Нî т' моја несрјећа, нî мој суд од звијезда:
свијем се ти обећа и мени под влас да.
I затој ја т' се дах живот мој владати,
твоју злед ја не знах да ме ћеш издати.
О[д] тогај врјемена сконча ме прикор твој, 5
цјећ твога имена прикратих живот мој.
Не могох стрпити никако прикор твој
ни жалос забити ку ћути живот мој.
Томуј нî мој узрок ну твоја тамна свијес
и худи твој прирок живећи у несвијес. 10
Узрок би твој поглед с лудости који да,
узрок би вел'ја злед с прикором бе[з] стида,
мој жéвот хотећи прије рока скратити,
потајно живећи слугу ме држати.
Молио сам твоју злед, једа ју оставиш, 15
и худи твој поглед срамом све да чиниш.
Поче се пуцати ме срце [с] слабости,
а хтио сам мучати и стрпјет жалости.
Заман је служити тко за хар не има,
и с њим се љубити и гледат очима, 20
него га погрдјет, вазда срам да има,
и злед му повидјет, да плаче очима,
да друге не буде приваром варати,
све зледи прихуде да буде свак знати.
Нî т' моја несрића, ну је злед сва твоја, 25
ка не има одвика у мени покоја.
Доста.
