За мал час ну постој, молим се сад теби,
тај смртни непокој тер смисли у себи,
ки цвитак тај славни избране младости
тач круто израни с великом жалости,
гди од веље тужице зглоби се расташе,
мајчине ручице гди синка копаше,
тер ту се познаше [- - - - - -]
кад тај цвит усаше у [- - - - - ]
у цвитју и трави под дубак зелени
нека тој борави мој синак љувени,
нека му мирише с ружицом љубица
и над њим биљише врх дубка птичица,
а навлаш славиц тих у бријеме у свако
врх птица врху сих љувено и слатко,
сваки хип и свак час врх дубка туј стоје,
складаје слатки глас без конца да поје;
под земљом те кости сузами полите
од птица сладости нека се насите,
зач хоћ[е] суд прави и разлог остали,
тај цвијетак гиздави да се тач пожали:
ну тко се поболи ћутећи тужицу,
сад Бога помоли за тујзи душицу,
да ју Бог помили и пакла избави
и криоцем окр[и]ли под својом љубави.
