Мали Радојица
Засужњио паша господине,
Сужњио четр'ест сужања.
Сужњио их девет годин' дана
У тамници у дебелој кули.
Бога моли четр'ест сужања, 5
Ни за срећу ни за здравље своје,
Већ за здравље малог Радојице,
Не би ли их пакла искупио
I тавнице грђене ранице.
Не пасала[1] ни недјеија дана, 10
Ни неђеија, нити половина,
Засужњио паша господине.
Он засужњи малог Радојицу.
I он Раду баци у тавницу,
Гдје-но тавни четр'ест сузања. 15
Ал бесједи четр'ест сужања:
„Бога теби, мали Радојица,
Жива ми те не чекала мајка!
Нисмо Бога ми овдје молили
Ни за срећу, ни за своје здравље, 20
Ван за срећу малог Радојице,
Не би ли нас пакла искупио,
I тавнице, грђене ранице."
Ал бесједи мали Радојица:
„Бога вами, четр'ест сужања! 25
Кад се сване и сунце огране,
Завичите ка' чауши млади,
Завичите на вратих тавнице.
Да је синоћ паша господине.
Да је синоћ затворио Раду, 30
А јутрос је преминуо Раде!"
Кад ујутро бијел дан свануо,
Завикаше сужњи из тавнице:
„Бога теби, паша господине!
Ти си синоћ затворио Раду, 35
А јутрос је Раде преминуо!"
Тад отвара паша господине,
Он отвара врата од тавнице,
Мртва Раду из тавнице вуку.
Па говори паша господине. 40
„Бога вами, слуге и делије,
Нос'те сужња, па га покопајте!"
Ал испаде пашиница млада:
„Тако т' Бога, није умро Раде,
Него се је улуњио[2] Раде. 45
Већ постављај слуге и делије,
Нека ложе малом Радојици,
Нека ложе ватру на прсима.
Јал ће дахнут мали Радојица,
Јал дахнути, јал ногом макнути." 50
Ал је Раде срца јуначкога,
Нит је дахно, нит је ногом макно.
Тад бесједи паша господине:
„Нос'те сужња, па га покопајте!" —
Ал испаде пашиница млада: 55
„Тако т' Бога, није умро Раде,
Него се је улуњио Раде.
Већ постављај слуге и делије,
Нека иду у гору зелену.
Нек ватају до дви змије шаре, 60
Нек их мећу Ради у њедарце!"
Ал је Раде срца јуначкога.
Нит је дахно, нит је ногом макно.
Тад говори паша господине:
„Бога вами, слуге и делије! 65
Нос'те сужња, па га покопајте!"
Ал говори пашиница млада:
„Тако т' Бога, није умро Раде,
Него се је улуњио Раде.
Веће гради двадесет клинаца, 70
Ударај их под дваест ноката!
Јал це дахнут, јал це ногом макнут."
Ал је Раде срца јуначкога.
Нит је дахно, нит је ногом макно.
Тад бесједи паша господине' 75
„Бога вами, слуге и делије!
Нос'те сужња, па га покопајте!"
Ал излази пашиница млада,
„Тако т' Бога, није умро Раде,
Вец се Раде само улуњио. 80
Нег сакуп'те коло дјевојака,
I у колу Ајкуницу младу!
Јал ће дахнут мали Радојица,
Јал дахнути, јал ногом макнути."
Ту ми игра коло дјевојака, 85
I у колу прелијепа Ајка.
Ал с' насмија мали Радојица
Б'јелим зубом и деснијем брком.
Ту је Ради добра срећа била.
Те не виђе нитко дјевојака, 90
Него само прелијепа Ајка.
Па отпаса прелијепа Ајка,
Отпасује шарену мараму,
I покрива малог Радојицу,
Па дозивље свог старог бабајка: 95
„Бога теби, мој стари бабајко!
Нос'те сужња, па га покопајте!
Не гријеши своје душе, бабо!"
Тад поставља паша господине,
Он поставља слуге и делије: 100
„Бога вами слуге и делије!
Нос'те сужња, па га покопајте!"
Ал испаде пашиница млада:
„Тако т' Бога, није умро Раде,
Него вам се уљунио Раде, 105
Бац'те њега мору на дубљину!"
То су слуге едва доцекале,
Не би ли се утопио Раде.
Однесоше малог Радојицу,
Бацише га у дубоко море, 110
Не би л' њега занијело море.
Ал је Раде срца јуначкога.
Он преплива море на брегове,
Па изађе на траву зелену.
Па заклиње б'јеле зубе своје: 115
„Бога вами, б'јели зуби моји!
Вад'те мени клинце из ноката!"
Онда оде мали Радојица,
Он ми иде у ту свету цркву.
Па намаза ране од ватрице. 120
Па намаза ране од змијица,
I намаза ране од клинаца,
I оздрави мали Радојица.
Не пасала ни три б'јела дана,
Бас је паша за вецеру сјео. 125
Па бесједи млада пашиница:
„Нека, нека, милом Богу вала!
Вечерас ћу с миром вечерати,
Кад је умро мали Радојица,"
За то чуо мали Радојица, 130
Па он иде до пашине куле.
На троје је врата растргао,
I улази у бијелу кулу.
Како ми је пашу уватио,
Већ га није жива испустио. 135
Уватио пашиницу младу,
Те њезине прорезао дојке.
Кроз дојке јој промолио руке.
Па удара мали Радојица,
Он удара двадесет клинаца 140
Пашиници под дваест ноката,
Још јој није ни полак удрио,
Ал је млада веће преминула.
Па говори мали Радојица,
Он говори Ајкуни дјевојци: 145
„Дајдер мени кључе од цекина."
Даде њему кључе од цекина,
Њој бесједи мали Радојица:
„Дајдер мени кључе од тавнице.
Да отварам проклету тавницу!" 150
Даде њему кључе од тавнице,
Те он пуста четр'ест сужања.
Њима даје жутијех цекина:
„На се ран'те и ода зла бран'те!
Мол'те Бога и срећу јунацку 155
I за здравље малог Радојице,
Кад је васке пакла избавио!"
Па узимље Ајкуну ђевојку,
I води је у Крстову цркву.
Па се с њоме крсти и закони. 160
Било јој је турско име Ајка,
А дао јој л'јепо име Ката.
L'јеп је с њоме пород породио:
Двије ћери и четири сина;
У младости ћери поудао, 165
У старости сине поженио
I никад се с љубом прекорио.
Лука Марјановиц, II., бр. 42.
Из Жељаве у горњој крајини од
Петра Маџара.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
