Мејдан и женитба младог Матиана
(Из сбирке M. Ш.)
Вино пиле двие аге цареве,
Једном име од Плоче Алага,
А другоме од Стиене Диздаре.
Кад се аге обкитиле пивом,
Риеч прифати од Стиене Диздаре:
„Хеј мој побро од Плоче Алага!
Ти си ишо земљом по ћенару,
Гди с’ видио најбоље јунаке?“
Одговара од Плоче Алага:
„Кудгод ходах земљом по ћенару,
Гди ја видих најбоље јунаке
На Кладуши Мују и Халила,
У Котарим котарске сердаре.“
Онда заче од Плоче Алага:
„Побро драги од Стиене Диздаре!
Ти јунака ниси ни видио,
Ја сам скоро био на Кладуши,
Вино пио с Мујом и с Халилом,
О свачему Турци бесиедише,
О јунацим и о добрим коњма.
Понајвише Леђанину бану,
Од њег неима бољега јунака,
Дванест путах на мејдан изишо,
Погубио дванест капетанах,
Тринестога Здринић Османагу,
Јаши бане Здринића дората,
Ђаволуку дору научио
Понајвише тој муштри латинској.“
Онда кличе од Плоче Алага:
„Ја ћу бана на мејдан позвати,
Да би своје невидио куће.“
Пак прифати дивит и калема,
Пише књигу леђанскому бану:
„Хеј делио, Леђанине бане!
Тебе фале, да си добар јунак,
Тебе фале четири крајине,
А ни мене некуди дружина ;
Изајди ми на мејдан јуначки,
На границу турску и каурску,
На Јабуку зелену ливаду,
Ка оному дервену чардаку,
Шедервану ка води студеној,
Гдино лежи дванест шеитовах,
А тринести Здринић Османага,
Јашиш бане Здринића дората,
Ђаволуку Дору с’ научио,
А и вашој тој муштри латинској."
Књигу даде момку књигоноши,
Набаци му четири дуката,
Зафаљује хитри књигоноша,
Фала теби од Плоче Алага,
Душмани ти под ногама били,
Ко твом ђоги клинци под копилом.
Оде момак и књигу однесе,
Право здраво ка Леђану граду,
Кад је дошо до банове куле,
Ето момка на чемерли кулу,
Кад униђе бану у ходају,
Али сиеди тридесет сердарах,
I двадесет младих капетанах,
Међу њима Леђанине бане.
Сиеди бане у челу ходаје,
Кад их смотри момак књигоноша,
Капу снима тури под пазухе,
Савија се до земљице церне,
Пак им љуби свима редом руке,
А кад дође Леђанину бану,
На колиену књигу оставио.
Кад је бане књигу отворио,
У њу гледа, а сузе пролива;
Сву јазиу сузам потопио,
У њег гледи сине Матиане,
Своме баби риечи бесиедио:
Мили бабо Леђанине бане!
Каква књига тер ју сузам топиш.
Ти с’ учио цареве фермане,
А учио краљеве мандате,
I везирске ситне бурјунтие,
А сузам их ниси обливао,
Није л’ бабо књига од јунашлва,
Да ја за те на мејдан изајдем.“
Одговара остарио бабо:
„Матиане драго диете моје,
Ти још боја ни видио ниси,
Камо ли ћеш на мејдан изаћи,
А Алага јунак на мејдану,
Седам путах на мејдан изашо,
Све на њему мејдан остануо,
А ја јесам сине остарио,
О два штапа по сунашцу ходам,
Када пођем церкви манастиру,
I појашим Здринића дората,
Ја се доре держати немогу.
Кад преда ме изађу солдати,
Пак Дората разиграју мога,
Баца мене у калдерме стиене.
Веће ајде синко на капиу,
Тер по граду разпусти телале,
Даји сине дору и гадору,
Даји сине копје убојицу,
На кому је од медвиеда глава,
Сама зиева, као да је жива,
Даји сине сестру Анђелиу,
А и моју димишкиу ћорду,
Тко ће изаћ Турчину на' мејдан.“
Одколикну диете Матиане :
„Волим бабо виера ти је тверда,
Да Алага твог јаши дората,
I о бедри ћемерлиу носи,
А у руци копје убојицу,
Да ми љуби сестру јединицу,
Нег леђански церни Лацманине."
Пак од земље на ноге скочио,
Из долафа дивит прифатио,
I артие књиге брез јазие,
Књигу кити у Плочу камену,
А на руке Плочанин Алаги:
„Теб' Алага мејданџиу кажу,
I фалиш се, да си добар јунак,
Јер с’ непрођеш старца бабе мога,
Јер незовеш вучића од вука,
Кои ће ти старца изминути,
Мен’ изађи на мејдан јуначки.
Ја с’ Алага оженио нисам,
У тебе ми чудну фалу кажу,
Сестру младу Фатиу златиу,
А у мене Дилбер Анђелиу,
Рок недиеља мејдан понедиељак.“
Књизи нађе момка књигоношу,
Ухитри га дваест мађариах,
Зафаљује опран Латинине,
Фала теби, диете Матиане,
Душмани ти под ногама били,
Ко твом дори и плоче и чавли.
Пак се диете поче опремали,
Кад се баби на ино неможе,
Матиану сиде свите диелит,
„Спани синко дори у подруме,
Измет чини притила дората,
Хладном водом приморским сафуном,
Пак му подај три легиња вина,
I четверти жежене ракие,
Том сам сине дору научио,
Одмах ће се дорат осиетити,
Да ће ићи на мејдан јуначки.“
То разумив скочи Матиане,
Тере спаде дори у подруме,
Дору гоји и с пивом га поји,
Изпира га с ракили сафуном,
Истира га памукли чаршафом,
У сунђер му воду покупио,
Пак излази кули на ходају,
Примиче се сергу и хаљинам,
Тер облачи јуначко одиело,
I на ноге копче и чакшире,
Више му је злата под колиеном,
Нег скерлета чохе над колиеном,
Пак облачи свилену кошуљу,
Сверх кошуље ђувез антериу,
По њој меће токе и ђебета,
Сваке токе од подруге оке,
А уза њих ките од три литре,
Двоје нове а једне половне,
Пак по токам цервену доламу,
На долами стотину дугметах,
Свако дугме десет мађариах,
А које му под герхоцем бише,
Оно тегли пуну литру злата,
I оно се на бурму одвиа,
Пуне фата три литре ракие,
У планини кад је од потриебе,
Што при јутру мамурлук разбија.
А на главу калпак и челенке,
Редом зади девет челенаках,
I десето на диреку крило,
Оно му се на чекерк окретје,
Ш њиме тихи заиграју виетри,
За пас зади два чифта пушаках,
Два инглеза и два венедика,
Вазда ждеру литру тученика,
I међу њих палу оковану,
Пак на бедру ћорду набацио,
Тер прифати копје убојицу,
Хитро спаде у подрум дорату,
Оба коња оправна изводи,
Приводи их бињеку камену,
Узбаци се на товна дората,
А сестрицу диже на гадору,
Из авлие коње изтурише,
Пред авлиом свиетује га бабо:
„Матиане драго диете моје,
Пред тобом је Вратника планина,
Три је сата сине узбердита,
Кад под Вратник униђеш планину,
Добре ваше одјашите коње,
Пиеше ајте водте уз планину,
Кад изадјеш к Рамину бунару,
Коње ’ставте, тер их назобите.
Ти се хладне напиј цервенике.
Пак одморни стермо оборите,
Кад сађете лугу Поповића,
Попет турски подпазит ћеш чадор.
Од дората ти нежали пива,
Пак поклопив гони до чадора,
Турчин ће те с пивом понудили,
А ти њега сабљом и с мејданом,
Изниет ће ти два мача зелена,
Од једнога скована ковача,
Ти му немој мача ниједнога,
Кад на бојни мејдан изађете,
Јесам дору боју научио,
Он на терку клица на колиена,
Кад оћути хуку од миздрака,
Держ се добро и стој на опрезу,
Да т’ нелахне виетар са дората.“
Диете лудо ал примаше мудро,
Од авлие коње одтиераше,
Пак натиера кроз Леђан сокаком,
Пак запиева танко гласовито:
„Остај с Богом мој Леђане биели,
I у теби Леђанке диевојке,
Удајте се мене нечекајте,
Ја се мислим с Турске оженити,
С гласовитом Фатиом Златиом,
Ил ћу моју усијати главу.“
Из Леђана коње изтурише,
Натиераше пољем зелением,
Дотиераше коње под планину,
Разјашивши пиеше узведоше,
Изађоше Рамину бунару,
Дору зоби, себе пивом поји,
Пак олишће стермо низ планину,
Здраво сајде к лугу Поповића,
Турски чадор бише опазио,
Дору поји с вином и ракиом,
Витежки се на њег узбацио,
Оштро праши ка биелу чадору,
Ондие нађе Плочанин Алагу,
Под чадором хладно пије вино,
Служи му га Фатиа Златиа.
Матиан му божју помоћ виче,
А Турчин му здрављем прифатио.
„Сјаш с дората, да се напијемо,
Пак ћеш мени дору поклонити.“
На њег диете очи напопричи,
„Јаш балио, да мејдан диелимо,
На сиедећу одсиећ ћу ти главу,
Немогу ти гледати Фатие.“
Кад Алага разумио риечи,
Изнесе му два мача зелена,
„Оба јесу од једног ковача,
Обер’ Мато, кога теби драго.“
„Ја ти нећу мача ниједнога,
Док је мача старог бабе мога.“
С тим Алага на ноге скочио,
До ђогата коња доходио,
Од харлука и од ћопеклука,
Од холости и од узгорности,
Са земље је у седло ферцио,
Изтиераше на поље зелено,
Матиана Турчин дозиваше,
„Матиане шћене материно,
Ил ћеш биежат ил ћу побиегнути?“
Матиан му одговара риечи,
„Твоје звање, а моје биежање."
Ту су оба мејдан утвердила,
Од чадора до Кунар биљежке.
Побиеже му диете Матиане,
За њим Турчин на добру ђогату,
Пак га викну танко гласовито:
„Чуј каурче мали Матиане,
Немој рећи, да сам преварио,
Ето теби моје копје бојно.“
Копје жида, по пасу га гледа,
Пак изпусти из деснице руке,
Стоји звизга копја убојице,
Из далека дорат заћутио,
Терком клече на перва колиена,
По њему се Матиан повија,
Високо га копје надфатило,
Десницом га руком уграбио,
Приломи га у траву га баци.
Подвикује Плочанин Алага:
„Нелом’ копја курвино копиле!
Повео си сломљену кљусину,
Па ти мени кривду учинио,
Већ ми биежи копју на поприеко.“
Матиан му сердно одговара:
„Стан балио нек ти реда дође,
Биежат ћу ти копју на поприеко."
Кад Алага разабра бесиеде,
Вернув ђогу нехти ка чадору,
Већ побиеже к Стиени граду биелом.
У диетета бержи дорат бише,
Мал’ одмаче, одмах га сустиже,
Копје терже, иза гласа виче:
„Чуј Турчине, нек је брез преваре.“
Положивши копје изпустио,
Копје тежко, а нејака рука,
Неможе га копје приметнути,
Већ балиу у миесто погоди,
По верх седла по свилену пасу,
Бојно кроз њег копје пролетило,
I зади се у зелену траву.
Мертав паде низ ђогу Алага,
Он упаде, Матиан допаде,
Да уфати ђогу од мејдана,
Утече му, штета га одниела,
I убиеже у стиену камену.
Он Алаги одсијече главу,
Пак натишће до биела чадора,
Ал дермнуше на Стиени топови,
За њиме се отишће потиера,
Пет стотинах хатах и парипах,
I осталих пеик бедевиах.
Диете плиено дигав из чадора,
За се баци Фатиу Златиу,
На гадора сестру Анђелиу,.
Пак побиеже уз Вратник планину,
Тер окретје с пута странпутице,
Кроз ниекакве стиене Орловића.
Ка ведрому вриелу Ждрибовића,
Да га траже за три пуна дана,
Дангубно би Турци се морили.
Ту Матиан разјаха дората,
Сестри Анђи риечи бесиедио:
„Чувај Фате, ко и своје главе.“
Њему врази мироват недаду.
„Идем изаћ на Вратник планину,
Да с Вратника у Леђан погледам,
Кад ће Турци у Леђан спаднути,
Чије ли ће заплатит паланке.“
Оде диете уз Вратник зелени,
Заскачући од јеле до јеле,
А прискачућ од стиене до стиене,
Као јелен плаховито звиере.
Кад на Вратник к путу излазио,
Али гори тридесет ватарах,
Момак мислећ око ватре хода,
Сам је себи бесиедио риечи:
„Мили Боже на свему ти фала,
Гди ли приа Турци изходише,
Гди ли приа ватре наложише,
Одкад приа главње пригорише,
Који су их износили врази?“
Ал га ниеко иза јеле викну:
„Одтлен диете, носи своју главу.“
Кад се диете натраг обазрило,
Ал то стриче ћорави Тадиа,
По хајдуци кои давно хода,
Супрот вољи свога брата бана.
Кад дијете стрица подпазило,
К њем за јелу хитро побиегнуло,
Уз Тадиу жестоки с’ хајдуци,
Колико је у Вратнику јејах,
За сваку се хајдук заслонио,
I на лунту главу наслонио,
У то доба турски коњаници,
Пред њим граби од Стиене Диздаре,
Јаши Диздар пеик бедевиу;
Ја каква је, сам ју јад убио,
Како шкрима из раменах вратом,
Кано гуја из љутице стиене,
Клапају јој ноге на багламе,
Силан Диздар често подвикује:
„Залуду се мучиш каурине!
Стигнут ћу те у Леђану биелу,
У кули ти одвернути главу.“
Ал га диете иза јеле виче,
„Немуч’те се до Леђана Турци,
Ја вас чекам за јелом зеленом,
С мојим стрицом ћоравим Тадиом.“
На бусиу Турци насченуше,
Хајдуци их справно дочекаше,
Све на огњу и на ватри живој,
Дока влашки огањ изтушио,
Пет стотинах Турак оборише,
Из бусие ферцише хајдуци,
Турске добре пофаташе коње,
Покупише ћурке и јараке,
Ето Мати готови сватови.
Поведоше главиту диевојку,
I одоше ка Леђану биелом,
Пиевајући и пушкарајући.
Здраво дошли до банове куле.
Пред сватове изходио бане,
Под диететом дору прифатио,
Матиану своме бесиедио:
„Како сине бише на мејдану?“
Диете ’звадив Алагину главу,
Подкучи ју стару баби своме.
„Бре аферим јуначко колиено,
Тако ти је и бабо радио.“
Одведоше церкви манастира,
Фати лиепше име поставише,
Прозваше је Дилбер Анђелиом,
I виенчаше с малим Матианом,
Ш њом јуначки пород изродио.
Кога није, да круха неједе,
А ми братјо здраво и весело!
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
