Ме срце одолит не море горки плач,
ни муке притрпит, покли бих рањен тач;
ер љубав неверна тач цвили живот мој,
јак змија чемерна кад пусти налип свој.
Затој цић жалости пуштаћу таки глас 5
да свакој младости протрне пут и влас,
тер тужне сеј пјесни проклињу за жалос
ке чине да бијесни живот мој и младос.
А узрок томуј јес ка живот мој скрати
и која худу чес на мене обрати, 10
и засведа веће не сцијени живот мој,
ну ми још намеће жалости, непокој.
Кој служих вик сужно, а на ме сад мрзи
и срце ме тужно издире из прси;
ер који је вик сужан нî толи уцвиљен 15
како ја притужан несрјећом надиљен.
Сад нека цић моје жалости свак трне,
и нека тко поје у плач се обрне;
и покли тач болим у тузи дан и ноћ,
несрјећу сад молим и зовем на помоћ: 20
нека ме напути на тужне сеј пјесни,
тер да свак оћути ме горке бољезни;
нека памет моја укаже наредно
труде без покоја ке патим заједно,
с несрјећом јак пораз ки слиде му младос, 25
стинући како мраз, копнећи за жалос;
ер веће ја мога не жељу видити,
никако драгога надалек слидити.
Не желим покоја, помоћи ни свјета,
нег против свакоја да ми су од свијета; 30
зач љубав и ње чес на тој ме доводи
да муку и болес смрт пријека слободи.
Ер веће не желим да чујем сладак глас -
свак ме чуј што велим - нег да сам тужан вас.
