Мејдани и женитба Ахмет бега из Варада
(M. Ш.)
Вино пије беже Ахмед беже.
У Вараду граду каменому,
Ш њим га пије тридесет делиах,
Све делие силе по ходаји,
Бег Ахмет бег сио крај пенџера 5
Па на пенџер сарук наслонио
А кроз пенџер руку промолио,
Пак све беже пали из пушаках.
Бесиди му Ибрахим ћехаја:
„Ахмед беже, драги господару! 10
Ти се беже, пушкарања пројди,
Јер си беже, господског колина;
Ево везир над свим везирима,
Мани су ти паше и везири,
Хоће на те ферман добавити 15
Вас ће т’ дирлук у беглуг отићи.“
Зато беже хаје и нехаје
Све то боље пали из пушаках.
Опет вели Ибрахим ћехаја:
„Тог се беже, пушкарања пројди, 20
Ако рупи твоја стара мајка
Свиух ће нас резил учинити.“
Истом они тако говорили,
А ходаји врата поклекоше,
Ал ти ето остариле мајке, 25
Па на њиху ћехру учинила:
„Што то радиш, мој сине једини?
Више нејмам већ тебе једнога,
Да Бог даде, ни тебе једнога!“
А беже јој говорио ричи: 30
„Што ме кунеш, моја стара нене.“
„Како тебе, проклињати нећу,
Ти си сине, везирско колино!
Ако чују паше и везири,
На те хоће ферман добавити, 35
Па ће тебе сургун учинити
Вас ти дирлук у беглук отићи!
Ако ти се мерам оженити?
Ев’ у нашем твердому Вараду
Тридест бегах, тридест алај-бегах 40
Све ми сине, велико колино —
Гди год сине, запросиш дивојку,
Дат ће ти ју, једва дочекати;
Ал’ ако ћеш мене послушати,
Нећеш узет ли друге дивојке, 45
Осим нашег бега Бећир бега:
У њег има кершна јединица,
Јединица, на гласу дивојка,
Липа Ханка бега Бећир бега,
Ено сине, за тебе дивојке, 50
Ено сине, за ме приатеља.“
Онда синак нени бесидио:
„Стани нене, да ти право кажем;
Једноч скоро рано подранио,
У пивницу, да с’ напијем вина, 55
Крај авлие бега Бећир бега
Џамор стоји, на авлии нене,
Кроз мазгал сам око пробацио,
I угледа чудо на авлии:
На авлии софа начињена, 60
А по софи простерта јалиа,
На њој сиди кићена дивојка
Липа Ханка бега Бећир бега,
I дворе ју четири робиње
Што ми иду уз младу дивојку, 65
Скуте носе, да се неизросе,
А рукаве, да се неотруне;
Видио сам кићену дивојку:
Танка паса, а дугачка врата,
Оштра носа, а церљених косах, 70
Дугих перстах, заоштрених петах
Таман жута, као кучка љута;
Није мајко, ту заме дивојке,
Нит’ велика за те разговора.
Већ ако ћеш мене оженити, 75
Чуо јесам, а видио нисам,
Тамо гори у кершној Канижи,
Липу Мелку бега Мустај бега
По имену Шестокриловића;
Ето нене, за мене дивојке, 80
Ено зате кершна приатеља.“
А нена му говорила ричи:
„И ја знадем за младу дивојку,
Ама Мелка манали дивојка:
85 Тко год сине, запроси дивојку 85
Свакому је износила ману,
Нећеш ни ти брез мане остати?
Њу ти просе четири везира,
Пето проси паша Фазли паса,
I сваком је ману износила, 90
А тог сине, неби ни гледала —
Паша ти је рођени даиџа
Срамота ти на њег намећат се.“
Онда беже полетио нени:
95 „Дајми изун, бабине делие 95
Из подрума бабина дората
I дај мени бабина ћехају
I дај мени бабино ходило,
Да ја иђем у град у Канижу,
Да ја видим кићену дивојку 100
Јел онака, како људи кажу?“
Онда нене на ноге скочила
Пак свог сина узима за руку:
Хајде сине, да т’ опреми нена!
Па ти види Мелкану дивојку.“ 105
Кад то чуо беже, Ахмед беже,
Тежко беже тога дочекао,
Одмах скочи на ноге лагане
А ћехају узима за руку
Па завика све своје делие: 110
„Ох делие! коње опремајте.“
Па завика обадва сеиза:
„Опремите дору у подруму,
Добра дору, бабина керхата,
А другога Ибрахим ћехаји.“ 115
Тако рече, пак с наном у кулу,
Кад изајде у високу кулу,
Стара сину бесидила ричи:
Свлачи сине, са себе ходило,
То ми свлачи, бабино облачи." 120
Бег је мајку хитро послушао.
Она вади гаће и кошуљу,
Пак извади дви јечерме свитле
С обе стране токе и илике,
Пак му даје керк чое чакшире, 125
На којим су копче ђумишлие,
Верло ситне, далеко се свитле,
Све из копчах сребрени синџири,
На синџирим на току цекини,
Па му баци дви тканице златне, 130
На њима су дви златне берњице,
На берњицам два мави камена,
Из њих бију два мави пламена;
Па се бегу види путовати
I у ноћи коње подковати, 135
У по ноћи на прело отићи
У по ноћи кано и у подне.
Па му даде зелен копарана,
На њему је тридесет путацах
Свако јести тридесет жутацах, 140
Затим даје зелену доламу
Све уз скуте од злата колачи,
А уз нидра од злата дугмета,
А што су му до два под гер’оцемј
Свакому се на бурму одвија 145
Свако фата по дви литре пива,
Кад путује на бурму завије,
Када пије ш њим наздравља пиво.
А на главу капу и челенку,
Око главе седам челенаках, 150
Осма факља, а крило девето,
Уз то дирек од сухога злата,
Крило му се на диреку лила,
Нека знаде, кои витар пуше.
Пак с’ утеже пасом мукадемом 155
Од бедарах до витких ребарах
Уз њег меће два чифта пушаках,
Дви брешкиње а два венедика,
Сваки ждере литру тученика.
Међу њиху палу оковану, 160
Сви у чисту серму завијену,
Па натеже чизме и каличне.
Како годи себе опремио,
Онако је и свога ћехају.
А кад га је стара промотрила 165
Она свеза хиљаду дукатах,
Пак додаде свом Ибри ћехаји:
„Ето сине, теби за хашлука,
Ако буде вама до образа,
Троши благо, а образа чувај." 170
Одтлен беже на ноге скочио,
Па на бедру ћорду набацио,
Оде беже право на авлиу.
А делие коње опремиле,
Сваки держи коња за дизгуне; 175
Два керхата сеизи извели,
Ја, да видиШ бегова дората!
Чифтом бије а зубима гризе,
Неда доро себи доходати.
Сам се беже к њему прикучује, 180
Пак му метну руку на јабуку,
Тер поверши пехливан дорина,
Пак завуче руке у џепове,
I дарова четири сеиза,
Сваком даде по тридест дукатах, 185
А делие коње поклопиле,
Вараду се отвори капиа
Сви одоше из Варада била:
А старица у високу кулу,
Па узела дурбин од биљура, 190
I на демир дурбин наслонила,
А на око себи нагодила,
Прати мајка бега и делие,
Поље прешли у гору замакли,
Више нена нехти ни гледати, 195
Већ је сама себи говорила:
„Еј сахтиле! моје дите драго.“ —
Оде беже право уз планину
Литње братјо! пригријало сунце,
Коњи товни, а јунаци бисни: 200
Под њима се коњи познојили
А на њима они пожеднили:
Бесидио беже, Ахмет беже:
„Незна л’ ткогод воду јал ливаду?
Да ми своје коње одморимо 205
I хладне се воде напијемо.“
На то рече Ибрахим ћехаја:
„Давно јесам овда проходио
Видио сам воду и ливаду.“
Па нехтиде путом правеником 210
Већ отишће путом страњеником.
Добра га је срића сусритнула:
Најде Ибро воду и ливаду,
I код воде софа ограђјенај
Обслоњена кумашли јастуцим, 215
Ограђена мави трабозаним,
Надкривена чохом венедичком,
А на сриди простерта јалиа,
На њој сиди стара госпојица,
А двори ју тридесет робињах; 220
Ружу беру до три павунице.
А кад беже, софу опазио,
Онда дори покупи кајасе,
Прикучи му чизму и мамузу.
Боже драги! што му доро ради, 225
Све по пољу зечки поиграва,
У напридак одапиња вучки,
А1 га забсти беже Ахмет беже,
На њему је жваље развалио,
Све из уста били клобукови, 230
Пину баца на трећега друга,
Све по пољу голубове гради.
Пак јој беже турски селам викну.
Стара нена селам прифатила.
Њој је беже говорио ричи: 235
„Чија вода, чија ли ливада?
Чија ли је софа ограђена?
Чије ли је тридесет робињах?
Ћије ли су до три павунице?
Чија ли си стара госпојице?“ 240
А стара му на то одговара:
„Кад ме питаш, право ћу ти казат;
Ово вода а ово ливада,
Из Каниже Шестокриловића
По имену бега Мустај бега, 245
А ово су његове робиње,
А ја јесам бегова љубовца.
А видиш ли до три павунице,
Штоно беру цвитје свакојако,
Штоно од нас најперва дивојка? 250
Оно кћерца нашега Ђонлаге,
А друга је нашега Ајана,
А најкрајна, то је моја кћерца.
Млада Мелка моја мизиница.“
А кад беже смотрио дивојку, 255
Госпоји је тихо бесидио:
„Ах! госпојо, обадва ти свита,
I липога по свиту гледања,
Кажи право тако била здраво!
Када с бегом легнеш у душеку, 260
I просто се с њиме разговараш,
Коме хоће поклонити Мелку?“
Онда стара бесиди госпоја:
„Ја бора ти незнана делио!
Када с бегом у душеку легнем, 265
Ја сам од мог бега разумила,
Да ће нашу поклонити Мелку
Од Варада, млад’ Везировићу,
По имену бегу Ахмет бегу,
I ја неби стара ни хајала, 270
Да сам икад оком га видила?
А кад беже те разуми ричи,
Намах онди са дората ферци,
Па изајде на софу госпоји,
Тер је њојзи бесидио ричи: 275
„Ако бега ти ниси видила,
Сад га види, ја бо јесам главом.“
А кад стара ричи разабрала,
Онда бегу јести бесидила:
„Куда хоћеш, беже Ахмед беже?“ 280
Идем право твому двору билом
Порад Мелке, твоје мизинице;
Ах! госпојо, тако здраво била,
Ако ћеш ми поклонити Меику,
285 Да ја јашим право у Канижу? 285
Акол ми је поклонити нећеш
Да се одмах ка Вараду вратим?
Да нетрудим коњах ни јунаках.“
Одговара стара госпојица:
Јаши сине, право у Канижу; 290
Кад се граду ти близу прикучиш,
Спазит ће те четири Везира,
Који просе рноју мизиницу,
А и пети паша Фазли паша,
Сваки ће те на конак позовнут, 295
А ти немој на конак ни једном,
Већ протирај коње кроз чаршиу,
Гони право ка новоме хану,
Па у хану пани на тенаху,
300 Ни ја беже, баш каснити нећу; 300
Кад ти моје угледаш кочие,
Под кочиам вране бедевие,
Уз кочие тридесет робињах,
Све робиње бегове дивојке.
Излазит ће млоге пашалие, 305
Пашалие фатати дивојке,
Ти узјаши са својим делиам
Пак ти кучи право ка кочиам,
Нек делие гоне пашалие,
А ти право дојди до кочиах, 310
Њима ће се капак отворити,
Из коћиах рука промолити
I у руци кита феслиђена,
Полетит ће тридесет робињах,
Свака дати по киту ружице, 315
Моја Мелка, киту феслиђена,
Нека знаде серхад и крајина,
Да је Мелка твоја заручница.“
Кад то чуле четири робиње,
Полетиле на муштулук Мелки. 320
Док долети најперва робиња:
„Дај муштулук, кићена дивојко!
Ено бега од града Варада
По имену везирова сина,
Теб’ је мајка њему поклонила; 325
Да га видиш, моја Мелко драга!
Благо мајци, која га родила,
I дивојци, којој суђен буде,
А данас је теби он насуђен."
Мелка фати руком у џепове, 330
Тер јој даде стотину дукатах.
У то доба друга долетила,
I њој даде педесет дукатах.
Трећој даде тридесет дукатах.
Четверта се трома догодила, 335
Уфати јој на глави чакиу:
Дај муштулук, кићена дивојко!
Ја би рада, да сам бержа била,
Ено т’ бега на софи с матером,
Да га видиш, моја Мелко липа! 340
Здрава би га у чаши попила,
Болна би га на ране привила,
Камол неби млада пригерлила!“
Њој говори Мелкана дивојка:
Причекај ме, моја робињице! 345
Док ја ђојдем своме билом двору,
Јер се томе ја надала нисам,
Пак сам ти се зурђут догодила,
А док дојдем у бабине дворе,
Што год видиш руха на меника 350
Свега ћу га теби поклонити.“
Трома била мушки задобила,
Фесић капу и на њој чакиу
Сама она пет стотин дукатах.
Онда оне све три полетиле, 355
Најперва је Мелка долетила;
Али сиди беже Ахмед беже,
Госпоја му каву навалила,
Тутунџие чибук распалиле,
Пешкирџие пешкир прибациле. 360
Тутун пије, церну каву серче,
А одбија диме на топове.
Каву поју, у финџан убаци
Цилих брате тридест маџариах.
А кад види остарила мајка, 365
Она својој кћерци говорила:
Ето Мелко бега од Варада,
Теб’ је бабо њему поклонио.“
Кад разабра Мелка мизиница,
I видио беже Ахмед беже 370
Он се маши себи у нидарца,
I извади бурме суха злата,
Пак јих даде кићеној дивојци,
Она по њем везен јаглук баци;
На јаглуку триста ситних гранах, 375
Свака грана од цекина златна.
Одтлен беже на ноге скочио,
А делие подмакле керхата,
Па делие коње зајашиле,
Оде право уз поље Канижко. 380
А кад били на поглед Канижи
Изашла су четири везира,
Па разпели биле чадорове,
А и пето паша Фазли паша,
Сваки прам њим шаље конакчиу, 385
л сваки га к себи позовнуо;
Он нехтиде ни једном везиру,
Већ одтира право кроз ћаршиу,
Па у хану паде на тенаху,
Ту делие коње разјашиле. 390
Док се коњи мало одморили,
А1 ето ти варакли кочиах,
Угледаше младе пашалие
Пашалие коње узјабале,
Право лете к варакли кочиам 395
Пашалие фатају робиње.
То угледа беже Ахмед беже:
Берж’ делие, коње узјахајле,
Да идемо право до кочиах.
Делие се на ноге скочиле, 400
О своје се коње појагмиле.
Бег Ахмед бег узјаши керхата.
А кад били к варакли кочиам,
Па делие гоне пашалие,
Бег Ахмед бег право до кочиах: 405
Кочиам се капак отворио,
Из кочиах рука измолила
I у руци кита феслиђена;
Полетило тријест дивојаках,
Дивојаках, бегових робињах, 410
Свака њему по киту ружице.
Тад видише четири везира,
А и пети паша Фазли паша,
Ашићаре бегова дивојка.
Уз кочие беже до Каниже, 415
Одтлен оде ка новому хану,
Па у хану пада на конаку.
Док се беже мало одморио,
Ал ето ти једне робињице,
Како дојде, бегу полетила, 420
На крилу му књигу оставила,
Књигу баци, пак се натраг врати.
Када беже књигу проучио,
Плеснуо се руком по колину.
Пита њега Ихрахим ћехаја. 425
„Што је беже ако бога знадеш?“
Непитај ме Ибрахим ћехаја!
Ево књиге од моје пунице,
Од пунице Мустај-беговице,
Да ја гледам господску већеру: 430
На вечеру четири везира,
I њихове листом пашалие,
А и петог пашу Фазли пашу,
I његову цилу тевабиу,
Сваком подај и јила и пила, 435
А везирим по једека коња,
Фазли паши дору стамболиу,
Под свим ратом и кесмом царевом.“
Онда беже стаде јадиковат:
Пуста смерти, куд си забасала, 440
Боже мили прими моју душу!
Ја се тому нисам данас надо,
Тере сам се зурђут догодио;
Није шала! четири везира
А и пети паша Фазли паша, 445
Сваком дати по коња једака
А Фазлии дору пригорити!"
Истом беже тако јадикује,
А ето ти и друге робиње,
Док униђе, бегу полетила 450
Пред њег баци пун јаглук цекинах.
Кад се беже махла добавио,
Све подили по својим делиам,
Понајвише свом Ибри ћелиаји:
О ћехаја, моја вирна слуго! 455
Гледај слуго, господску вечеру,
Троши благо, а образа чувај.“
Кад се Ихро махла добавио,
Сарук капу на рафу турио,
А уз руку загерну рукаве; 460
По чаршии удрише делие,
Приправљају господску вечеру. —
На вечару четири везира
I њихова листом тевабиа
Ево пето паша Фазли паша 465
I његове листом пашалие. —
Сваком доста и јила и пила,
Сваком даде по коња једека,
Фазли паши дору стамболиу.
А кад види Фазли паша стари, 470
Жао момку пригорит дората,
Дору му је натраг повратио
А везири одвели једеке. —
Туде беже у хану биаше
Брез промине за недиљу данах. 475
Кад недиља данах излазила,
Молила се Мустај беговица:
„Дигни зета из новога хана,
Приведи га у твоје конаке
А делие к твојим делиама." 480
Госпоја се бега умолила,
Пунац с бегом у двору станова,
Брез промине три равне недиље;
Кад четверта настала недиља,
Једно јутро рано уранио 485
Уранио беже Ахмеђ беже,
А1 ето ти Усеина слуге,
Како дође, к руци полетио,
На колину књигу оставио.
Када беже књигу прифатио, 490
I видио, што му књига каже,
А1 то књига бега Мустајбега:
„Ахмед беже од Турског Варада!
Ал незнадеш, ал верло немариш,
Да сам мога оженио сина? 495
I сад ми се у сватове спремај:
У сватове четири везира,
А и ш њима паша Фазли паша,
I њихова листом тевабиа,
О свом харчу и о свом хашлуку. 500
Кад доведем себи невистицу
Онда ћу ти покионити кћерцу.“
Када беже књигу проучио,
Опет тужан стаде јадиковат:
„Смерти пуста, куд си забасала; 505
Зашто на ме ниси набасала?
Мили боже, мене прими' к себи!“
Бесиди му Ибрахим ћехаја:
„Што је теби, драги господару!
Која ти је туговат невоља 510
Одговава беже Ахмед беже:
Непитај ме моја слуго вирна!
Моја слуго, моја десна руко!
А како ти нећу јадиковат?
Ево књига мога пунца старог. 515
(Све му каже, што је и какоје)
А ја сам се зурђут догодио,
Већ неимадем паре ни динара.“
Докле беже тако јадикује,
А1 ето ти млада хазнадара, 520
Тридест кесах положи му махла.
Бег раздили по својим делиам.
Затим мало вриме почасило,
Развише се свилени барјаци,
Ударише зиле и борие! 525
На три миста дабулана триска.
Канижи се одвалише врата,
Повервише свати на алаје.
Док су били на первом конаку,
Састала се четири везира 530
Па каину књигу накитили,
А на руке од Јанока бану:
„Побратиме, од Јанока бане!
Јесил оно упамтио вриме,
Кад твој ћаћа под Варад изајде, 535
А изајде паша од Варада,
На вири ти ћаћу погубио?
Евом’ сада у сватовим сина,
Свима нам је мозгом завертио;
Ако јеси сдрца јуначкога, 540
I твог желиш бабу окајати?
Ти покупи једну чету силну,
Немој мање од десет хиљадах,
Јер је у њег три хиљаде сватах,
Крајишниках а све набодицах, 545
Пет стотинах пишацах сејменах,
А ти зајди Драви и бродовим;
Кад изајду кићени сватови,
Небил’ гледај, њега погубио?
Ни ми бане, узкратит нећемо." 550
Кад су ситну књигу накитили,
Одтискоше ка Јаноку граду,
А сватови Шестокриловића
Одтидоше право ка Пожеги
Ка Пожеги по младу дивојку. 555
Ту су били недиљу данаках,
Док је мајка спремила дивојку.
Једно јутро рано ураниии,
Подвикује чауш до чауша:
„Хазур братјо, на коње јунаци! 560
Које пишац, притежи опанке,
А коњици на току колане,
Касно нам је, а далеко нам је,
Кратки данци, а дуги конаци,
Намах дајде на коња дивојкии.“ 565
Тад рупише дари на сватове:
На јунаке биле бошчалуке
На барјаке од злата јабуке,
Па дигоше на коња дивојку.
Фазлипаша сватски старешина, 570
Он посипље на коњу дивојку,
Посипље ју жутим маџариам.
Стерпале се китјене дивојке
I фатају златне маџарие,
Примеће се једна прико друге, 575
Све сивају гаће сачмалие,
Ахмед беже грохотом се смије.
Па одтолен свати узјашили,
Путујући и дневу и ноћи.
А кад били Драви и луговим. 580
А1 ето ли једног пишеника:
Момче носи књигу у проципу,
Завијену у мерку кадифу,
Изун ишће к Фазли паши доћи,
Јер је паша сватски старешина. 585
Област дали, к паши доходио,
I књигу му даде из проципа.
А кад паша књигу проучио:
А1 изашо од Јанока бане,
I извео десет хиљад војске, 590
Ахмед бегу, бане књигу пише:
„Ти си мога отца погубио!
А на вири Турској и цесарској;
Већ ако си серца јуначкога,
Изајди ми на мејдан јуначки? 595
Ја ћу мога бабу окајати,
Ја ли и ја главу усијати.“
Кад то види Фазли паша дајо,
Он завика младе барјактаре:
Барјактари, савијте барјаке, 600
А чауши, уставите бубње,
Да враћамо ми у род дивојку,
Да негину сиви соколови,
Изме једне кићене дивојке?“
605 Све то шути, нитко неговори; 605
Ахмед беже стаде бесидити:
„Драги дајо, Фазлипаша стари!
Каква ти је мука и потриба?
Невраћа се мертвац од гробнице,
Нит дивојка у род из сватовах! 610
Тад му паша књигу покучио.
Кад видио младјан Ахмед беже,
Шта се њему у тој књизи пише:
Керко беже ричи проговара:
Јаште коње, кићени сватови! 615
Ја ћу њему на мејдан изаћи,
I ш њиме ћу мушки утвердити:
Ак би мене, бане погубио
Нек сватовим већ заприке нејма.
Ако ли би бана погубио, 620
Нек му војсци завала нејмаде.“
Одтле оде хитри књигоноша,
Оде право, бану ка луговим;
Дока дојде, пред бана изајде,
Па му баци ситну књигу билу, 625
Књигу гледа бане под чадором:
Док је бане књигу прогледао,
Од драгости на ноге скочио,
Пак до свога долетио вранца,
I потеже на току колане, 630
Па поверши вранца од мејдана,
Пред сватове бане излазио.
Док су бана свати угледали,
Сви су своје коње заставили.
А завика Фазли паша стари: 635
„Бег Ахмед бег, моје дите драго!
Видиш бана на пољу зеленом,
Смиш ли њему на мејдан изаћи?“
„Смидем паша, вира ти је тверда!
Кад му паша у чело погледа 640
I опази искре из очиух,
Обимам га рукам загерлио,
У чело га мушко пољубио:
„Хајде беже, у сто добрих часах!“
Њему беже, мило проговара: 645
Небрини се Фазли паша драги!“
Па одтира дору прико поља,
А чека га бане на мејдану.
Бесиди му беже Ахмед беже:
„Како ћемо мејдан подилити? 650
А бан њему бесидио ричи:
„Лахко ћемо мејдан подилити:
Јал се держи, јал ти мени бижи.“
А1 бесиди беже Ахмед беже:
655 Твоје звање, моје потирање.“ 655
Дока бане те учуо ричи,
Побиже му намах на мејдану,
А гони га беже на дорату;
Па се за њим бојним копјем баци.
Стаде зверка копја и темрета; 660
Вранац коњиц виштјак на мејдану:
Клече вранац на колина перва,
По њему се бане положио,
Бојно га је копје прелетило,
Пак се зади у траву рудину, 665
Ферци вранац на ноге лагане.
Бане викну, ко да јелин рикну:
„Биж Турчине! да ти зајам вратим.“
Побиже му беже на дорату,
А1 га гони бане на вранчићу, 670
Па се за њим својим копјем баци.
А кад беже копје оћутио,
Беже пружи десну билу руку,
Уфати му копје на летећи,
Копје сломи, пак у траву баци, 675
Пак поверну пеливан дората,
А потеже шиша зеленога.
А кад бане шиша угиедао,
Верну вранца, и побиже бане,
Оде бане ка својим топовим. 680
Бег замаче за њим у хордиу,
А завик Фазли паша стари:
„Уч’те дову, Турци соколови!
Погибе нам млађан Ахмедбеже.“
Док за дову Турци прионули, 685
Трипут беже промишао војску,
Гонајућ се с Баном од Јанока;
Дока Турци дову проучили,
Уз поље се коњик помолио,
I пред њиме пишац приклапује. 690
Боже мио, тко би оно био?
А1 то главом беже од Варада,
Бана гони, а вранца му води.
Када паша бега познавао,
Све је прам њим листом полетило. 695
Ћорду терже стари Фазли паша,
Да погуби бана од Јанока,
Недаде га беже богубити,
Већ је мушки бана учинио,
За готово барило цекинах. 700
Зенђил влашче, прибави дукате,
Благо даде, главу одкупио.
Бана врати, одведе дивојку.
Свати дошли у град у Канижу,
I довели Пожежку дивојку, 705
Пир чинише свате почастише,
Свак се врати својем билом двору.
Беже осто у граду Канижи,
Брез промине, три пуне недиље,
Кад четверта настала недиља 710
Једно јутро рано уранио,
Уранио беже Ахмед беже,
Па бесиди Мустај беговици:
„Госпојице, обадва ти свита!
Ако ћеш ми поклонити Мелку, 715
Да ју водим ка Вараду граду
Акол ми је поклонити нећеш,
Ја и тако идем ка Вараду.“
Ал бесиди Мустај беговица:
Бег Ахмедбег од турског Варада! 720
Да сам знала, да си страшивица,
Неби теби своје кћерце дала,
А да би се никад неудала?
Није Мелка крадена кобила
Да ти иде млада брез сватовах! 725
Веће хајде ка Вараду граду.
Пак покупи свате по Вараду,
Са сватовим одвест ћеш дивојку.“
А кад чуо беже од Варада;
Уз образ му пламен полетио, 730
А од јида на ноге скочио,
Па завика Ибрахим ћехају:
„Спремај ми се Ибрахим ћехаја!“
А завика тридесет делиах:
„Ој делие! коње опремајте.“ 735
Делие су на ноге скочиле,
Добре своје коње зујашиле,
А пред њима беже и ћехаја.
Па завика беже Ахмед беже:
„Ослај с Богом Мустај беговице! 740
Одох право ка Вараду граду,
Кад ме видиш, онда ми се надај;
А ево ти тверду виру дајем,
Ако дадеш за другог дивојку,
Ја о моју, ја о твоју главу.“ 745
Одтлен оде беже Ахмед беже
Путујући ка Вараду дојде.
Старица га угледала мајка,
Па прам својим сином изходила:
Дите моје, драги Ахмед беже! 750
Јес’ видио Канижку дивојку?“
А беже јој одговара ричи:
„Јесам нене, виру ти задајем,
I видио, и изпросио је;
Већ што ћемо, моја нене драга! 755
Пуница ми образ запалила,
Неда мајка водити дивојке,
Брез нићаха, и брез добрих сватах?“
А кад чула остарила нена,
Сину свому тихо бесидила: 760
„Одмори се, дите моје драго!
Нена ће ти свате покупити.“
Добави се дивит и артие,
Па ти пиши ситну књигу билу,
А на руке, право ка Стамболу 765
А на име Мухур-Сахибии,
Ето књига Мухур-Сахибиа,
Ти си рођак бега Ахмед бега
Ја сам бели оженила сина,
Па те сада зовем у сватове, 770
Поведи ми Казан јањичарах
Право води к мом двору билому."
Па ти пиши другу књигу билу
А на руке буљукбаши Рами:
„Ето књига буљукбаша Рамо, 775
I ја тебе зовем у сватове,
Поведи ми мириу сејменах."
Кад старица књиге написала
Онда књигам књигоноше најде.
Оде књига ка Стамбулу граду, 780
Књигу узе Мухур-Сахибиа,
Пак на глас је књигу проучио.
Све се чуде лале и везири,
Какве нене свате покупила,
Таман сватах дванаест хиљад равних, 785
У царскога Мухур-Сахибие,
А у Раме хиљаду сејменах.
Ја да видиш баш везировице?
I то јој се мало учинило!
Веће зове по граду Вараду. 790
Све ми листом беге, алај-беге,
I ајане и још капетане;
I још јој се мало учинило,
У сватове четири везира,
I пред њима Фазли пашу старог. 795
Дан по дан, вриме по вримену
Пролазила три равна мисеца,
Дока стиже Мухур-Сахибиа,
I док стиже буљукбаша Рамо
I За Рамом царева мириа. 800
Сви се свати сбили ка Вараду,
Код Варада петнаест данах били,
Док се силни свати одморили.
Једно јутро рано уранили,
Ударише зиле и борие, 805
Подвикује чауш до чауша:
Хазур-ола кићени сватови!
Тко је пишац притежи опанке,
А коњици токмали колане,
Касно нам је, а далеко нам је, 810
Кратки данци, а дуги конаци.
Повервише кићени сватови,
Одтискоше ка Канижи граду.
А кад били Драви и бродовим,
Онда паша Раму уставио, 815
Да му чува воде и луговах,
Да га опет непривари бане.
А он оде право у Канижу,
А кад био на поглед Канижи,
Уз поље се свати помолили, 820
Глас допаде Шестокриловићу:
Злога сио, зло вино попио
Ето сватах од града Варада,
Твога зета, бега Ахмед бега,
Ни су свати, нег је војска стећа! 825
Онда беже на ноге скочио
Па полети на авлиу билу,
Сусрите га љуба на авлии,
Па бесиди Шестокриловићу:
„Шта је теби, беже Мустајбеже! 830
Те си тако чехру проминуо,
А у свому лишцу поблидио?"
А беже јој ричи говорио:
„Кујетино, шта ћеш сада радит?
Недаш водит кићене дивојке, 835
Брез нићаха и брез кершних сватах!
Ето теби бега од Варада,
Какве ти је свате покупио,
Тко ће њима џевап учинити?
Није шала Мухур-Сахибиа, 840
I његових казан Јењичарах!
Ни су шала четири везира,
I њихова бутун тевабиа!
Пето јести паша Фазли паша
I његове листом пашалие 845
I ш њиме је бег Даут бег млади
Син једини Фазли паше старог;
Из Варада тридест бегах младих,
Поноситих с родом и с ходилом,
I ајани и још капетани, 850
I остале аге и спахие,
Тко ће тому свему надостати!?"
Пак ју трисну руком по образу,
Из носа јој мласци полетили
Два јој кутња покрутио зуба. 855
„Хеј! мој беже, усахла ти рука,
Божиа те ударила муња!“
Када беже те очуо ричи
Он за бритку ћорду прифатио
А кад љуба голо гвоздје смотри 860
Из авлие побиже у кулу,
А за њоме беже Мустај беже,
Приа љуба ћемер уфатила,
I затвори од ћемера врата.
Док он доли на авлиу сајде 865
Ал ето ти бегових сватовах,
I сватови ушли у Канижу,
У Канижи пали по конацим,
А у бега Мухур-Сахибиа,
I у бега четири везира, 870
А и пето паша Фазли паша,
I везирска бутун тевабиа,
I пашине листом пашалие. —
У сватове и звирад су пошла
Ту је медвид с вуком и с лисицом 875
Витороги јелин и кошута,
I на њи су јавте разрезане.
Господска јим излази вечера;
Медвид с јунцем на конак отиде
А вука су притворили с јарцом, 880
Лију у ћумез кокам на зиарет,
Јелен с кошом у зелену башћу.
Туде јесу ноћцу преноћили,
Уранила Мустај беговица,
Пак се моли бегу Ахмед бегу: 885
„Дижи беже, свате из Каниже.“
Сердито јој беже одговара:
Госпојице Мустај беговице!
Спомени се онизих бесидах:
„Није Мелка крадена кобила, 890
Да је водиш с тридесет делиах,
Веће хајде ти право к Вараду,
Па доведи кићене сватове.“
Нек нејде Мелка брез сватовах,
Ево сам ти свате доводио. 895
Опет беже данак преданио,
Дан данио, дви ноћи ноћио.
Када друго јутро освануло,
Опет рани Мустај беговица,
Полетила бегу Ахмед бегу: 900
„Ахмед беже, ако бора знадеш
Дижи свате из наше Каниже.“
Опет беже њојзи бесидио:
„Није Мелка крадена кобила,
Нек се мајка нагледа сватовах. 905
Опет беже данак преданио,
I опет је ноћцу преноћио.
Кад је ново огранило сунце,
Уранио беже Мустај беже,
Па се моли бегу од Варада: 910
„Беже драги! ти дижи сватове,
Што сам имо већ сам похарчио,
Ја ме сици, ја дижи сватове.“
I беже се бега намолио.
Подвикнуше по граду чауши: 915
Хазур брајто, на коње јунаци,
Тко је пишац притежи опанке,
А коњици на току колане,
Касно нам је, а далеко нам је;
Дајте нама на адет дивојку. 920
Ал ето ти на сватове дара:
На јунаке биле бошчаиуке,
На барјаке од злата јабуке,
Па ни звирад мохрум неостала:
Медвиду су сарук замотали, 925
Вуку калпак на чело натукли,
У јелина рози позлаћени,
Кошута се с кадифом поноси,
А лисица с гаћам сачмалиам.
Нечудим се вуку под калпаком, 930
Ни медвиду, што је у саруку,
Ни јелину рогух позлаћених,
Ни кошути, што је огернута,
Већ лисици, врагу маленому,
Куд се вере, како неиздере? 935
Пак на коња дигоше дивојку,
К њој долази паша Фазли паша,
Посипље ју сухим маџариам.
Стерпале се Канижке дивојке,
Оне јагме сухе маџарие, 940
Сијају се гаће сачмалие,
Све се паша авазиле смије.
Па одтолен свати полазили,
Кад су били на поље широко.
А на поглед лугу зеленому. 945
А1 ето се пишац помолио,
Потавнио како главња церна,
Познају га, познат немогаху!
А1 то главом буљукбаша Рамо,
Дока дојде, пред пашу изајде: 950
„Паша драги натраг свате врати,
Ен изашо од Јанока бане,
Све је моје изгинуло дружтво,
А и јасам ранах допаднуо.“
Тому рече паде по ледини, 955
Млиде паша, да се принеможе,
Ал се Рамо раздилио с душом.
Пак се други пишац помолио
Билу носи књигу у проципу
Замотану у мерку кадифу; 960
Изун ишће к Фазли паши доћи,
Изун дали, к Фазли паши дојде,
Пак му пружа књигу из проципа,
Књигу паша билу размотрио,
Али књига, млад Јаночког бана; 965
Шта му бане у тој књиги пише?
„Ето књига, Фазли паша стари,
Кам ти сестрић, беже Ахмедбеже?
Скоро ме је беже приварио,
Нек ми сада на мејдан изајде, 970
Сада ћемо мејдан подиелити,
Не о благу, већ о мертву главу."
Кад то види Фазли паша стари,
Онда викну иза свега гласа:
„Барјактари, савијте барјаке, 975
А чауши, уставите бубње,
Да вратимо у род Канижкињу,
Ен изашо од Јанока бане,
I извео дванест хиљад војске.
Извуко ми дванаест топовах, 980
Сви ћемо ти братјо изгинути;
Јере ваља на ватру удрити;
I још бега на мејдан позивље,
А беже је у мајке јединак."
А кад чуо беже Ахмедбеже, 985
Вас се беже упалио бише,
Фазли паши говорио ричи:
„Мол се Бога, гди си ми даиђжа,
Сад би с тебе глава одлетила!
Невраћа се мертвац од гробнице, 990
Ни дивојка између сватовах?
Ја ћу бану на мејдан изаћи.“
А кад чуо Фазли паша стари,
Онда бега руком загерлио,
I у чело бега пољубио: 995
„Бре аферим, моје дите драго,
Кад се Влаха поплашио ниси,
Хајде сине, у сто добрих часах!“
Књигоношу на траг повратили,
Бег му даде дванест маџариах 1000
Нек му није залуд попутбина.
Књигоноша до чадора дојде,
А бан пије цервенику вино.
Кад разабра, што му књига каже,
Одмах бане на ноге скочио, 1005
Пак он дође до вранчића свога,
Тер заузђа, а колан потеже,
Из ледине копје извадио,
Па је добра вранца повершио,
Изтира га на поље зелено. 1010
Ал ето ти бега и сватовах;
Ево бане пред сватове дође,
Подвикује сватског старешину:
„Кам ти паша, сестрић Ахмедбеже?
Хоће л' мени на мејдан изаћи, 1015
Да изнова срићу окушамо?“
Паша гледну на свог Ахмедбега.
Нама беже протира дората,
А паши је беже говорио:
„Драги дајо! устави сватове, 1020
Док ја с баном игру неизиграм.“
Беже оде, сватови застали;
А кад био ка Јаночком бану,
По адету Бога нафалио,
А бан њему Бога одазивље. 1025
Онда бане мејдан утвдрдио:
У даљину пет стотин аршинах,
У Ширину двиста и педесет;
I бан јести бегу говорио:
„Чујеш ли ме беже, Ахмедбеже! 1030
Кои годир нас погази бига
Ех, рећ ћемо, да је женска глава
А да није јунак од мејдана.
Бижи беже, ето мене на те.“
А беже је говорио бану: 1035
Твоје звање, моје потирање.
Побиже му од Јанока бане,
За њим беже дору заиграва,
Из деснице копје одтиснуо,
Стаде зверка копја убодице. 1040
Док му вранац копје оћутио,
Намах клече вранац на колина,
По њему се бане положио,
Прико њега копје прилетило,
Па се зади у траву рудину. 1045
Дока вранац копје угледао
Одмах ферци на хитра копита,
А завика бане од Јанока:
Биж’ Ахмедбег, да ти зајам вратим,
Побиже му, нехти рећи ричи. 1050
За њим бане вранца заиграва.
Када беже копје оћутио,
Он десницу билу пружа руку,
Уфати му копје на летећи,
Пак га сломи, и у траву баци. 1055
Намах беже поврати дората,
Један другом коња окренуо,
Па су бритке повадили ћорде.
Сритоше се на кершну мејдану,
Један другог ћордом ошибује, 1060
Све из њиху ватра полетила,
Јер на њима оклоп од челика, %
У сагриу ћорде повратише.
Бег прифати наџак од челика,
Бан потеже перна буздована. 1065
Ја како се лахко ударају,
Буздовану све одлиће перје,
Из наџака жива ватра сива.
Онда беже наџак побацио,
А потеже шиша зеленога. 1070
Дока бане шиша угледао
Одмах верну вранца ка таберу,
I нехтиде попазити бига.
За њим хеже лети на керхату,
Берз је доре, а бержи је вранац, 1075
Право они лете ка лабору
Од Тураках нитко неполети,
Ван полети Усо на алату,
А топчие леже код топовах;
Пак готови топи напуњени, 1080
А немогу топов опалити,
Јер је бане бега заслонио.
Истом пукли банови топови,
Прибацише и бега и бана,
Разнесоше Усу и алата. 1085
Бег замаче у влашку хордиу,
А завика Фазли паша стари:
„Уч’те дову, кићени сватови;
Погибе нам беже Ахмедбеже,
Да једино братјо ударимо.“ 1090
Ево пашу свати послушали,
Па једино намах ударили,
I на влашку ватру нагазиии.
Запуцаии банови топови,
I запуца мушкет и шицарка, 1095
Код луга се думан учинио;
Паде магла крај зелена луга
Хитра праха, а берза олова;
Ни брат брата познават неморе,
Камо ли ће Турчин каурина! 1100
Ту се сику по зелену лугу
Брез промине до шест сатих равних.
Нигди никог код дивојке нејма
Осим брате, Фазли паша стари,
I с пашом су четири везира. 1105
Дову учи Фазли паша стари,
I на коњу кићена ђивојка,
Да им Бог да, да им витар пуне,
Па разтира маглу по богазим,
Кад се магла диже из кланацах, 1110
Угледаше с’ банови топови,
Нигди никог код топовах нејма,
Ван лешовах и ш њим мертвих главах.
Онда паша полети топовим,
Паша гледа сина Даутбега, 1115
Јал сестрића младог Ахмедбега.
Кад топовим паша долетио,
Леже мертви бези алај бези,
I још леже млади барјактари,
Гледа паша сина Даутбега, 1120
Јал сестрића свога Ахмедбега,
Нигди туде Даутбега нејма,
Ни сестрића млада Ахмедбега.
Онда паша оде на долину,
Када дојде на једну долину, 1125
Ал долина пуна јењичарах
Израњених и брез русих главах.
Туда паша преверће лешове,
Паша тражи сина Даутбега,
Нигди нејма Даутбега сина, 1130
Ни сестрића млада Ахмедбега.
А кад био на другу долину,
Ал долина пуна пашалиах
Израњених и брез русих главах;
Паша тражи сина Даутбега 1135
I сестрића млада Ахмедбега,
Нити има сина Даутбега
Ни сестрића млада Ахмедбега.
А кад био на трећу долину,
Ал долина пуна Вараданах, 1140
Он преверће леше по долини,
Па он тражи сина Даутбега,
I сестрића млада Ахмедбега,
Туде нејма бега Ахмедбега,
А он нађе сина Даутбега, 1145
Рањен беже лежи у долини,
Виче њега Фазлипаша бабо:
„Драго дите, беже Даутбеже!
Можеш сине ране преболити?“
У њег беже око отворио: 1150
„Једа бабо, игди Ахмедбега?“
А паша му ричи говорио:
„Боже здравје, твојој глави русој!
Нигди нејма нашег Ахмедбега.“
Када чуо млади Даутбеже, 1155
Онда јекну, сва долина звекну,
Како јекну, с душом се раз’дили.
Паша скиде цервену мавлуту,
Па покрива сина Даутбега,
Па се намах ка везирим врати, 1160
Тежко паша плаче, јадикује:
„Бег Даут бег, све моје жалости!
Ахмед беже, ране неприболне!“
Истом паша тако јадикује,
Уз поље се пишац помолио, 1165
Потавнио, како главња церна,
Боже мио, тко би оно био?
А1 то главом бегов тутунџиа,
Дока дојде, паши селам даде,
А паша му ричи говорио: 1170
„Једа сине, игди Ахмед бега?“
Бесиди му млади тутунџиа:
„Видио сам бега Ахрнедбега,
Погибе му дорат на мејдану,
Ја му свога подкучио вранца, 1175
Пак одтира јаночкога бана,
Мени даље већ небише пута.“
Истом они тако говорили,
Ал се други пишац помолио,
Поцернио, како главња церна, 1180
Хитра праха, а берза олова;
Боже мио, тко би оно био?
Ал то главом бегов кавеџиа,
Дока дојде, паши селам даје;
А паша му ричи говорио: 1185
„Једа сине, игди Ахмедбега?
Кавеџиа њему одговара:
„Видио сам паша, Ахмедбега,
Погибе му вранац од мејдана;
Ја му свога подкучи ђогата, 1190
Пак одтира бана од Јанока,
Мени даље већ небише пута.“
Истом они у ричи бијаху,
А1 се трећи пишац помолио,
I он ти је гердно потамнио; 1195
Боже мили, тко би оно био,
А1 то главом бегов пешкирџиа,
Салам даде паши и везирим,
А пита га паша Фазли паша:
„Једа сине, игди Ахмедбега?“ 1200
Пешкирџиа паши одговара:
„Видио сам паша Ахмедбега,
Погибе му ђого од мејдана,
Ја му свога подкучи кулаша,
Па одтира бана ка Јаноку 1205
Мени даље већ нејмаде пута.“
Истом они тако говорили,
Четвћрти се пишац измолио,
Поцернио како главња церна,
Хитра праха, а берза олова, 1210
То је главом Ибрахим ћехаја,
Дока дојде, Турцим селам даје.
Пита њега Фазли паша стари:
„Једа игди, сине, Ахмедбега?“
Одговара Ибрахим ћехаја: 1215
„Видио сам бега Ахмедбега,
Погибе му гулаш од мејдана,
Код ћуприе ћораве Марие,
Ја му мога подкучи голуба.“
Истом они тако говорили, 1220
Уз поље се јунак помолио,
I пред њиме пишац приклапљује,
А за њим се добар вранац води.
Боже мио, тко би и то био?
А1 то главом беже Ахмед беже, 1225
Бана гони, а вранца му води.
Дока дојде, паши селам даје,
I везирим, царевим већилим.
Бег Ахмед бег паши говорио:
„Бабо драги, паша Фазли паша. 1230
Једа игди бега Даут бега?“
А паша је сузам оборио:
„Боже здравје, твојој русој глави,
Даут бег је свиет проминуо.“
Онда беже љуто процвилио: 1235
„Еј, Даутбег, све моје жалости!"
Пак потеже од бедрице ћорду
I подвикну, што му герло даје:
Да све дајеш на арабе благо
Каурине, од Јанока бане! 1240
Живе главе одкупити нећеш."
Ћордом махну, одсјече му главу.
Подалеко глава одлетила,
А још даље шајка капа с главе,
А из капе књига излетила, 1245
Уфати је беже Ахмедбеже.
Кад шарену књигу проучио,
Ал каима четири везира.
Све муртати цара честитога,
Рад дивојке, бегови душмани. 1250
Бег потеже из сагрие ћорду,
Па ти викну, што му герло даје:
„Муртатини, муртатски синови!“
Окрену се и десно и ливо —
Сва четири погуби везира. 1255
Запомага Фазли паша стари:
„Ајме сине, беже Ахмедбеже,
Најпри ’згибе царева мириа,
I пред њима царски буљукбаша,
Пак погибе Мухур-Сахибиа, 1260
Пак погину Казан јењичарах,
Изгинуше многи Варадани,
Изгибоше бези, алајбези,
I везирске листом пашалие,
Ти посиче четири везира, 1265
Тко ће цару џевап учинити?“
Ахмед беже говорио ричи;
„Ја изсико, ја ћу одговарат.“
Фазли паши подкучи каиму,
Паша бега у чело поијуби, — 1270
Онда паша по разбоју појде,
I за њиме силен Ахмед беже,
Из лужине свати изтеркују,
Више туде рањених јунаках,
Него ти је здравиех сватовах, 1275
Најпре иђу бегу Даут бегу,
Даут бега укопаше липо,
I царева Мухур-Сахибиу,
Покопаше бега алај бега,
А осталим рахмет придаваху; 1280
Рањеницим сале поградили.
Па појдоше свати и дивојка,
Напред сале, а за њим сватови
Пак је брате ружно и видити.
I одоше право ка Вараду. 1285
А кад били на поглед Варада.
Код Варада кола пофатана,
Све невистах дивојаках младих.
Глас допаде старој госпојици,
Да су листом свати изгинули, 1290
Одмах нена кола разкидује,
Стоји цика остарила нене,
Русе косе своје погулила,
Косе гули, било лишце герди,
А проклиње бега Ахмед бега 1295
Ахмедбеже, једини у мајке,
Јесам ли ти говорила сине?
Да се пројдеш манали дивојке,
Ти се нехти те дивојке проћи,
Већ се на твог наметну даиџу; 1300
Тко неслуша свога стариега,
Непознаје Бога јединога!
Тко ће цару џевап учинити?
Сад ће на те катал ферман доћи,
Из девлета цара честитога, 1305
Дирлук ће ти у беглук отићи,
I тебе ћу једног изгубити.“
У том свати до Варада дошли,
А до куле младог Ахмедбега.
1310 Па кад чуо, шта му мати тужи 1310
Својој мајци проговара ричи:
„Нецичи ми, моја стара нено,
Ја ћу с тизим лахко управити,
Ја изсико, ја ћу џевапити.“
Онда нена полетила сину: 1315
„Бре аферим, моје дите драго! —
Пир чинише, шенлук проводише,
Свате туде почастише липо,
Почастише и још дароваше;
Свак је свому отишао дому. — 1320
Затим мало пролазило вриме,
Пролазила два равна мисеца.
Беже личи своје рањенике,
А1 ето ти на чатал татара,
Из Стамбола, цара честитога, 1325
Плахо терче, а плахие виче:
Ахмедбеже, отвори ми врата,
Ево на те царева фермана."
Дочека га Фазли паша стари,
1330 I татара паша заклињао 1330
„Причекајте цареви татари,
Док се сване, а огране сунце,
Спремит ћу вам бега Ахмед бега,
Нека идје свама ка Стамболу."
А татари за Бога знадоше, 1335
Причекаше, ђок ограну сунце.
Спреми паша младог Ахмедбега,
На голубу свог драгог ћехаје,
А ћехаја на банову вранцу,
I одоше право ка Стамболу. 1340
Данак по дан они путујући,
Близу дошли ка Стамболу граду,
Кад се били близу прикучили,
Свитују га цареви татари:
„Ахмед беже млад Везировићу! 1345
Кад буде те к цареву дивану,
Онда добра одсидни голуба,
Тихо води, а гледај преда се,
Поклон чини Иалам и везирим;
Неби ли се лале смиловале, 1350
Па се за те цару замолиле,
Небил’ т’ царе поклонио главу.“
Зато беже хаје и нехаје,
Већ кад био к цареву дивану,
Редом стале лале и везири 1355
Редом стале оџе и хаџие
Редом стале паше и кадие,
Редом стали бези, алај бези,
Редом стоје младе Стамболие,
Што с’ на њима памук антерие. 1360
Глас допаде Мурат Сулејману:
„Ето теби бега од Варада,
Падишаху, светчево колино!
С каквим га ћеш мукам уморити?“
Кад се беже прикучио близу, 1365
Он голубу покупи кајасе,
Прикучи му чизму и мамузу,
Чизму жуту, а мамузу љулу.
Боже драги, што му голуб ради!
Све прескаче черге и чадоре 1370
А разгони чифтом пашалие,
А од себе пину одтискује
На четвертог пребацује друга.
Плахнуше се лале и везири,
1375 На дивану херпу начинише 1375
Бижећ они и десно и ливо.
Дока беже кроз диване пројде,
Дока дојде до талита царева,
Тридест таман, што погази лалах,
1380 Хотијаху, да к цару недојде. 1380
Кад га царе таког опазио,
Он несмиде сидит на дивану,
Већ од земље на ноге скочио,
На ногам је бега дочекао.
Бег ти добра одсиде голуба, 1385
Поклони се цару на дивану,
Пољуби му руку и алиу,
I под њиме светчеву серџаду,
Па се врати, стаде подвив руке
А цар њему бесидио ричи: 1390
„Ја асио, беже од Варада!
Кам асио, Мухур-Сахибиа?
Кам асио, Казан јењичарах?
Кам асио, буљукбаша Рамо?
Кам асио, царева мириа? 1395
Кам асио, бези алајбези?
По Вараду аге и спахие?
Кам асио, млади капетани?
Од Варада варадски ајани?
Кам асио, четири везира? 1400
I њихова листом тевабиа?"
Онда стаде беже говорити:
„Падишаху, светчево колино!
Погинуо Мухур-Сахибиа,
Вас изгину Казан јењичарах, 1405
Пак погину буљукбаша Рамо,
Изгинула царева мириа,
Изгинули бези алај бези,
I везирска бутум тевабиа,
Ја посико четири везира.“ 1410
А кад чуо царе на дивану,
Он завика берзога ђжелата,
Да му скине главу са рамена.
А кад види беже Ахмед беже,
Да ће лудо изгубити главу, 1415
Он се маши руком у нидарца,
Пак извади везирску каиму,
На серџаду књигу је метнуо.
А кад царе књигу угледао,
Он застави берзога џелата, 1420
Док проучи књигу на дивану.
А1 каима четири везира,
Све муртати цара честитога,
А катили бега Ахмед бега,
Рад дивојке младе Канижкиње. 1425
Онда царе на ноге скочио,
Бега десном руком пригерлио,
Мухурли га ћурком огернуо,
Под мухуром ћорду припасује,
Крај себе га таман посадио. 1430
Според цара сиде на дивану.
Каву пије, чибук запалио,
Туде био за три била дана.
Онда стаде царе бесидити:
„Драго дите беже од Варада. 1435
Којим ћу те даром даровати?
Или волиш Босну поноситу,
Брез промине за тридесет годинах?
Неишћем ти паре ни динара.
Или волиш Будим на крајини 1440
Теби Будим, док ти је колина?“
Он нехтиде Босне пашалука
Нити хтиде Будим на крајини,
Већ заиска и суртуч и кулу,
Да с’ небоји паше у Будиму. 1445
Цар му даде, нехти рећи ричи.
Поклонив се бег цару зафали,
Ишће изун, да он иђе двору
А цар му је бесидио ричи
„Хајде сине, у сто добрих часах! 1450
Цара слушај, небој се душманах;
Твој је бабо био царски лала,
Царски лала на тридест везирах,
А ти везир над свима везирим.“
Бег Ахмед бег поклопи голуба, 1455
А ћехаја вранца од мејдана.
Чудиле се лале и везири,
А и царска бутун тевабиа,
Чудиле се младе Стамболие,
Гди му царе неодсиче главе! 1460
Већ мухурли ћурком заогћрне,
I под мухром ћорду припасао,
Која трипут на ћабу ходила.
Оде беже право ка Вараду,
Путујући својој кули дође. 1465
У Вараду пашу находио
Прам њим паша на ноге скочио,
Обимам га рукам загерлио,
Па низ образ грозне сузе лива.
А беже му ричи говорио: 1470
„Драги дајо, паша Фазли паша.
Дех, нерони сузах низ образе,
Ев’ на мисто сина Даут бега,
Стеко јеси сина Ахмедбега,
Неће теби помањкат колино 1475
Док је твога бега Ахмед бега.“
А кад чуо ФазИипаШа стари:
Сузе рони, грохотом се смије,
„Шућур богу и на тому дару
Кад је опет таког’ стеко сина, 1480
I невисту, коју сам просио.“
Давно било сад се спомињало. [1]
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
