Мате Даничић спашава брата из заробљеништва
Дви се силне војске заратиле,
Једна турска, а друга каурска,
Од Турака нитко не погине,
Од каура нитко не побигне,
Нег сам јунак Даничића Мате.[1] 5
Не би ни он јунак убигнуо,
Да га није добри коњ изнио.
Ал га не би ни коњиц изнио,
Да га није црна ноћца стигла.
Он се меће на добра коњица, 10
Па полети кано ластавица.
Него Мате на по пута доша,
Спомену се од брата својега,
Опет се је натраг повратио,
Па засука руке до рамена 15
I бијеле ноге до колина
I угази у крв до колина.
Све је мртве главе прометнуо,
Да ће познат главу брата свога.
Нит га знаде, нити га познаде. 20
Он се меће на добра коњица,
Па он бижи низ то поље равно.
Тому мало постојало вриме,
Мало вриме годиница дана,
Била му је књига долетила 25
Од онога брата рођенога.
У књизи му билој напишује:
»А мој брате, Даничићу Мате,
Али не знаш, ал не мариш за ме?
Да сам јунак запа у сужањство, 30
У сужањство у тамницу тамну,
Да ме паша на откупе не да,
Ни за сребро, ни за сухо злато,
Ни за благо ко је паши драго,
Него брате за коња твојега, 35
Али волиш пригорити коња,
Али мене брата рођенога.
Коња јесмо за јаспре купили,
Мајка нас је браћу породила,
Тебе драга ко и мене мила.« 40
Како Мате књигу проучио,
Хитро се је на ноге скочио,
Сребреним га седлом оседлао,
Златном га је уздом зауздао,
Липо му је гриву ишчешљао, 45
Сваку длаку и зрно бисера.
Па је Мате коњу бесидио:
»О мој коњу, била вило моја,
Кад изгубим тебе коњу драги,
Изгубит ћу русу главу моју.« 50
Па се меће на коња доброга,
Па побигне низ то поље дуго.
Јопет Мате коњу говорио:
»О мој коњу, била вило моја,
Ти убигни паши скадарскому, 55
А добигни мени господару.
Кад те буде већ примати паша,
Немој му се ни додити дати,
Зубим гризи, а ногами хизај,
Чим не видим брата рођенога«. 60
Кад су дошли (близу) била града,
Брзо паша ванка је ишета,
Греде паша да ће коња примат,
Ал се коњиц ни додити не да.
Па је паша Мати бесидио: 65
»Боже мили, чуда великога,
Ја не видих коња плахијега,
Ча ће рећи Даничићу Мате,
Да се коњиц ни додити не да?«
Говори му Даничића Мате: 70
»Неће ти се ни додити дати,
Чим не видим брата рођенога.«
Када га је паша разумио,
Он му даје од тамнице кључе,
Девет их је редом отварао, 75
У десетој брата находио,
Па је Мате сужњим говорио:
»Бижте, сужњи, који куда може,
Ја ћу братом билем двору мому.«
Тому мало постајало вриме, 80
Мало вриме, недиљица дана,
Да је Мате у лове отиша,
Не далеко од града бијела,
Па је својем коњу зазвижнуо.
Коњиц га је по звижђу познао, 85
Па убигне паши скадарскому,
А добигне свому господару.
Како га је Мате угледао,
Прама њему јунак истрчао,
Па је на ње(г) одмах узјахао, 90
Па је својем Богу захвалио:
»Боже мили, на свему ти хвала,
А највише на коњу мојему!«
