Мађаризација и препород Буњеваца

Мађаризација и препород Буњеваца Писац: Васа Стајић

Гласник историског друштва у Новом Саду VIII/1 (1935), 50-93.

Именован крајем године 1928, директором гимназије у Суботици, сматрао сам својом дужношћу да се позабавим проблемом Буњеваца. Моје здравље и мој начин живота били су тада већ таки да сам то могао чинити само на основу литературе, а још више на основу суботичких архива; у друштво Буњеваца нисам залазио, још мање сам их могао тражити на њиховим салашима.

Књижевни извори за моје студије били су: монографија професора Ивáнyи;^[1] затим, часописи и брошуре који су излазили у Суботици. Ове сам налазио у градској библиотеци; њој јет ада на челу стајао давнашњи мој старији пријатељ Мијо Мандић; овај ми је љубазно давао на употребу сваку књигу, сваки часопис, не питајући се, да ли је књига својина библиотеке, или негова лична својина. Комплет Невена ми је ставио на располагање млађи мој пријатељ Иван Војнић-Тунић.

Архивских података сам највише нашао у градском архиву који је идеално сачуван почев од године 1779; и г. Хорвацки, који је тада руковао овим архивом, у многоме је омогућио ова проучавања својом предусретљивошћу. Мање сам искористио библиотеку и архив суботичких фрањеваца којима је тада на челу био О. Кулунџић; загледао сам и најстарије матице Суботице које се чувају у римокатоличкој парохији. Најзад, много података садржи и архив мушке гимназије у Суботице, нарочито за време 1795−1918.

У Суботици нисам доста остао да бих израдио довршену какву студију. При обиљу материјала, премало је две године; двадесет година било би можда доста. Бојати се, међутим, да се још дуго неће наћи Суботичанин који зна латински, српско-хрватски, мађарски и немачки језик, а коме ће прошлост Суботице бити толико мила, да ће јој посветити онолико година проучавања, колико то захтева обиље материјала и тешкоћа проблема.

Зато, свестан непотпуности ових проучавања, решио сам се да их објавим. Додуше, главне резултате сам већ објавио поводом једне историје Хрвата у Војводини,^[2] али сам се и после тога бавио питањем Буњеваца, а и није се све могло рећи поводом једне онако слабе књиге. Удаљен од Суботице коју више ни видети нећу, без изгледа да бих кад могао допунити велике празнине у мојим проучавањима, хоћу да их објавим. Можда ће послужити док се не дође до потпунијих студија, а можда ће бити од користи и ономе који се одлучи да са већим улогом снаге пође овом истом стазом.

Највећа празнина овог чланка нека је већ овде забележена: улога католичке цркве у мађаризовању и препороду Буњеваца. Ту тему треба да обради Буњевац, католик.

Друга непотпуност његова у томе је, што ће у њему реч бити само о Суботици.

I

Прошлост Суботице ће морати проучавати Југословен, иако је професор Иванyи био у својим проучавањима и вредан и доста савестан. I против његове воље, књига му је необјективна.

До своје двадесет и друге године, Ивáнyи се звао Ивановски;^[3] полазећи од свог случаја, а крећући се у друштву себи сличних, он је сувише веровао у власт и силу, и у јавно мњење које власт ствара преко државних институција.

Ивањи није фалзификовао чињенице, али је веровао у коначан успех мађаризације. Ово веровање је после детерминисало његово пробирање чињеница, на основу којих је дошао до погрешних закључака. Зато је он много мање осетио буњевачки отпор однарођавању, него што је тога уистину било. Дошавши до уверења да ће Буњевци ускоро бити Мађари, он је ћутке пролазио поред манифестација њихове националне свести као поред последњег пламсања једног осећања коме је суђено да се угаси; спомињати те манифестације, њему је изгледало као продужење самртних мука болеснику коме нема лека. Зато његов закључак о Буњевцима и њихову националном опредељивању гласи:

„Буњевци су увек били добри мађарски грађани који, упркос заједничком језику, никад нису осећали нарочитих симпатија према некатоличкој српској им браћи, па су и 1848/9 пуним пожртвовањем ратовали противу њих у редовима Мађара, чији су и језик научили; штавише, приликом пописа становништва 1850 уписали су се демонстративно као Мађари и они који нису мађарски говорили. Зато их до 80-их година нико није смео оптуживати посебним народносним тежњама; и тадањи њихови покрети су били тек локални политички шаховски потези.”^[4]

Данас, савестан историчар не може писати онако како је савестан историчар могао да пише пре педесет година. Данас је вера у могућност мађаризовања чињеницама толико демантована, да се историчар мора бојати друге опасности: да не налази манифестација националног осећања онде, где га није било, да не пројица данашња расположења у прошлост.

II

Што су Мађари поверовали у могућност да асимилују Буњевце, може се приписати овим околностима.

Суботица се налази некако на средини између Београда и Пеште, далеко више удаљена од Загреба. Затим, Буњевци су католици, једнако привржени католичкој цркви, и више него ли Срби својој националној цркви. Најзад, врло многи Буњевци су у 17 и 18 столећу постали нобилес регни Хунгариае. А колико је нобилитација везивала човека за мађарску политику, класичан је пример Бартоломеј Георгијевић де Мала Млака у загребачкој жупанији, који се потписивао Хунгарус; или случајеви у Суботици, где су деца исте породице бележена као Хунгари, ако су племићи, а као Иллyри, ако су игнобилес.

Због ових околности је између суботичких Буњеваца и Срба дошло до сукоба који је за Суботицу био фаталан, јер је довео у њу Мађаре.

Пре године 1743 Суботица је, са још четрнаест шанаца, припадала потиској граници (Сомбор, Мартонош, Кањижа, Сента, Острово или Ада, Мохол, Петровосело, Фелдварац или Бачко Градиште, Бечеј, Сентомаш, Чуруг, Жабаљ, Сегедин-Реске и Брестовац), у којој су Срби чинили таку већину, да је ова граница називана „рацка милиција“. Буњевци се у такој милицији нису добро осећали. Бар тако пише у протоколу суботичког магистрата од 31 јула 1743: „Пошто се цела Потиска крајина састоји већином од људи грчке цркве, исто тако граничара, то су нашу католичку мањину под разним изговорима прогонили, слабили и уништавали, тако да су у последње време, т. ј. године 1741 чак наумили да, пописавши најпре наш град, поделе га на два дела, те да у један одвојени део уведу човека грчке цркве, оберкапетана напред споменуте Потиске крајине, те да му одреде седиште и власт.“^[5]

Из овог текста не може се дознати како су то Срби угњетавали Буњевце. Ако су Суботицу хтели поделити на два шанца, на буњевачки и српски, то би могло довести само до равноправности, а не и до српске превласти.

Узрок буњевачког незадовољства у Потиској крајини морамо другде тражити.

Не знамо када ни како, буњевачку Суботицу је постигла највећа несрећа: при организовању фрањевачких провинција, Суботица није уврштена у провинцију босанско-сребрну, којој је припадала Баја, него у провинцију салваторијанску, којој је седиште било у Ђонђошу. А не само то, него „поглавица салваторијански није трпио да се фрањевци државе босанско-аргентинске у Суботици настане: те се је и Анђелија Шарчевић, чим су некоји Салваторијанци буњевачки језик научили, морао у Босну повратити“.^[6]

Тако су из Суботице искључени босански фрањевци који су осећали народно јединство Срба и Хрвата, а долазили су фрањевци из Ђонђоша који су собом доносили двоструку мржњу на Србе: мржњу на „шизматике“ и на „Раце“. Ови су, вероватно, тужили оберкапетана Арсенија Вујића да је противник католичких граничара. У рукописној књизи фрањевачког самостана у Суботици, познатој под скраћеним насловом Хисториа Домус, има и регистар самостанског архива, и под словом M. број 5 регистрован је несачувани акт за који је забележено да је садржао упутство шизматику врховном капетану Вујићу који се хвастао да ће од наше цркве направити стају за коње: и то је била побуда да се, по савету наших отаца, поради на откупу од Крајине, што је срећно и постигнуто, уз велике трошкове и труде, године 1746.^[7]

Тешко је веровати у неко угњетавање Буњеваца и католика од стране Срба пре године 1743. Ово је било време када су Срби најжешће прогањани од католика. У потиској граници су, у најбољем случају, могли бити срећни што им нико не дира у веру. За препотентну католичку цркву је, дабогне, била увреда већ утоме, ако су „шизматици“ о мало жртава славили бога на свој начин.

Нису могли католици бити угњетавани у граници којој је на челу стајао командант католик и којој је врховна власт био придворни ратни савет у Бечу. Поред тога, сами суботички фрањевци демантују тврђење првог суботичког магистрата о некој мортификацији католика. У књизи која садржи најстарије податке о суботичким Буњевцима^[8] управо се за ово време хвале фрањевци како су католичили шизматике. За годину 1741 забележили су шест имена „неоцонверсорум сцхисматицорум“ (Марцус Ратз, Јоаннес Дунгyерин итд.), за годину 1742 још више: Павле Воденичар, Јованка жена му, три сина им (Јован, Максим и Јосим); две кћери (Анђелија и Јованка); затим, Живан Шизматин, Јован Кршћанин... Хисторија Домус пак казује да је томе претходило једно велико католичење шизматика. Хвалећи се како су Буњевци, под вођством фрањеваца, напредовали у честитости, она наставља: „Отуд се десило да је народ друге цркве, од порекла свог и од доласка у ове крајеве шизматик, кога је било скоро двапут више него католика, видевши лепе изразе побожности нашег народа (виденс попули ностри хас пулцхрас девотионес, Патрум хас зелосас инструцтионес, спонте трахебатур...), и видевши ревносно проучавање Фрањеваца, без икаква насиља био побуђен да пригрли нашу римокатоличку вероисповест: од којих врло многе куће још постоје које некад заражене ружном и грешном заблудом шизматика, данас познају светлост истине и спасења, и са њима све њихово потомство, чији небројени број је забележен био од отаца, па иако је услед касније револуције куруца пао у заборав, ипак су им имена уписана у књизи живота“.

I ово велико католичење православних се међутим десило у рацкој милицији, негде око 1700 године; оно је још један доказ да Буњевци у тој милицији нису угњетавани од Срба. Тада Срби и Буњевци нису имали ни разлога да се мрзе и прогоне: заједнички су се борили против Ракоцијевих Мађара, исте су жртве подносили у крвавом пустошењу које је у Бачку донео Ракоци. I кад 1704 треба бегати испред Ракоција, ненаоружано становништво и Буњеваца и Срба се склања у Петроварадин. Још Ђонђош и Калоча, значи, нису код Буњеваца освојили духове, још Буњевце води капетан Сучић, рођен и одрастао у Босни.

Прави узрок сукобу између Буњеваца и Срба у Суботици, год. 1743, биће у томе што су Буњевци изгубили духовне вође из Босне који су научили да упоредо са Србима подносе живот турске раје. Место њих, добили су нове саветнике који су радили на томе да ојачају власт мађарских жупанија и да чисте Суботицу од шизматика.

Ево ко су били саветодавци Буњеваца године 1743. Већ смо видели да Хисторија Домус каже: суасу нострорум патрум, по савету наших отаца. Дакле, фрањевци из Ђонђоша. У већ споменутом протоколу суботичког магистрата од 31 јула 1743 забележени су и други саветодавци: по савету господе магната и моћне жупанијске господе, почели смо солицитирати нашу реинкорпорацију (Угарској) посредовањем господе: Карасз Николе, великог бележника слоб. краљ. града Сегедина а нашег пуномоћника, и депутата из наше средине, Стефана Војнића, Илије Буквића и Гргура Крижановића.^[9] Ко је пак поименице био тај магнат у жупанији, то је речено године 1776, кад је чињена истрага по молби Срби да се изједначе са Буњевцима у правима. Тада је Петар Јозић, велики бележник Суботице (Сзент-Мариа), изјавио пред истражним одбором да су Буњевци ноћу отишли арцибискупу Гаврилу Патачићу у Калочу, и преко њега, без знања Срба, израдили привилегију, платив из заједничке касе 12.000 фор.^[10]

Какви су били ови нови духовни вођи Буњеваца, можемо судити по арцибискупу Патачићу о коме је мађарски историчар Катона забележио како је „акопрем и сам рођени Хрват, да би у Калочи ускрисио мађарски језик, одредио каштигу од 12 фор. глобе или 12 батинах свакому оному, који би се усудио илирским (рацким) језиком говорити, па се с отим срамотним начином, додао је буњевачки Невен, сва Калоча помађари“.^[11]

Отпором Срба умекшани Буњевци покушали су 2 августа 1743 да Србе стишају ситним уступцима: изабрали су само 42 члана комунитета, остављајући Србима 18 места у сексагентавирату (градском одбору). Тај уступак није ништа вредео: тих 18 Срба у градском одбору могли би аванзовати до спољашњег сената, ако би их Буњевци хтели бирати онамо; даље, у унутрашњи сенат, није их пуштала привилегија; и суд и управа остали су у рукама католика.

Срби су покушавали да у Бечу израде за себе повољнију измену привилегије. У Бечу се тада налазио и мајор Арсен Вујић као члан депутације која је тражила потврду привилегија. Њему је 9 јула 1743 писао патриарх Арсеније IV нек узме пуномоћ од суботичких Срба и предложи српске захтеве „Краљевском двору, како лучше вједали будете“. У писму депутиртима, патриарх и сам негодује што су католици Суботице „њеку стезу осталим предпоставили“, што нису тражили споразум са Србима, па додаје: „гдје обаче хисторију вједајем их таковаго редуцирања“; знао је ваљда по чијем је савету извршена така демилитаризација Суботице.^[12]

Године 1744 одбор изаслан од бачке жупаније спроводио је истрагу о сукобима који су били на дневном реду због привилегије коју Срби нису примали; 14 маја 1746 опоменули су изасланици магистрата, Стефан Војнић, Петар Мукић и Михаил Прћић, Србе нека се коначно (ултимарие) изјасне, да ли ће се подврћи привилегији; у противном случају, магистрат ће примити досељенике из Чавоља, па нека га после не криве да је Чавољце примио без њихова знања; 30 јуна 1746 закључили су магистрат и избрана општина да опомену Србе по сенатору Петру Мукићу и бележнику Петру Јозићу, нека се изјасне; иначе, пошто Мађари из Кечкемета моле дозволу за насељењу, сместиће на њихова места Мађаре. Срби су одговорили да немају ништа против, нека приме кога хоће, па и Мађаре, пошто ће они ускоро иселити у војничке шанце.^[13] Магистрат на то прими петнаест мађарских породица за суграђане, пошто су се обвезали да ће у праведној сразмери доприносити отплати трошкова учињених при набавци привилегије.

Најзад, 6 фебруара 1747, ваљда непосредно пред сеобу, позвани недељу дана раније, појавише се Срби у четама, заједно са својим официрима, и од њих је заискано да се последњи пут и коначно изјасне да ли хоће да остану у провинцији, или ће прећи у граничарске шанце, а онда да се њихова места попуне Мађарима; тако опоменути, изјавили су Срби: ако се тројица од њихових не приме у Сенат, сви ће иселити.^[14] На тај одговор им је речено да по гласу привилегије у Сенат може бити пуштен само римокатолик, па је одлучено да ко се данас не да уписати (ваљда за провинциал), у будуће неће ни бити примљен.

То је последња белешка коју нађосмо у протоколима камералне вароши Сзент-Мариа о исељењу Срба из Суботице. Број исељених српских породица забележен је као 298, па да се у току сеобе попео на 316.^[15]

Последице пак тог исељења овако су забележене у Хисториа Домус код Фрањеваца: „Пређашњих година обично није било мађарских проповеди; него пошто је укинут шанац Сзабатка, те се врло многи шизматици отселили другамо, попуњена су њихова места врло многим Мађарима које из Кечкемета које из Сегедина, и из других места. Ови, у љубави за божју реч заискаше од Провинциала Стефана Новака, и добише првога мађарског проповедника, Лаурентија Фöлдеси, али се он после 3–4 проповеди разболи, те на његово место дође Игнатиус Бецс, који и сад проповеда“ (1754).

На места Срба нису дошли само Мађари. Дошло је и буњевачких породица из Чавоља. То дознајемо из парнице коју је расправљао Магистрат 12 маја 1749, а коју су имали Стипан Тумбасзовицх и остали досељеници из Чавоља с властелинством калочке арцибискупије.

Затим, мађарске колоније нису увек ни успевале. 23 априла 1755 расправља администратор Редл у Суботици тужбу Мађара коју су 22 децембра 1754 у десет тачака поднели против Магистрата. У првој тачци, они су се ваљда тужили да Магистрат није пријатељски предусрео стотину мађарских породица из Кечкемета, па да су се зато вратили. Јер је расправа утврдила да Мађари у овој тачци нису могли ништа доказати. Досељеницима из Кечкемета је земља тачно и без оклевања измерена, а они су се ипак од своје воље већином (цомплурес) вратили у Кечкемет, и нико их силом није могао задржати; а ливаде им нису отцепљене зато што сем два коњића ништа друго немају. А да су на место Мађара примљени тобоже грчко-несједињени, показало се управо противно, пошто је опће познато да су примљени Чавољци, Сегединци и католици из разних удаљенијих крајева.

Тако се суботички магистрат бранио од оптужаба Мађара, а ствар није управо тако стајала. Одиста су се Срби враћали и досељавали у Суботицу; године 1766 има у Суботици већ 260 српских домова; и осећају се већ толико јаки да ишту не три, него четири сенаторска места у магистрату, и опет ишту равноправност. Али, равноправност се није могла добити од Марије Терезије; требало је чекати да државну крму узме у руке велики рушилац привилегија, Јосиф II, па да у суботички магистрат уђе први Србин сенатор: 7 септембра 1786 именован је Јован Поповић, бивши канцелиста митрополита у Карловцима. Исте године ушли су Срби и у спољашњи сенат (један Манојловић, један Крњајски, Марко Вујић, Антоније Хаџић и други).

Карактеристично је за Србе да су већ у првом сенатору добили ако и не књижевника, а оно списатеља. Јован Поповић као да је родом из Карловаца, а први пут је био ожењен унуком Мардарија, а сестричином Максима Вујића, који су обојица били сенатори Новога Сада. Кћи Мардарија, сестра Максима Вујића, Јелисавета удата Стајић у Бечкереку, имала је са првим мужем својим, граничарским капетаном Николић де Велес, кћер Ану. Ова је била прва жена сенатора Јована Поповића. Овај, кад је постао сенатор у Суботици, купио је на Лудашу 50 ланаца земље, подигао салаш и набавио виноград од 14 мотика. Да би све ово могао исплатити, затражио је очинство и материнство своје жене Ане преко новосадског магистрата, што му је ваљда и исплаћено из масе Максима Вујића.^[16] С Аном рођеном Николић имао је Јован Поповић кћер о којој знамо само толико да је имала сина Александра Теодоровића. По смрти Ане, оженио се Поповић Теодосијом рођ. Бошковић, која га је преживела, умрла почетком године 1849, оставив сина Милоша Поповића.

Тај Јован Поповић заступа 1821 суботички магистрат у таверникалном суду у Будиму; 6 августа исте године замењује он судца и под његовим претседништвом се држе заседања магистрата; умро је пре 18 марта 1829, јер тога дана избрани комунитет Суботице изгласа његовој удовици Теодосији годишњу пензију од 50 ф. сребра.

Јован Поповић је двапут забележен у Српској библиографији Стојана Новаковића. Под бројем 327, по Шафарику је забележено да је године 1807 у Будиму штампано дело: Поповић Јован, Младшій Робинзонъ. Под бројем пак 385 забележено је 1809 у Будиму анонимно штампано дело, превод с немачког на српски језик: Шпеелхофенъ младшый или приклюученія новаго Робинсона... За ово потоње дело каже Новаковић да је у Књигоименику Јосифа Миловука забележно да га је радио Јован Поповић, сенатор суботички. I Антоније Арнот у библиографији свога Магазин-а^[17] каже за ово дело да га је превео Јован Поповић, сенатор мариатерезиополскиј.

Сасвим је могуће да у ствари и нема два дела о млађем Робинзону, него само једно које је Шафарик погрешно унео у годину 1807. Јер ни попис књига штампаних у будимској универзитетској штампарији (објављен у Будимпешти 1882 од Балогхy Иствáн-а) не зна под годином 1807 ни за какво дело о млађем Робинзону, док под годином 1809 бележи књигу коју је Новаковић имао у рукама.

I не само први Србин сенатор у Суботици, него и скоро сви први српски чланови спољашњег сената су у некој вези са српском књижевношћу: од Манојловића Јован Манојловић, од Вујића опет Јован, један и други, док је унук Антонија Хаџића, звани Тона Хаџић, имао фаталне, додуше, али несумњиво присне везе са том књижевношћу.

Ово јако пада у очи, кад се помисли на толике буњевачке сенаторе у Суботици, и на чињеницу да у племенској књижевности Буњеваца коло није повела Суботица, да је чак сомборски мешовити магистрат у овом погледу више дао.

Суботички сенатори, буњевачки магистрат, препустили су духовно вођство свога пука фрањевцима из Ђонђоша, а на себе примише само бригу да сачувају земљу коју Буњевац толико воли. Зато већ 23 јуна 1749 закључише магистрат и у пуном броју окупљени комунитет да се отсад нико више (ма какве народности он био) не прима на терен града, да не би пуштајући многе досељенике сами трпели оскудицу у земљи.^[18]

Само ретко, и тада доста млако, бранио је суботички магистрат буњевштину од Мађара које је сам довео у малу своју државу. 26 октобра 1745 бира овај магистрат за сталног учитеља дотле привременога Кадар Јаноша, јер је код њега младеж чинила тако добре успехе, нарочито у мађарском језику (праесертим ин лингуа хунгарица). А мађаризацији, коју је сам заводио, одупирао се овај магистрат тек онда кад му је из самостана долазио позив да помогне странку Словена.

Из магистратских протокола се види да је 1763 чињен покушај да се самостан у Суботици придружи провинцији босанско-сребреној, јер је већ избио сукоб с Мађарима у питању читања епистола и еванђеља. Дописом од 16 априла 1763 салваторијански провинциал из Галгоцза наређује да се епистоле и еванђеља и даље на уобичајен начин читају славенски, али да самостан не може досудити славенској странци.^[19]

У самостану су тада две странке, словенска и мађарска. 27 септембра 1772 доведен је магистрат у неприлику да се изјасни за једну од двеју странака. Обзиром на заслуге које су словенски оци стекли за Буњевце, магистрат је решио да не пружи тражену помоћ Мађарима, него словенској странци самостана, коју мађарски оци запостављају и не поштују, позивајући се на своју превласт.^[20] Свакако с овим у вези, магистрат је тада преговарао с пиаристама који су пристајали да гвардиан самостана буде наизменце „Илир“ и Мађар; год. 1773 израдио је чак код генералног провинциала у Риму да се суботички самостан придружи словенској провинцији, али не каже Ивáњи ко је и како то осујетио.

Главна слабост Буњеваца у Суботици била је у томе што су се одвише поверавали цркви. У овом погледу навешћемо из протокола суботичког магистрата места, каква се зацело не налазе у протоколима других градова, бар не у 18 столећу.

23 јуна 1749 закључио је магистрат да досељенике неће више примати. 12 децембра 1749, међутим, јавио се Петар Горички, Хрват, кројач, с мотивацијом: досад је живео међу шизматицима у потиском шанцу Бечеју; волео би отсад живети међу католицима. Као занатлију који неће искати много земље, могао је магистрат примити и правдати потребом што већег броја грађана, занатлија. Не, суботички магистрат га је примио правдајући то обзиром према правој вери (реципитур еx рефлеxионе ортходоxае фидеи).

28 јануара 1754 дао је Магистрат О. Капистрану, овдашњем фрањевцу који је одређен за свету земљу, 16 форината, „да би се онде за нас помолио Господу Богу.“

22 новембра 1756, на молбу Ивана Паланкy, пустињака, да би био примљен за пустињака ове вароши, а он ће се молити Богу за њено благостање, решено је да се прими по скромну цену коју иште.^[21]

А кад 1762 варош Сент-Мариа има тежу парницу са жупанијом, наручује Магистрат 22 априла 1763 код фрањеваца 88 миса (а дие 27а 9брис 1762 усqуе 2-ам Фебр. 1763) сваку по 30 крајцара, што чини 44 фл. рајнских. А 23 марта 1764 закључује за срећна исхода те исте парнице сваки дан по једну мису, док се ствар не оконча. А кад се оконча неповољно по варош, она чини нов покушај. 24 маја 1767 изашиље она сенаторе Јеронима Вуковића и Сзагмајстер Миклоша у Радну да однесу прилог од дванаест дуката и два коња из варошке ергеле, да би послови вароши, садањи и будући, били благословени посредовањем блажене девице Марије.

Само том претераном приврженошћу цркви се може објаснити, на пример, држање магистрата и градског одбора у скупштини држаној 3 октобра 1782. Тога је дана расправљана молба краљ. комесара Франца Редла. Овоме је парцелисано 600 јутара земље на терену Суботице. Али је он јавио да је ту земљу уступио брату Фердинанду, па моли да се њему уступи других 600. Затим, барон Орцзy моли 800 јутара, а исто толико и гроф Оршић. I скупштина им је свима једногласно одобрила тражену земљу.

Одмах затим предузета је молба Марка Сервијског, Давида Рацковића и Дуке из Новог Сада; Николе Бузаџије, иначе Живковића, из Темишвара, Ђорђа Голуба из Сенте, Ђорђа Дожића из Сегедина, Тимотеја Зозука из Старе Кањиже, Теодора Црнобарца, Недељка Пардањца и Димитрија Мајшанског, који су сви православни; најзад инжењера Киша, који је Калвин; који је Калвин; сви су се ови пријавили да буду суграђани и да набаве себи поседе, али их је скупштина као акатолике упутила ради дозволе вишој власти.

С таким расположењима код буњевачких првака преиначила се, године 1779, Сзент-Мариа у Мариа-Тхересиополис, коморска варошица у краљевски слободни град; у таким расположењима је дочекана и прва ерупција мађарског патриотизма по смрти Јосифа II, г. 1790.

Године 1790 узима се за годину у којој је настала прва књига код бачких Буњеваца. Те су године написани и анонимно објављени десетерци Гргура Пешталића, којима је славио бачке делије које су узеле учешћа у чувању круне св. Стевана, триумфално однесене, по смрти Јосифа II, из Беча у Будим, а славио је и друге славинске крви делије.

Што је прво књижевно дело бачких Буњеваца дао „домородац у Баји“, а не домородац у Суботици, капистрански, а не салваторијански фрањевац, то најлепше илуструју губитак који је Суботица претрпела кад је пристала да Ђонђош управља самостаном у њој.

Иначе Пешталићеви десетерци, поред свега панславизма и југословенства свог, не значи никакву нову оријентацији Буњеваца. Додуше, Пешталићу, као ни Качићу, ни Гундулићу, Срби нису шизматици, него браћа словинска; али, Пешталић не слави ову браћу како се боре против мађаризације, него пева њихов угарски патриотизам. Потомке оних Срба и Буњеваца, који су почетком 18 столећа заједнички ратовали против Ракоција, Пешталић налази крајем тог истог столећа у Будиму где чувају круну св. Стефана (и Текелија је чувао круну). Он пева неколицину Срба племића, а не зна да ће се исте године у Темишвару састати сабор Срба који ће жалити што су се из пећина Азије излили овамо варварски Мађари, и који ће примити обећање посебне српске територије, уз обвезу да помажу Бечу у укроћивању мађарског племства. Док је певао слогу Буњеваца и Срба, Пешталић је заправо певао њихово разилажење, које ће се у свој беди својој показати у буни, године 1848 и 1849.

Ни друго крупније дело у књижевности бачких Буњеваца није постало у Суботици. По свом карактеру, оно је могло постати само у Сомбору који се ослободио слогом Срба и Буњеваца 1749, и где је паритет и алтернатива ушла чак и у градски статут. То је дело „Ивана Амброзовицха у мудроскупсхтини (универзитету) песхтанској перве године права слисхаоца“, штампано у Пешти 1808, под насловом: „Прорицсја и Нарецсења која схтиуцх и обдерxавајуцх, и сам себе сваки, и друге поуздано управљати хоцхе. Са сербског језика „на Иллyрицски приведена, надопуњена и слоxена трудом и настојањем“... У овом делу млади Иван Амброзовић је Мушкатировића Притче илити по простому пословице тјемже сентенције илити рјеченија „на наш језик привео. Још сам к овом млога додао и надопунио, које што сам чуо, које што сам знао, а дикоја из различити књига најбоља извадио“. Књигу је посветио оцу свом Францишку, сенатору Сомбора. У посвети он нарочито хвали код оца свог „марљивост ону твоју домородског језика, коју често мени највећма припоручаваш“.

Одиста, таког сенатора није било у суботичком магистрату. Нити таког сенаторског сина, какав је био Иван Амброзовић. Јер Иван не само што је читао ћирилску књигу Мушкатировића, него уопште има лепу српскохрватску књижевну културу. Рељковићева Сатира зна и цитира чешће независно од Мушкатировића, цитира и Стулли-ја. Доситеја цитира исто тако независно од Мушкатировића. На 90 страни своје књиге наводи подужу Доситејеву реченицу и не казујући да је из Доситеја; као да је претпостављао: бар Доситеја свако познаје! Запамтио је и Доситејева поп-Маука!

Затим, Иван наводи и мање српске писце: Јоакима Вујића књигу од Бертолда. Код пословице: Видов данак шат није све смакнуо, Мушкатировић није означио извор; означио га је Амброзовић: Берицс.

Само једног таког сенатора да је имала буњевачка Суботица, па би период времена од 1790 до 1848 био можда много мање жалостан, интелигенција суботичких Буњеваца можда не би тако била срљала у мађаризацију.

Али се у Суботици такав Буњевац не нађе. Зато су у Суботици много брже ступали у живот закључци пожунског сабора од 1830 и 1833 године, неголи у Новом Саду. У Суботици се 17 фебруара 1834 састало избрано грађанство (градски одбор), под претседништвом народног трибуна Николе Ђелмиша. Тридесет и шест избраних грађана и бележник Фрањо Зомборчевић; од њих, по именима судећи, десеторица су Мађари и Немци; тројица су Срби (двојица Арадских, један Миросављевић); двадесет и тројица, и бележник Буњевци су (Рудићи, Пертићи, Војнићи, Пиласановићи, Кунтићи, Јожићи, Зелићи, Сударевићи, Дулићи, Сарићи, Милодановићи, Липоженчићи, Стантићи и Стипићи. Ови избрани грађани имају дати мишљење о експроприацији неких кућишта у сврху регулисања града. Одједном уз исто решење чине ову примедбу (јегyзи мег): „пошто се у већем делу наше државе, не само код жупанија, него и код градских магистрата, сви протоколи, одлуке, пресуде пишу домовинским језиком (хони нyелвен); штавише и код нашег магистрата се на том језику пише чак и судски протокол, све сем протокола овог избранога грађанства; даље, пошто је законити сабор од 1830 закључио да се у свршавање јавних послова уведе домовински језик, то избрано грађанство жели да се тај језик уведе у протоколе магистрата и у друге званичне списе, нарочито у оне, који се избраном грађанству подносе на проучавање и на оцену, како би се избегло превођење истих, губитак времена и друге непријатне последице, пошто латински само неколико, а мађарски сваки избрани грађанин добро разуме, па чак и говори. I позива племенити магистрат једнодушно, једном вољом да изврши ову жељу“. I када је магистрат извршио само упола, само за економске послове који и долазе пред избрано грађанство, ово и даље захтева уједначено мађарско званичење, тако да од 1 јануара 1839 у Сзабадки, тако се почела називати Суботици, дотле Мариа Тхересиополис, мађарски постаје званичан језик онак, како ће шест година касније постати у Новом Саду.

Навлаш смо констатовали да је у Суботици мађаризација са шест година раније постигла успех неголи у Новом Саду. Нека се види да разлика није баш велика. Малодушних људи било је и код Срба; било их је и у онаком центру какав је био Нови Сад. Крајем године 1819 пише Георгије Магарашевић Вуку Караџићу о једном ручку код новосадског сенатора Константиновића, на коме је био и Шафарик; ту се „цело после подне до вечери ни о чем другом кром литературе наше“ није говорило. Показале се у препирци четири странке, од којих је једна заузела ово становниште: „не треба ништа ни писати; шта смо ми у Мађарској? Ако себи срећу желимо, то треба да на нас и наш језик са свим заборавимо; ми смо једанпут Мађарској инкорпорирати; по њиовима законима се владамо, њиов дакле језик и обичај да примимо и све, чим се сад от њи отликуемо, са овим заборавимо; што то брже буде, то ће за нас боље бити“.^[22] Било их је који су тако мислили, и који су тако радили. Новосадски сенатор Јефта Јовановић , зет Саве Вуковића, покретача за оснивање српске гимназије у Новом Саду, предлагао је да се мађарско званичење уведе већ од 1 новембра 1840, и искао је да се у протокол унесе да је такав закључак он предложио, „пошто труд око распростирања државног језика свакоме служи на дику“. Било је и код Срба појединаца који су, године 1848 и 1849, као чиновници извршивали наредбе мађарског министарства у Пешти, одушевљавали се чак за мађарску политику, прогонили Србе који су јој се опирали: Цсерновицс Петер, Вуковицс Себок, Дамјаницх.

I не само појединаца. Код Хрвата, који су далеко боље стајали од аустријских Срба, десило се да је сабор у Загребу, који се састао 10 септембра 1827, закључио да се у свим школама Хрватске има учити мађарски језик.^[23] Године 1830, загребачка жупанија иде још даље: она иште да се мађарски језик уведе већ у основне школе, па да се за учитеље и професоре ни не узима ко не зна мађарски. А слично су се држале и друге две хрватске жупаније: вараждинска и крижевачка.^[24]

Мађарска мисао, дакле, осваја пре 1848 код Хрвата и код Срба подједнако као и код Буњеваца. Али код Хрвата ће већ 1835 наићи на моћу опозицију Гајевих Илира; та опозиција ће наћи израза нарочито у Јелачићеву походу против Кошутове Мађарске. I Срби су године 1848 дезавуисали своје мађароне, чак и оне који су били само за споразум с Мађарима; жртвовали су много, и добили од Фрање Јосифа мало. Али, иако изиграни, Срби су остварили, макар у немогућој форми, програм од 1790, посебну територију, Војводство Србије и тамишки Банат.

Једино код Буњеваца се још дуго неће јавити отпор мађаризацији. У најлепше дане илиризма, године 1836, овако се тужи на Буњевце фрањевац Кајо Аџић (1814–1892), учитељ богословије у вуковарском самостану, у једном писму Гају: „Хоће људи да Мађари постану! – мотрећи суседе Бачване, Буњевци, који су горји него икоји калвини, сад преко Дунава не смије човек прити, нити за племенитију трпезу систи, ако не зна мађарски. Сад више није чут латински, а ни илирски; што год се пише, било свитовног, било духовног, све мађарски, исти попови протоколе крстјених, винчаних етц. пишу, што вишје Сцхаедас цонфесионалес. Ето вам једну шаљем из немеш-милитићке парокије, гди су сами, како је мени познато, Буњевци.“^[25]

Толики је био успех мађаризације код Буњеваца, да Мађари цитирају оваке стихове Буњеваца из године 1849:

Гром убио Јелачића бана
Да Бог живи Кошута Мађара

I хвале се како су се године 1850 многи Буњевци, иако нису знали мађарски, приликом пописа становништва, пријавили као Мађари.^[26]

Све је тада, привидно, било изгубљено; у ствари, изгубљено је мало. Године 1903 Невен је срачунавао буњевачке губитке и добитке за више него сто година. Нашао је да је 1761 било у калочкој надбискупији 16 илирских плебанија; да је 1800 у 21 плебанији употребљаван у цркви и буњевачки језик; 1832 у 30 плебанија (у седам жупа само буњевачки) ; овај се број до године 1902 пење на 34 плебаније. I када Невен све то зброји, он изјављује: „много губили нисмо... Стаблу нашега народа, истина, грање су мало окресали, али га из корена нигди ишчупали нису“.^[27]

Тако је било и у Суботици; њен се центар мађаризовао, али није периферија из које се занавља живот центра. Мађаризација нарочито није могла стићи на салаше, који су Буњевцу толико за срце прирасли, како је то већ познато читаоцу приповедака Г. Вељка Петровића (Буња, Салашар). Потиснута из јавног живота, буњевштина се повукла у главну своју тврђаву: у породицу. Буњевачка задруга са својим буњевачким обичајима, са својим посебним моралом, са Буњевком која не зна мађарски, била је и остала неприступачна свакој пропаганди. Мађари су ово знали, и немоћно констатовали:

– Свако зна у Суботици да од млађег нараштаја наших Буњеваца готово свако добро зна – па радо и говори – мађарски, али знамо и то да буњевачке жене, а нарочито девојке, понајвише зато неће да говоре мађарски, што ређе долазе у друштво са светом мађарског матерњег језика, па се боје да ће мађарску реч можда погрешно изрећи, те ће зато бити исмејане. Ова слабост жена се чисто сама собом нуди као средство панславистичке пропаганде.“^[28]

I десет година касније, исто је констатовао други један мађарски лист: „највећа су сметња мађаризацији: жене и породични круг“.^[29]

Како је изгледао тај породични круг, нека нам кажу ови подаци: године 1896 умро је у Суботици Јаков Стипић, старешина моћне задруге; рођен 1810, свршио је Јаков од 1821 до 1826 шест разреда гимназије у Суботици, после чега се дао на економију. Док је живео у задрузи с млађим братом Лазом, када млађи нису требали разумети њихов разговор, говорили су латински. За пољску радњу способни живели су на салашу, а у граду само деца и редуше. Обрађивала је ова задруга својих 509 ланаца земље, патила силну стоку; жито се није сваке године продавало, него пете или чак и десете године, а држало се на таванима и чардацима, па и у житним јамама. По смрти Јакова, остала му четири сина и од петога два сирочета, и две кћери; остало је 17 унука, 20 праунука и 8 снаха. Задруга је све до смрти старешине живела „по старом буњевачком обичају“.

О породици као тврђави буњевштине нарочито много каже овај случај: кад је 1834 избрано грађанство Суботице једногласно пожуривало увођење мађарског званичења у магистрат, био је у том грађанству присутан и Лазар Мукић, школован Буњевац, па је и он гласао за мађарски језик. Али када, само две године касније, пише свој тестаменат, не пише га ни латински ни мађарски, него буњевачки:

О породици као тврђави буњевштине нарочито много каже овај случај: кад је 1834 избрано грађанство Суботице једногласно пожуривало увођење мађарског званичења у магистрат, био је у том грађанству присутан и Лазар Мукић, школован Буњевац, па је и он гласао за мађарски језик. Али када, само две године касније, пише свој тестаменат, не пише га ни латински ни мађарски, него буњевачки: „здрав у тилу, цситав у памети, и сасвим при себи, за мимоигyи посли моје смерти сваке парбе и омразе мегyу мојом дицом, судио сам на писмо метнути послиднyу моју уредбу.

„И тако имајући ја од мога покојног отза Николе подпуну власт оно мало сиромаштва уредит мегy мојом дицом која сзе налази у кутyи у вароши и у земљи на Селиссту Нагy-Фенy именоватом цсетри стотине и седамдесет и седам и по јутра цивилски: то јест јутро есапетy по дви хилyаде квадрата.

„...Салаш пако и виноград моја друга Теза посли нyезине смерти оном сину нека остави, којем тилла буде: тојест да јасније изказсем, који је недгледо буде и поцстиво. Стосзе саласса тицсе разумим ја оне сзтаје које сзу у авлији, оне пако које сзу изван ограде: тојест цсетри стаје, нека другом сину остави: будутy да Петар има ветyе салас, и таквим нацсином могли бисзе сва тројицза намирит сза сзаласом.

...Будутy пако да ме је Бог подарио сза осмеро дице, и таквим нацсином покрај мог сиромаства, не могавцси статсит троска нyи оспитавајутyи, пр нузсдан био задузсити се (уређује да се дуг од 1000 ф. сзребра плати „из добара ганутyи“; ако од ових претече, да се и Грги и Паји да колико је већ дато Петру): двадесет и осам овацза матори, тринастеро силлyесси, сест воллова, и волојска колла, три конyа и конyска колла, дви краве и петеро свинyа полyсзки...

„Ако ли би ме Бог на фриско сза овога свита јавио, годину дана то има посли моје смертти све у скупу осзтатти: то јест ницста не кидатт из тог узрока, да сзе мозсе сто је за продај у вриме сза својом цином продаттл, и литина дигнути“.^[30]

Одиста, овај Лазар Мукић, чија кћи Марта је родила Мату Ленарда, потоњег жупана Новог Сада, Сомбора и Суботице, изгледа сасвим други неки човек, а не онај који је гласао за мађарско званичење; у бризи да му сва три сина дођу до салаша, изразио је он бригу своју да му синови дубоко у души сачувају буњевштину, као што је она добро била запретена у души Лазара Мукића.

III

После буне, диктатура из Беча је радила на смиривању народности у Угарској, које су управо биле изишле из пустошнога грађанског рата. Она је за смиривање нашла одлично средство: место мађарског језика који су Мађари натуривали Србима, а против кога су се Срби побунили 1848, наметнут је и Србима и Мађарима немачки језик. Немачким званичним језиком, и под управом Мајерхофера, Цоронини-Кронберга, Шокчевића и Биго де Сенкантена, Срби и Мађари у Војводини постали су „равноправни“. Под притиском Бацх-ове полиције, они се чак измирују. Кад је Исидор Николић, славећи Фрању Јосифа, увредио Мађаре, Богдановић је то осудио у име „србског карактера; јербо Србин бори се са сопротивним, падше штеди и негује... Ако нећемо до те висине доћи, поручује он Мађарима, да један другом зидамо цркве, један другом оремо њиве, један другом сирочад издржавамо: нећемо бар умети чинити оно што је било (у буни), и које овди и нигди више ни споменути не желим“. Ускоро потом, Јован Јовановић (потоњи Змај) почиње преводити Петофи-ја и Арања, и препрема се оно припрема се оно што је Јован Ђорђевић крстио српско-мађарским пријатељством.

То време није било згодно да се у њему поведе борба за одбрану буњевштине од Мађара, и прваци Буњеваца су несметано и даље пливали мађарским водама: тражили укидање Војводства Србије, славили Казинцзy-ја и Сзецхенyи-ја.

Буњевци, старој деци,
Допада се шара,
Сучу брке, носе жврке,
Играју с’ Маџара,

певао је тада потоњи Змај.^[31] Али се та игра није допала ни Београду ни Загребу.

Из Загреба, Позор је, у чланку „Хрвати у србској Војводини“, жалио што „за практични политични живот никаквим плодом није уродио труд неких србских родољуба“, што су „досада пропали сви покушаји католичке Србе уз православне Србе у народу установити“. Јер, по чланкопису Позора, Буњевци, Хрвати и Шокци у Бачкој толико су јаки „да би могли за судбину Војводине у славенском смислу главну ролу играти. Али тај свој задатак они не поњају; идеја народности, владајући дух овога века још их није дирнуо, зато чаме неосвешћени у тами и хватају се онога прије, чега се прије дочепају и што им се по инстинкту чини пробитачније.

„Православно србство, које овде славенски интерес заступа, жали на ову своју браћу по језику и крви и покушало је већ више пута, да их учини учестницима славенског живота; но ти су покушаји из лако поњатних узрока узалудни остали.“

Поњатни узроци су по Позору ови: „Обште је познато, и не знам зашто би се таило, да је православно србство које, као што рекох, до сада овде једино славенски интерес заступа, у свом народном бићу у овим странама сасвим искључиво; о србству и Србину разговор разумева само „православно нашинство“, а брат „римокатолички нашинац“ пре ће се сваким другим и народним и ненародним именом назвати, само не Србино... Последица тога назора србства у народу србском пробудила је код католичких суплеменика помисао „православљења“ и смешала је приступ уз славенске интересе с приступом к православију. К томе јошт приступи несретни удес, да је постанком србске Војводине народ већма с дацијама обтерећен него игда, а то се све србству у рачун писало, те се тако католичка браћа одвратише од србства, а тиме од свога и славенскога интереса. Положај њиов чини да, оставивши своје, пригрлити морају мађарске интересе, ако хоће да се покажу да су у животу; а то они чине с таквом ватром и душманством према свом рођеном, да кадгод на њих помислимо, одмах се сетимо наше пословице, да је потурица гори од Турчина. Штогод је до сада у пркос србству за Мађаре рађено, највише је од њих произлазило. Непријатељство своме а љубав мађарштини толика је у њих, да без обзира на задатак народних школа и у овима су мађарски језик увели.

„Али та слепа занешеност тиче се само њиовога племства и тако зване интелигенције. Прави народ чист је и љуби своје, само на жалост нема никакве подпоре у тому“.

Да ли је, тако тачно обавештен о Хрватима у Србској Војводини, Загреб дао Буњевцима ту потребну потпору, то треба да нам рекну Буњевци који данас студирају у Загребу.

Београд је чинио своје. До његове помоћи је, изгледа, овако дошло: године 1858 нашао се у Суботици као судски пристав Стефан Фрушић, родом из Рац–Милетића, 1846-8 питомац Текелијанума, који је 1850, у Загребу, издао збирку својих књижевичких радова под насловом Славољуб, а после буне писао доста добре приповетке и стихове. Као сарадник Седмице, књижевнога листа који је уређивао Ђорђе Поповић потоњи Даничар, пише он овоме 1858 „како би требало да се Нови Сад и тамошњи Срби заинтересују за Буњевце и Шокце, који ће се иначе помађарити“. Даничар каже да се он латио овога посла. Добро је стајао с Јованом Гавриловићем Вуковарцем у Београду, који ће 1868 постати намесник, и овај му „у споразуму са Кнезом Михаилом“ пошље за овај посао 20 дуката. Тако је, каже Даничар, дошло до прештампавања Пешталића, до „Буњевачког календара за 1867“ који је „не само уредио, већ и испунио садржином сам Ђорђе Поповић“.^[32]

Таке је податке о свом раду на спасавању буњевштине дао Даничар године 1902, кад је славио своју седамдесетгодишњицу. Коликог није смео дати истиниту своју аутобиографију, јер се једно време тешко огрешио о српске интересе у Војводини (он је тај период свога издајничког рада мудро прећутао), толико његово казивање о раду за Буњевце изгледа врло вероватно. Јер он казује и таке детаље које је могао знати само човек сасвим посвећен у ствар. Тако, он казује како је Бошко Вујић своје издање Пешталића убрзо растурио „преко суботичког трговца Тиме Радића, које бесплатно које у бесцење“; и спомиње Буњевачке календаре за 1867 и 1868 за које не знају ни историчари Буњеваца, а за које и ми знамо да су постојали. Најзад, независно од његова казивања, историјска је истина да се Поповић у својој Даници бавио Буњевцима толико колико зацело ни један други часопис оног времена. Прво, у Даници су објављени Одломци из једне старе буњевачке песме, чиме је први пут прештампана половина Пешталићеве књиге из године 1790 (од 798 стихова прештампао је 392: стихове 1–6 , 69–138, 225–388, 407–520 и 581 до 622). Препис тих стихова дао је Даници Ђорђе Вукићевић Сомборац; овај је ваљда имао само препис, и није могао Даничару дати књигу Пешталићеву. Јер видимо где уредништво Данице „замољава нашу публику, ако би јој ова ретка књига где до руке дошла, да би му доставити љубав имала, са чега ће га веома обвезати.“^[33] Већ тада је, несумњиво, Поповић помишљао на то да целу Пешталићеву књигу посебно штампа за Буњевце. То је остварено тек 1866, кад је Пешталића издао Бошко Вујић, вероватно у споразуму са Даничарем, а несумњиво са Бозом Шарчевићем.

Ово издање је Поповић у Даници забележио молећи Бошка Вујића да „не пожали труда опет издати Буњевцима какву књижицу, како би им омилила народна књига“.^[34]

Године 1867 Даница доноси приповетку безименог писца: Антун Буњевац. То је добра једна приповетка која би имала своје место у некој буњевачкој читанци, место између Буњевке Богобоја Атанацковића и Салашара Г. Вељка Петровића. У исто време, Даница јавља својим читаоцима да „Амвросије Шарчевић, познати буњевачки родољуб у Суботици, пише сада „буњевачку терминологију“.^[35] Итд.

Сем овога, Срби су Буњевцима дали и први часопис штампан дијалектом и правописом Буњеваца. Дао им га је Суботичанин пореклом, случајно рођен у Бечкереку, D-р Ђорђе Радић. О овоме немамо још архивских података, али имамо Змајеву белешку из његова Јавор-а:^[36] „Уредник Сељака добио је допуштење да исти лист и латиницом издавати може, које ће он радо и чинити, јер су га многи Буњевци уверавали, да ће у њи много предбројника имати. Истина, да је, као што није, могли би они то и ћирилицом читати, ал нек се не туђе само свога језика, а слова била напоследак како им драго“. На страни 64 свог Јавор-а, Змај јавља да је уредник Сељак-а „почео већ и латиницом свој лист печатити, и то оним наречјем, правописом, којим се наша браћа Буњевци у Бачкој служе, пошто га они са више страна на то умолише“.

I ово није све што је Змај учинио за препород Буњеваца. I његов читки, разумљиви, мелодични стих послужио је овој ствари. Опет у свом Јавор-у пише Змај:

„Добисмо писмо од Фр. Бодолског из Суботице, де се исти г. праведно вајка о рђавом стању браће наше Буњеваца „који у овим странама Бачке до 100.000 душа броје и не имајући своје литературе и уопште ништа на свом језику да штију, све се више и више губе, - па кад се човек обазре и на немарност интелигенције, која народ тако, без икакве душевне хране, напушта да изгине, то мора сваког љубитеља свога народа срце да заболи“. Даље се брине исти г. како би се томе доскочити могло, како би се народу свест улила да своју књигу обгрли. Још вели г. како би тешко било због неки предрасуда ономе који би народним језиком Буњевцима писати почео. Вели даље да му се допао превод Витеза Јована од уредника овог листа, и моли га да саизволи да се то дело на буњевачки диалект преведе, за које се нада да ће се народу допасти. – Преводилац радо саизвољавана то, и ми желимо да почну браћа Буњевци књиге народним језиком писане читати, нек им се једаред омили мајкин језик и не се окану туђинства, па макар за неко време у нашем кобном језику добили још једну посебну литературу – буњевачку. Боље је и то него ништа. А временом шат нам се очи отворе“.^[37]

Ко је тај Фрањо Бодолски који после Буне први пружа Буњевцима књигу на њихову дијалекту? Наше буњевачке студије су још толико непотпуне, да то питање нико досад није ни поставио, а камо ли да је на њ одговорио. У Невену се спомиње једанпут како је „у Суботици Ламић са Бодолским управљао књигу буњевачку,“^[38] а ми по сећању знамо само толико да је у Суботици после буне био неки Подолски, учитељ забавишта, за кога нам се каже да је помађарио своје име на Волгyи. Али је ово и мало и непоуздано, па ће требати тражити и наћи ко је преписивао Змаја за Буњевце, год. 1862.

Јер, ми мислимо да се Фрањо Бодолски користио Змајевом дозволом и штампао његов превод Витеза Јована за Буњевце. То мислимо на основу једног казивања поп-Паје Кујунџића. У чланку Свићање^[39] казује поп-Пајо како су он и браћа му били помађарени. Школске године 1873-4 био је потоњи поп-Никола Кујунџић, аутор прељских и других буњевачких песама, у четвртом, потоњи поп-Пајо у петом, а потоњи поп-Илија Кујунџић, у шестом разреду суботичке гимназије. Поп-Пајо каже да су он, браћа му и сестре „свршили у Суботици пучке школе, свршили гимназију и никад нико нам ни то није казао, како се чита буњевачки: нисмо знали да ли има буњевачких књига, а ишли смо већ у V-VI разред гимназије“. Десило се тада да њихов „дида нигди у српском дућану слушао Сибињанин Јанка од Арања у Змајевом привод. Диди се страшно омили књига, наручи и за се једну: та имам ја ђакова, они ће то мени читати, ја то волим“.

У вече, наставља поп-Пајо, „сидило око свиће нас четверо петеро које ђакова које ђакуница“, а дида заиште да му драгу књигу читају на глас. Узимали су је редом сви у руке, али нико не знаде читати. „Мало нисмо знали, поправља се поп-Пајо, мало нас је понос у другу страну кренио: ми мађарски учимо! – и отиснемо Јанка на крај стола“. Кад, нешто касније, „ја крадом бацих поглед к пећи на банак гди нам дида сидио и чекао наше читање“, а диди теку сузе. Мали Пајо није помислио да дида можда оплакује буњевштину презрену од рођене деце, него зажали што су „увридили старешину“, те стаде размишљати како да заглади погрешку.

Тај Сибињанин Јанко од Арања у Змајеву преводу, несумњиво је Кукорица Јанко од Петофи-ја у Змајеву преводу, а врло вероватно у издању Бодолског за Буњевце, пошто поп-Пајо не каже да би им читање онемогућила била ћирилица. После више него 40 година, у његову сећању се побркала Арањева балада Сибињанин Јанко с Петофијевим Кукорица Јанком, и Змајеви преводи Аранy-а и Петофија, те је отуд настао Сибињанин Јанко од Аранy-а у Змајевом приводу.

Тако су Буњевци после буне први часопис и прву књигу добили од Срба. Ускоро после тога отпочео је своју акцију Амброзије (Боза) Шарчевић. „Он се за буњевштину мађарски борио“, рекао је о њему Невен.^[40]

Што се Шарчевић у суботичкој гимназији није сасвим помађарио, можда би се могло тумачити овим околностима. Године 1833-4 до 1835-6 учи он четврти, пети и шести разред те школе; у његову разреду је први ученик Светозар Милутиновић који ће 1888 умрети као куријални судац у Пешти. Још важније је, међутим, могло бити то, што је Шарчевићев разредни друг био Теодор Прокопчањи. I овај је свршио права, и служио у суботичком магистрату као градски фискал, велики бележник, а после буне је био срески судац у Кули, где је 20 децембра 1857 и умро. Али, једва изишао из суботичке гимназије, Теодор почиње радити на књижевности: године 1837 слави он латинском одом Јосипа Рудића от Алмаш, кад је овај постао администратор бач-бодрошке жупаније. Од године 1842, Прокопчањи објављује у Србском народном листу Теодора Павловића своје „оригиналне сказке и оригиналне новеле“, које баш не изгледају јако оригиналне. Године 1846 штампа он у Суботици свој превод романа Лакомислени од барона Николе Јожике. После буне, објавио је он у Седмици одломак из свог романа Крв није вода, за који Седмица у некрологу Божидару (Теодору) Прокопчањију рече да је, поред више новела, остао у рукопису после смрти списатеља.

У претставци, поп-Пајо се позива на угарске законе који управо желе да и удружења суделују у подношењу терета за општу просвету. Ово је нарочито потребно у Суботици где, по статистици од 1900 године, на 82.122 становника зна читати и писати 34.334, а не зна то 47.788.

„Ови поразни подаци највише погађају Буњевце, јер није природно да пук који, по статистици, броји 34.000 душа већ годинама не може да преведе преко матуре ни једнога свог сина.

Овај неуспех приписујемо ја и моји другови томе што је већ неких тридесет година језик нашег пука искључен из наших школа. Овај пук нема у нашој школи абецедара, нема своје читанке. У својим школама се осећа занемарен, прогоњен, па се зато уклања из њих, уверен да за њега на томе путу нема напретка.

У Суботици граду има четири велике католичке цркве. Кад се о посту предикује, тада се у једној говори мађарски, а у три буњевачки (српско-хрватски). Тада Буњевци дупком напуне три цркве, па не могу ни да стану. Јер је то ванредно побожан пук који свој молитвеник воли нада све, а нема начина да у школи научи свој молитвеник. Наше школе, иако се издржавају порезом нашег пука, одбациле су његов језик. Последњих година, за министровања грофа Алберта Апонy-ја, уведено је у нашу државну женску препарандију учење хрватског језика; у овдашњу трговачку школу је уведено учење српског језика; у најновије пак време удружило се око 40 самосталних грађана, те привређују течајеве за учење буњевачког језика.

Незадрживи напредак времена хоће одједанпут да види учитеље, трговце, адвокате, агенте који говоре српски, односно хрватски, па с крова хоће да зида културну палату друштва, а на темељ нико не мисли, о читању и писању се не стара нико. Управни органи у Суботици не мисле на то да искористе језиковно благо домољубивога буњевачког пука. Мисија Хунгарије на Балкану, међутим, захтева то.

Но без обзира на високе циљеве трговине и саобраћаја, не може бити свеједно за културу домовине, ако се читаве њене масе занемарују, управо потискују с царских путева културе. Кад само помислим да наши суграђани српскога језика и вероисповести – сасвим умесно – издржавају своју школу у Суботици, да чак и наши Јевреји имају школе које служе њиховим посебним интересима: онда већ с управнога гледишта изгледа повреда која лако може дати повода тужакању чињеница да у школама које Буњевци издржавају нема буњевачке читанке.

Требало би дакле увести у суботичке школе језик буњевачког пука као језик испомагања, и као посебан предмет, да би пук научио читати и писати на свом језику и да би се заинтересовао за књигу; са друге стране, одобравањем овог нацрта статута показати да се поштује слобода угарских држављана, да се она чува, и да се међу грађанима не прави разлика. Јер Буњевци, откако им је језик искључен из школе, уносе ово питање, мање или више отворено, у сваки важнији политички или изборни покрет. Ради њега су се груписали, створили странку, писали молбеницу. Једном смо се обратили министру просвете с молбом од 1200 потписа, али успели нисмо.

Читав низ неуспеха уродио је код народа одлуком да помогне себи, макар и по цену нових жртава. У овом погледу узео је себи за углед пример Јулијанског школског удружења које је за Мађаре, настањене међу Хрватима, подигло досад око стотину школа, што је хрватски бан 13 фебруара о. г. правдао „слободом културе“. А 20 фебруара је министар претседник, гроф Тисза Истван, дао доказа своје државничке мудрости кад је уверавао све народности домовине, дакле и Буњевце, да ће се угарска држава бринути о просвети свакога пука у ужем му кругу.

У вези с нашом одлуком, пустили смо на потписивање овде приложене 1–160 табаке који доказују реалност наше одлуке. То што се и без организације посла скупило 1155 потписа, и одушевљење које је примећено код пука, сасвим је доказало оправданост оснивања друштва. Зато смо са потписницима и одржали, 29 марта 1914, организациону скупштину, на којој смо изрекли одлуку да нашу школску ствар и самостално потпомогнемо, да бисмо унапредили нашу културу, а по примеру других народа. Зато смо закључили да оснујемо Удружење за буњевачку школу, на основу приложених статута, о чему сведочи и приложени записник о скупштини.

I кад, по мандату скупштине, у понизности подносим наш нацрт статута на одобрење, хоћу да нагласим да су Буњевци заслужили справедљив и слободоуман поступак. Верност домољубивих Буњеваца угарској домовини историјски је доказана. У критичне дане, овај је пук доказао своју приврженост угарској домовини. I такав пук данас управне власти толико ниподоштавају, да му не допуштају ни најскромније буњевачко омладинско удружење, као да би се овај пук, верношћу својом према угарској домовини, био одрекао самога себе и свога језика.

А никад се буњевачки пук није одрекао свог језика, и одушевљавао се за њ и онда, када се Мађар одушевљавао за слободу; и служио се својим језиком у цркви, у школи, у градској кући и у оне критичне дане. Језик му је признаван не само у пореским књижицама, него су и највиши чиновници Суботице у саобраћају са њим употребљавали језик овога пука. Тако је славне успомене Фелиx Цзорда, некадањи вел. бележник Суботице, а потоњи потпретседник краљ. угар. Курије, док је овде живео и деловао, писао буњевачке контракте и тестаменте. Одушевљени домољуби су превели на буњевачки језик мађарску химну Сзóзат, и тако одушевљавали буњевачки пук за ствар Мађара. Обратно, самопоуздање овога пука – националистички бојадисано – пробудило се и датира од оног времена, кад је коначно искључен буњевачки језик из школа! Тек од тада имају Буњевци свој посебни календар, свој лист и два-три удружења.

Јер је шовинизам, на жалост, касније хтео буњевачко домољубље тако да протумачи, као да се Буњевци њиме одричу самих себе и језика свог... те је ствар Мађара истакао као директну опозицију и најелементарнијој самољубави Буњеваца... Тако је настало неслагање у цркви, сукоб у читаоницама и одвајање Буњеваца. Од тог времена имају Буњевци посебну своју интелигенцију.

Јер су Буњевци искључење њихова језика квалификовали као ствар која је неповољна не само за њихова осећања, него и за најнепосредније им интересе. Зато су Лазо Мамужић и другови исписали на заставу странке, коју су основали, питање буњевачке школе. I са колико интересовања су то питање покретали, лепо се види из летка Лазе Мамужића „А буњевац елеми танугy“ у коме овако говори: „Душа ми плаче кад видим како данашњи нерационални начин поучавања, вршен на нематерњем језику, искључује нараштаје крвних мојих рођака из благодети новога наставног система“.

„Кад би, дакле, државна администрација и даље овако поступала са Буњевцима, те им не допуштала ни омладинска ни школска удружења, у пуку би сазрела мисао о угњетавању, па би се пук фанатизовао у својој привржености свом језику, и то би му спречило напредовање у култури, те би евентуално настао сукоб као код Русина, и као што је већ и код нас почео у Сантову...

А то није интерес угарске државе.

У таким приликама, Удружење за буњевачку школу је у исто време ствар буњевачког осећања и културе, као и интерес мађарског домољубља, јер је овако невино удружење позвано да пред Буњевцима сведочи како и они имају удела у правима угарскога грађанина. Јесте, ступање у живот Удружења за буњевачку школу увериће Буњевце о томе да они пасторчад државе, пошто и они могу тражити задовољење својих жеља сваким законитим начином; доказаће да Буњевци у свом језику нису прогоњени.

У служби ове узвишене и домољубиве сврхе ревнујемо ја и моји другови стварањем Удружења за буњевачку школу, па зато с пуним поуздањем понављам безусловно оправдану и домољубиву моју молбу да бисте изволели снабдети приложени нацрт статута клаузулом одобрења.

Суботица, 20 априла 1914.

Пајо Кулунџић

претседник

Тако је, на мађарском језику, разложито и понизно молио поп-Пајо дозволу за своје дружење. Пошто је једанпут ургирао одашиљање молбе министарству, добио је 26 маја обавештај да му је молба експедирана. Према наредби из године 1875, Удружење је могло отпочети свој рад 40 дана после дана када су списи фактично стигли министарству, ако не дође каква примедба владе.

У овом случају, примедба је дошла; њоме је Удружењу рад забрањен пре него што статути буду визирани. О овоме Бирó Кáролy (градски начелник Суботице после Лазе Мамужића, од 1902 до 1918) известио поп-Пају, који се налазио у Рогашкој Слатини, а известио је и капетана полиције „ради знања и равнања“. То је било два дана после Принципова атентата.

Тако су Мађари одговорили на последњу домољубиву молбу Буњеваца. Молбом се од Мађара ни буквар није могао добити. Правда се могла задовољити само померањем границе.

Васа Стајић

1. Ивáнyи Иствáн, Сзабадка сзабад кирáлyи вáрос тöртéнете. I, 1886; II, 1892.
2. Летопис М. с., књ. 325, стр. 158 до 209.
3. Сзиннyеи, Магyар ирóк, V кöтет, паг. 231.
4. Ивáнyи II, 580.
5. Аст цум тотум Цонфиниум Тyбисцанум е Граеци Ритус Хоминибус, аеqуе милитарибус, плерумqуе цонстанс, нос еxигуос цатхолицос вариис суб праетеxтибус персеqуендо мортифицаверит, ет лабефацтаверит, ита ут постреме, сцилицет анно 1841-мо тотум оппидум нострум праевие цонсцриптум ин дуас ратас партес дивисеринт, инqуе дивисам партем унам Граеци Ритус хоминем, qуиппе праемеморати Цонфинии Тyбисцани супремум цапитанеум интродуцере, седемqуе еидем ет доминатионем ассигнаре интендерит.
6. Антуновицх, Разправа о подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих, у Бечу 1882, 95.
7. институтио ин супремум цапитанеум Вуицх сцхисматицум qуи јацтабат се е ностра Еццлесиа стабулум про еqуис фацтурум: qуод мотивум фуит суасу нострорум патрум ут лаборент про редемтионе милитиае, qуод ет фелицитер фацтум, цум магнис еxпенсис ац лаборибус анно 1746.
8. У парохији св. Терезе: Либер ин qуо понунтур номина баптизаторум, цопулаторум мортуорумqуе ин лоцо ет еццлесиа Сабадкиенси суб цура фратрум ординис Минорум Рефор... анно 1717.
9. еx суасу там Доминорум Магнатум, ет потентиум Доминорум Провинциалиум реинцорпоратионем ностри медио Доминиорум Ницолаи Карасз Либерае Региае Цивитатис Сзегедиенсис ординарии ет јурати нотарии, пленипотентиарииqуе ностри, итем ет Степхани Војницх, Елиае Буквицс ет Грегории Крисановицс е гремио ностри депутаторум солицитаре цоепимус...
10. Бáцскаи Елленőр, 1881, 3–8.
11. Невен, 1896, 89.
12. Руварац Д., Архив за историју српске православне карловачке митрополије, II, 313.
13. либере Хунгари адмиттантур, алиоqуин сунт мигратури ад фоссата милитариа.
14. Ниси трес еx парте еуроум адмисси фуеринт, омнес дисцедент.
15. Бáцс-Бодрогх вáрмегyеи тöртéнелми тáрсулат Éвкöнyве, IV éвф. 18.
16. Архив новосадског магистрата 1783. Фасц. 13 З, 19 К; 1788 Фасц. 74 УУ; 1793 Фасц. 6 № 569 и 11 № 1076.
17. II, 52.
18. Цомуни вото цонцлусум ест ут амодо ин постерум ин гремиум немо (цујус цунqуе тандем сит натионис) адмиттатур, не пер ејусмоди плуриум адмиссионем ин фундо дефецтум патиамур...
19. qуод Епистолае ет Евангелиа море цонсуето диебус фестивис семпер иллyрице децантари ординентур, ет венерабилис цонвентус исте Парти Славоницае адјудицари хауд поссит.
20. еx qуо Патрес Хунгарици Патрес Славоницос... праедоминанди цауса адео постпонерент, ет еxигуе респецтарент, идео ассенсум пер Партем Хунгарицам про се праетенсам нон Хунгарицае верум Славоницае Парти праебере.
21. Инститит qуатенус про гремиали хујусце оппиди Еремита сусциперетур про инцолумитате Цоммунитатис оратурус. Детерминатум ест ад ејус хумиле претиум еундем аццептари.
22. Вукова преписка, II, 475-6
23. Шишић, Бискуп Штросмајер и јужнословенска мисао, 103.
24. Ибид., 105-6.
25. Грађа за повјест хрватске књижевности VI, 1-10
26. Ивáнyи, I, 462, II, 580.
27. Невен 1903, 19.
28. Сзабадкаи Хирлап 1892, бр. 47.
29. Бацскаи Елленор 1902, бр. 84.
30. Архив магистрата града Суботице.
31. Комарац 1861,45. Певанија 178.
32. Бранково коло 1902, 1349.
33. Даница 1861, 409.
34. Даница 1866, 598.
35. Даница 1867, 673 и 645.
36. 1862, 24.
37. Јавор 1862, 223.
38. 1906, 65.
39. Невен 1906, 22.
40. 1900, стр. 15.