Милос сву напуно тад свиту Бог изда,
тебе, славна круно, кад створи врх звизда;
и тим ти да име назвав те милостју,
да те сву сасвиме уреси липостју, -
липос, ка на сај свит изврсна још не би5
ку би моћ прославит, разми тај у теби.
Очима с' суначце и анђел позором,
свитли рај виначце гоји т' рано зором,
сву славу да т' носи тва глава ка цвата
у руси тој коси јак причиста злата.10
Грлом снига с' биља, бистрија још леда,
сву липос од џиља у њем нарав згледа.
Ја сумњим једа си, вило, с неба сишла,
ајли с' вила ка си сî час из луг пришла.
Одасвуд просинеш јак зора с истока15
ти, вило, гди минеш танка и висока.
Рече свак сам себи: позирај, позирај,
на сај свит прî не би ни ће бит липши рај!
Ер дразим пролитјем створи се туј јесен,
процафти т' пут цвитјем, с мирисом уресен.20
Слатку рич ајли глас кад пустиш још, вило,
туј све кроз чудну слас буде се смамило;
чувши још тве писни, разумне задости,
све ончас узбисни у никој радости.
Ето у све дило анђел си с небеса!25
цић тогај, мâ вило, љубав ме тва стеза,
липос да т' у пјесни и славим и пишем,
тер с вел'јом љубезни врх звизда уздвижем.
Истом ми удили тој чим се озиваш,
мој цвите примили, ки у мни прибиваш.30
