Ме срце одолит не море горки плач

Ме срце одолит не море горки плач
Писац: Непознати аутор
731. песма другог дела Рањинина зборника.



* * *


Ме срце одолит не море горки плач,
   ни муке притрпит, покли бих рањен тач;
   ер љубав неверна тач цвили живот мој,
   јак змија чемерна кад пусти налип свој.
Затој цић жалости пуштаћу таки глас 5
   да свакој младости протрне пут и влас,
   тер тужне сеј пјесни проклињу за жалос
   ке чине да бијесни живот мој и младос.
А узрок томуј јес ка живот мој скрати
   и која худу чес на мене обрати, 10
   и засведа веће не сцијени живот мој,
   ну ми још намеће жалости, непокој.
Кој служих вик сужно, а на ме сад мрзи
   и срце ме тужно издире из прси;
   ер који је вик сужан нî толи уцвиљен 15
   како ја притужан несрјећом надиљен.
Сад нека цић моје жалости свак трне,
   и нека тко поје у плач се обрне;
   и покли тач болим у тузи дан и ноћ,
   несрјећу сад молим и зовем на помоћ: 20
нека ме напути на тужне сеј пјесни,
   тер да свак оћути ме горке бољезни;
   нека памет моја укаже наредно
   труде без покоја ке патим заједно,
с несрјећом јак пораз ки слиде му младос, 25
   стинући како мраз, копнећи за жалос;
   ер веће ја мога не жељу видити,
   никако драгога надалек слидити.
Не желим покоја, помоћи ни свјета,
   нег против свакоја да ми су од свијета; 30
   зач љубав и ње чес на тој ме доводи
   да муку и болес смрт пријека слободи.
Ер веће не желим да чујем сладак глас -
   свак ме чуј што велим - нег да сам тужан вас.