Мада/43
| ←Шена дванаеста | Мада Писац: Непознати аутор ШЕНА ТРИНЕСТА |
Шена четрнеста→ |
ВЕСЕЛА: Ево, госпар Паво! узиди, Облождере, на фунештру и носи се лијепо.
ОБЛОЖДЕР: Нека је мени. Госпару Паво, јесте ли ви?
ПАВО: Ја сам, госпоје Лучија, дошо на заповијед твоју.
ОБЛОЖДЕР: Данаска ми је реко Облождер, дјетић вашега госпоства, да бисте узели са мном раздијелити двије ријечи; зато прем да се мени не пристоји у ово доба на фуњештру исходити, хтила сам вам погодити. I ево ме, што хоћете?
ПАВО: Није посибило да ја могу с вами овако с улице говорити, једно ер је зима, а ја не могу трпити студени, друго перикола да когод изиђе и да ме види, не може него ли на зло помислити.
ОБЛОЖДЕР: Ни ја могу у ово доба куће отварати, ер ко би чуо гдје врата скрипљу, реко би делонго супроћ мојој части. Зато говори што имаш?
ПАВО: То је мледна скужа да ти врата шкрипљу, ер се могу гвоздја уљем помазати то и неће шкрипјати. Молим те, госпоје Лучија, пусти ме да се на либертат разговорим.
ОБЛОЖДЕР: То није посибило никако; пиу прешто ћу на двор ја изити и разговорити се с тобом, а скуро је неће нас нико ни видити.
ПАВО: А ти изиди, ер алманцо неће сусјество чути што се говори. Ово је једна велика пачијенца бит гладан уз крух а немоћи ијести, жедан уз воду и да не мож пити.
ОБЛОЖДЕР: Ево ме, госпару Паво, на твоју заповијед, говори што хоћеш.
ПАВО: Прилијепа госпоје, слатка утјехо мојијех труда, може ли бити да твоје срце каменито неће се на вруће моје уздахе омекшати, и да се нећеш смиловати на онога ко те верно служи и двори.
ОБЛОЖДЕР: Огњенито срце од љубави, које се зажизе у твому покоју, и уфање једино, моја срећа, госпоје, је ли посибило, да ове горуће сузе мога каменитога срца у твоје очи без пристанка огњем горући не испадају.
ПАВО: Немој се, госпоје, бурлати са мном, него допусти, да у покоју будем сјединити с твојијем срцем и испокојити се у драгом животу, у слаткој љубави.
ОБЛОЖДЕР: Весела, ако ме не поможеш, ја сам отишо, ходи напријед, измини ме.
ПАВО: Што си умукла? што не дајеш одговор на молбе моје? али како си у срцу стијена становита, тако се хоћеш и у ријечима указати од мрамора. Утјеши ме, ах, утјеши, немој да погинем без моје кривине! Одговори на љубав моју! Љуби, душо, љуби!
ОБЛОЖДЕР: I ако нијеси могла, прилијепа моја Данице, црнијем оком од твога сунца зажећи пећ горућу од мога весеља
I остало скровно што је,
да је твоје, ма госпоје.
I бона шера, V. С.
ПАВО: Остави ме, пође, утече ма госпоја. Ах, јох, што да веће учиним? ја сада овако у тми не умијем ни дома отити. Облождере, гдје си? ходи алмено, да ме дома поведеш!
ОБЛОЖДЕР (из куће): Ево ме, госпару, што вичеш? Али си се помамио?'
ПАВО: Помамила ме госпоја Лучија, не знам што се од мене чини, изиди малахно, да ми је отити дома.
ОБЛОЖДЕР: Ево ме, што је? што ти се згодило?
ПАВО: Враг велики, кад цијењах бити у миру и у покоју, то госпоја Лучија и побјеже.
ОБЛОЖДЕР: Ербо си је уштинио за сису, то се и афронтала. Ма ходмо тја од овуда, молим те.
Референце
уреди
