Мој Боже велики ки дијелиш милости,
укаж' ми сад рећи све моје жалости,
тер живот пакљени ки ћутим мучећи,
сваки час бољезни дан и ноћ мислећи!
Узрок је све томуј диклица ку желим, 5
почетак овомуј, коју ја сад служим.
Виђу да врх мене велику има влас,
да држи слугу ње охолу т' има чâс.
Још мислим, у мени славан ти стече глас,
овогај прије не би да има овуј влас. 10
Владат се дах теби, а ти тој добро знаш, -
љепота твоја би за ку се подах вас.
Тебе ћу славити, мој цвијете гиздави,
ти с' једна на свити ка цафтиш у слави.
Погину ружни цвијет цјећ твоје љепости, 15
и словеш на сај свијет јер имаш милости.
Још бијели сваки цвијет спражи се тебе цјећ,
истину могу ријет, потамни у твој вијек.
Суначце свуд сину за тебе диклицу,
јер позна истину сву љепос на лицу. 20
Очима придоби присвијетлу даницу,
свјетлости пуно би на твому, дим, лицу.
На свијети није веће разнати која си;
избав' ме несрјеће која ме порази,
и дај ми радости да имам вас мој вијек, 25
јер твоје милости мени су у свем лијек.
А ти знаш највеће, с милости која си,
да нигдар вијек неће нег тобом бит блази.
Гиздави цвијете мој, не хају плакати,
истом да живот твој не буде скончати; 30
ну моја пријека смрт тебе ће уцвилит,
љубав нам хоће стрт и с тобом раздилит.
За љубав велику ку имаш са мноме
спражићеш тву дику, цвилећи с јадоме;
и ти ћеш искат смрт, јер ћутиш јад ови, 35
ка би те могла стрт цјећ моје љубави.
I прије си хотила умријети за ови јад
и с грозом сузила; затој те жалим сад.
Ако би хтјела ти, мореш стрт ови јад;
дај ми се владати, да т' реку твој лијек сад. 40
Гиздави цвијете мој, немој ми зазрјети,
кад позрем образ твој, хтје' мало стрпјети.
Сад мореш видјети мој живот ухиљен,
кад будем изријети зашто грем уцвиљен.
Гиздави цвијете мој, то ли ти је ки зазор 45
или ки прикор твој, све ми сад изговор',
нека се уставим, да за ме не имаш труд,
нека ти ја свуд цвилим, одкле је јад ови худ;
јер волим живот твој почтено схранити
неголи поглед мој на вољу пустити. 50
Гиздава диклице, боље је стрпјети
у срцу тужице нег друзијем изријети;
јер друзи неће ктјет потајно држати,
него ће брзо ријет и друзијем дат знати.
Јер, ако како знах да живот сконча твој 55
али ки љут уздах, скрачаће живот мој!
Гиздави цвијете мој, немој ти скончати:
кад умрем бићу твој, и ти тој хоћ знати.
Доста.
