и] јави и спећи, сједећи и у путу
у кругу носећи сулицу приљуту.
Тијем боге све молим, да виде и чују,
како се ја болим и желно тугују,
једа се смилују на уздахе и мој цвил,
тер мени дарују милости своје дил,
по вишњој љубави једа се, вајмех! тач
дај мало устави мој уздах и мој плач!
Најлише гди сада срдачце све моје
тужно се распада и цијепа на двоје,
у толи плачан вај те мој цвил ниткоре
под небом на свит сај утажит не море,
Нептуно нер само ако се смилује,
ки море све слано на вољу краљује,
ер би ми послао сад из морцијех дубина
на толи плачан јад једнога дупина,
тер би ме дупин тај по мору приплавио
и у Бнетке на сух крај на здравје поставио.
Тер бих ја жагоран све Бнетке обашал,
прибијели мраморан дочијем бих гроб нашал,
тер бих тај мрамор бил, гдје Видра почива,
сузами вас полил и с десна и с лива,
у тузи жагорној тер гди бих уздисал,
на плочи мраморној златом бих уписал:
"Ови гроб блажен бил без конца по вијек вас,
који је приклопил од муза рајску слас
а вјеначцом на глави, којим се сад гизда
у небеској слави узвишен врх звизда,
а ја сам становит, да ће тај венчац злат
доколи тече свит јак друго сунце сјат".
Друго ми, вајмех! сад у труду не липше,
у толи плачан јад гди мој дух уздише,
нер вапит пастире у много плачан глас
и виле и сатире на ови [мој] љут пораз,
да рано прије дзоре уране по хладу,
тер приду из горе у равну ливаду,
да беру све цвитје од мириснијех трава,
што славно пролитје у земљи саздава,
врх плоче камене да проспу цвитје тој,
гди је кости блажене оставио Држић свој;
љубицу најлише и ружу румену,
да слатко мирише на гробу студену,
да мирис призива тај плоча прибила,
гди мртав почива разговор од вила.
Уздаше тужни мој, сад ме ти садружи
и у толик непокој вијерно ме послужи,
ухрли, тер ходи јак стријела летећи
по сланој свој води серене молећи,
да у морском једзеру, гди је џардин од вила,
перала наберу и бисера била,
и кораљ румени, ки морске госпоје
за урес љувени његују и гоје,
и остале зеленце од морске нарави,
најаде у венце што носе на глави,
дробни смиљ најлише, ки у хрихју [од шко]ља
красније мирише нег цвијетје од поља.
Још кад би серене, али морске виле
и ваоге зелене и брака скупиле,
туј морску зеленцу, што носи на глави
Глауко у венцу за урес гиздави;
тер да том зелени, милости своје рад,
поспу гроб блажени, гдје Видра лежи сад,
топрв би познала бнетачка држава
Видрина што је хвала и разум и слава,
кога је одгојил Дубровник славан град,
а Бнетак посвојил, гди мртав лежи сад.
Ну не ви[м] што ћу већ врх моје бољезни
измислит али рећ, складаје у пјесни,
ер жалос и туга срдачца подира,
пјесанца гди дуга с трудом се разбира.
Тијем, вајмех! за сада ово ћу бољезни
цјећ туге и јада заглавит у пјесни,
а мој труд и муке, ке ћутим у себи,
вишњему у руке придавам на неби,
једа се смилује на моје жалости,
тер мени дарује дил своје наглости,
да трудан дух се мој с Марином настани
у слави небеској, гди стоје избрани.
Сад с миром почивај, Држићу драги мој,
бог ти дал души рај, а тијелу тих покој,
да вазда дух се твој без конца радује
у слави небеској, гди сам бог краљује,
анђели гди поју, у слави стојећи,
у миру и гоју божанство дворећи,
гди, свети говоре, да вијеке до вика
липсати не море анђелска музика.
Тијем се туј весели весело задости,
гди те бог насели у рајској сладости,
и тамо пој слатко и анђелом одпијевај
у вријеме у свако, гди је рајска сладос тај.
Зашто је достојно, да се туј населиш
и да се покојно у вијеке веселиш,
за толик разум твој тер тамо призиваш
вјечни мир и покој, гди у рају почиваш.
А то је хотила блажена твоја чес,
ка те је дојила сладости од небес,
нека се може рећ, твој[ом] си вриједности
од бога могал стећ толике милости,
тер гори над нами твој се дух радује
над свијеми звјездами, гди сам бог краљује.
Ље смо ми дресели без пјесанце тво[је]
јак чељад у сели, гди кукот не поје.
Сад за ме небога, мој пијевче избрани,
скрушено мол' бога, да мој дух сахрани,
и о другом не рађу, нег трудим задости,
једа ме туј нађу у вишњој радости,
да с тобом по вијек вас у дворијех блаженијех
призивам рајску слас од пјесни меденијех,
а мене сваки час хрлије смрт тјери,
него ли ловник пас, кад тече за звијери,
тер к теби уфам доћ, кад се мој труд скрати,
да ми се тмаста ноћ у свјетлос обрати.
Хрло се тијем справљам, да тамо путују,
а свијет сај остављам, на коме тугују,
да се њим пасе свак, како зна на вољу,
јак травом добитак, кад пасе у пољу.
