Мада/18
| ←Шена трећа | Мада Писац: Непознати аутор ШЕНА ЧЕТВРТА |
Шена пета→ |
МАДА: Фантажија, ходи напријед!
ФАНТАЖИЈА: А је ли вјера и сикуранца?
МАДА: Јес, не бој се!
ФАНТАЖИЈА: Не бојим се, ма дубитам; ер кога гуштерица уије и од змије се боји. Хоћу ли?
МАДА: Ходи, чујеш!
ФАНТАЖИЈА: Идем врх тебе, имаш ако ми што сукчеда тешко одговарати за мене, ер ја ни јесам персона ординариа[1], ко се теби чини. Сад сам, сад сам у официју од поклисарштине, мени се има респет носити и виђи што чиниш и како идем.
МАДА: Ходи, кад ти ја говорим, и не бој се од никога! Што цијениш, неборе, да те на коју привару водим.
ФАНТАЖИЈА: Нон со ниенте[2]. Ја не вјерујем никому ништа. I госпар Лука ми говораше, не бој се, не бој се, а ја сам на његову ријеч курио бараску и да не биху добро опанци закрпљени, ја не знам, како би било. Нека видим мој посо оди за кантунату, говори сад.
МАДА: Нећу ти друго ријети, него понеси госпару Луци ову књигу за одговор од оне, што се његово госпоство дењало писати мени, и нека ако ме љуби, делонго то оправи. Не могу већ стати; идох у кућу.
ФАНТАЖИЈА: А ја овамо, ер ми није срећна ова улица; једа није зао ајер у њој за мене?
Референце
уреди