* * *
Мара не ће цреске властеле
Иначица.
Кад се је отила Броне оженити,
Она је почела на балкун ходити.
Под балкуном шећу три цриска властела,
Они су почели Брони говорити:
„Подај, Броне, руку тер буди весела, 5
Да ти ми сподамо злат прстен на руку.“
„„Волила бин се ја в канал утопити,
Него брајну мому срамоту чинити.
Писала ми је лист моја сестра Ладе,
Да се ја не женин ва Црис, биле граде, 10
Зач да ни наша мат Црискињица била,
Нег да је она била задерска владика;
Она из Задра града в Осор попејана.
Осорске балкуне пелни су башалка[1],
А наше су дворе дробне мажуране. 15
Мажурано моја, вазда си зелена,
Ки ми те је гојил, да си тако липа?
Мене је гојила моја мати Маре
Како и китицу дробне мажуране:
Зими ме ј’ држала в камарах слебрних, 20
А в лети ва злати поли вод студених.
Забиљ. др. M. Тринајстић.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
|
|
Референце
Извор
Истарске народне пјесме, издала "Истарска књижевна задруга", [Опатија], 1924., стр. 58.
