Ловорка
Писац: Игњат Ђурђевић



ЛОВОРКА

Еглога пета

Здржање:

Тужи се Љубдраг на невјеру виле своје и згоде од своје љубави свому другу Зеленку науздано приповиједа


* * *


    ЗЕЛЕНКО и ЉУБДРАГ
 
   Сред пустиње блиједа лица
и сред дубја никла у стијени,
гди није блага чут славица
и обичне наћ зелени,
   смрт несрећни Љубдраг зваше 5
за лијек трудим сво'им без броја
и не умирућ умираше,
што не умира с непокоја;
   а то покли, ставном вјером
дана другом, своја вила 10
бјеше смртнијем, вај, чемером
његов живот поразила.
   Уза њ с цвијетјем повенутијем
вржен вјенчац у несцјени
и с стрјелама разметнутијем 15
сломјен лежи лук злаћени;
   а он вене без помоћи,
без уфања гасне и блиди
и без дружбе у дне и ноћи
само уза се свој труд види.20
   Тер за одложит болес плаху,
кад хоће уздах врућ подријети,
не да изити срце уздаху,
да с уздахом дух не излети,
   тер се изјадат не могући 25
и на свак час рањен јаче
мјеште уздаха издишући
мјеште очи душом плаче.
   Кад у битју тужну тако
друг Зеленко приђе к њему
и узданом ријечи овако
бесједити љупко узе му:
Зел:
   Зарумењен исток били
јур изводи зору другу,
откад иштем, друже мили,
твê ступаје ман по лугу.
   Куда зађе? с кê несреће?
кâ те заније чес нередна?
Свак се чуди, ја највеће,
кî сам с тобом душа једна.
   Ах нијеси ли ти уресни
цвијет од славне сеј дубраве
кî у играх, танцу и пјесни
све најпрве стјечеш славе?
   Тијем промисли с којијем саде
уздишу те пожудами
дични млаци, дикле младе,
паче исто дубје и ками,
   чијем се данас купе и стају
свијех пастијера танци и вила
за у веселом славит гају
пир Ловорке и Радмила.
   Ну што видим! ти си у теби
тач промијењен лица од твога,
да тко те иште, за тебе би
мого питат тебе истога.
   Тко порази твоје уресе,
о Љубдраже, тач немило?
тко ведрину, тко занесе
твога лица руменило?
Љуб.
   Ето изгину сред немира
мртав Љубдраг свакој срећи:
ето умире, свеђ да умира
без живота жив болећи.
   За гроб мртву срцу мому
обрах загор хридну и прику,
да у мјесту грду овому
ме невоље гледам слику.
   Мом ћу тужбом овди искати
ме Ловорке у невјери,
да на милос звијер се обрати,
кад је у вилах срце од звијери;
   да звијер жали, што не ћути
тврдо срце виле худе,
и да на мој плач приљути
проплакати горко узбуде.
   Ну што велим? На мê ваје
виђ гди плаче у горкости
што смрзнуто без срца је,
без љубави, без милости.
   Чуј гди уздише већма сада
тихи вјетриц на ме сузе,
вир ромони јаче, откада
мû несрећу цвијелит узе.
   Ах Зеленко, и ти у цвилу
да ме здружиш разлог проси,
гди гре дикла мâ к Радмилу
и мој живот с собом носи;
   тер кад дрûге моје и твоје
нађеш, гласи им и говори:
»Тужни Љубдраг ваш умро је:
невјерна га вила умори!« 
Зел.
   Змај да ме је насрнуо,
да ме опсину тријес огњени,
не бих срцем протрнуо
и ишчезнуо толи у мени,
   колико ме смете и рани
сад чувена болес твоја,
а надасве ненадани
узрок твога непокоја.
   Ах мој драги, чуј ме! није,
није лијека твојој боли,
и што може немилије,
удес на те срне охоли.
   Опире се пламу твому
разлог, небо, срећа и вријеме
и твâ дана вил другому
одније уфање твê сасвијеме.
   Тијем, Љубдраже, мудар буди:
врзи из срца диклу худу,
сломи таштој влас пожуди
кâ те мучи, а залуду.
Љуб.
   Душу из срца, срце у тилу
искинут бих мого прије
нег мê лијепе љубав милу,
без које ми живјет није.
   Стрављен живот за њом гори,
још да 'е стократ немилија;
иако ме смртно мори,
љубим руку кâ ме убија.
   Сред сужанства свијем чемерна
ње вјековит роб умрит ћу;
буд' неблага, буд' невјерна,
ја њој увијек вјеран бит ћу.
   Нека болес мâ жестока
и сатре ме вај љувени;
умријет с толи лијепа узрока
од живота драже 'е мени.
Зел.
   Ах што у вријеме не нађе ме,
да ти помоћ дам кугоди!
тко прихита згодно вријеме,
свако добро ш њим находи.
Љуб.
   Љубав иста, битју у свому
потајностим кâ се слави,
устави ме да ниткому
не догласим мê љубави.
   Затијем нијесам вик сцијенио
бит под сунцем таке сриће,
да Ловорку му Радмио
толи изненад заручит ће.
Зел.
   Да одними већ скровити
усионе труд бољезни
тер почетак хтјеј ми рити
и све згоде твê љувезни.
   Премда не мож силној чести
тијем се одрват, мој љубјени,
дај дружбу ћеш твôј болести
и разговор наћ у мени.
   Друг у тузи туге одлага,
јад раздијељен јаки није,
гине смећи влас и снага
ка се изусти, ка се открије.
   Драча у рани удубена,
премда 'е мала, љуто мори;
црв, закопан сред коријена,
од сто вијека дубје обори.
Љуб.
   Ријет ћу, о друже, нек се срећа
неставности својом срами,
кâ ми радос прво обећа,
напоји ме пак сузами.
   Прва у љета још њекаде
жељом срца нераздиона
провођахмо данке младе
ја с Ловорком, са мном она.
   Љубљах! ну то љубав да је,
не умијах још доприти
и не познах сладос кâ је
у љубјењу љубјен бити.
   Тад њу у игри назрех често
плакат, видећ с другом мене,
а и ја плаках, кад мê у мјесто
би друг ини ме љубјене.
   Насити се наш плам нови
туј целовим без кривине:
мо'и њој, мени ње целови
дрази бјеху над све ине;
   тер потпуну слас, кû мени
забранише љета у тому,
ах сад кушам у спомени
и завидим себи истому.
Зел.
   Свеђ почетак од љубави
срећан, сладак, благ се открије,
ну добрзо пак се објави
да у невјери вјере није.
Љуб.
   Кад диклица мâ сунчана
јачу с љетим љепос стече,
свога од ћаћка би држана
свијех пастијера надалече.
   Тад, ер зора мâ кријаше
дан, кијем ми је прије сивала,
мê свенуте жеље осташе
ко без росе зелен пала.
   Не дијељаше већ ружица
за ме мирис свој жуђени,
плачан жубер од славица,
тамно сунце бјеше мени.
Зел.
   Да једа и њој труд се узрочи,
што од дружбе твоје утече?
али тебе, како од очи,
држа од срца надалече?
Љуб.
   У ње срцу пуну трада
далечином том узрасти
од љувезни мê пожуда,
ну не мања своје од части.
   За мој покој у то доба
вијенцом златнијем почасти ме,
у ком бјеше од нас оба
сликовано видјет име;
   врх инога цвијетја одзгора
у китному злату и свили
сташе с листјем од ловора
складно стучен »Љубдраг мили«
   за зламење (ах остат ће
вијек ми у срцу та спомена!)
да с Љубдрагом Ловорка ће
пирнијем везом бит здружена.
   Ну сличнији тијем цвијетима
могах зламен наћ иштући:
да ње вјернос свенут има
ко прид сунцем цвијет бјегући.
   I би тако уистину!
дође вјернос ње на мање,
моја у цвијету радос мину
и с радости све мê уфање.
   Али ни туј не доспише
штетне, вајмех, ње милости,
кê ми скровни објавише
плам стрављене ње љепости.
   Ах мê у стадо коликрати
с вијенцом око грла свога
јагањчић се млади врати
из ње скута прилијепога;
   мê коликрат сред појате
нађох даре ње љувене,
изабране дуње злате
скровном руком донесене.
   Коликрати мû госпоју,
да разблудни немир скрати,
под именом туђијем моју
чух љувезан припијевати;
   коликрат ми ње жудена
дика из дубја објави се
и хтје прво бит виђена,
пак с посмијехом у гај скри се.
   Ако ли ине згоде знати
жудиш, узми по све стране
около их разгледати
на овем дубју исписане,
   које дочијем од сеј горе
гвоздјем писах у луг густи,
милостиво дубје из коре
на мê сузе сузе испусти.
Зел.
   Којој икад већ од вила
да вјерујем унаприједа,
кад Ловорка вриједна и мила
вјернос тлачи, хар не гледа?
   Ти си 'е скоро слободио,
кад се на њу змај упути;
згоду кû чух у кî дио,
а и потпуно желим чути.
Љуб.
   Гди кладенци вира жива
под пригнутијем храстим блиде
гди се свака вила умива,
да к дружицам љепша отиде,
   знаш, об десну на равнини
стоји спила туј пространа
посвећена величини
пустинскога бога Пана.
   У њој будућ сељанима
за драг покој љетна сјена,
запућенијем загранцима
и брштаном заплетена,
   и ја туј се уклонио
иза лова бјех у подне,
да бих труде расладио
драгу у крилу сјенце угодне.
   Чијем почивам сам без друга
тер ми украдом сан настаје,
прво плачан глас из луга,
пак бјегуће чух ступаје.
   Скачем хрло и храбрени
лук попадам у десницу,
али прешно видим к мени
голу усрнут дјевојчицу.
   Змај за њоме страшни и клети
пун чемера, крви и смеће
њешто црнијем крилим лети,
њешто собом себе меће.
   Ах Зеленко, ти промисли
кâ ганућа, смеће које
мê су срце тад притисли,
кад сам позно добро моје.
   Она, кô ми пак сповиђе,
и заскочена чијем се умива,
за утећ пораз к спили приђе,
кâ јој бјеше супротива.
   Страх ме за њу леди, паче
за њу мој се плам раздража;
ер се страшим, љубим јаче,
а с љубави страх се узмнажа.
   Плам у леду бјеше истому,
ер вил гледах ка ме страви,
а у пламу лед горкому,
покли предах од љубави.
   Ах' видје ли дуб у гори
бјен противнијем двијем вјетрима
непомично стат узгори,
ер је уздржан међу њима?
   Лед, плам тако срцу мому
донијели би смрт уреда,
да ми један проћ другому
унутрњу помоћ не да;
   тер воденом јак студени
плам поштрапан већма плане,
страх пробуди смјенство у мени
за обрану дикле избране.
   Смртно устријелих звијер огњену,
кâ рањена покли чу се,
носећ с собом стријел забјену
назад бјежат обрну се.
   Љубав згоди, љубав худу
наказ руком мом устријели;
ах вара се тешко у суду,
слијепу љубав тко год вели!
   Кô се вратих гди честити
слатки узрок мога плама
наизмјену лицем кити
лијере од страха, русе од срама
   и гди сјене најтамније
иште мјеста сред скровнога,
да се тмином нага одије
врх одјеће стида свога,
   вас запажен прид ње диком,
кâ ми силом дух примами,
остах створом и приликом
сред камене спиле ками.
   Ње дјевична љепос чиста
тад ми сину веле дража;
њој урес је нагос иста,
неурес јој дику узмнажа.
Зел.
   Љепос таштијем направама
помагат се нејма тријеби;
и под сунцем она 'е сама
задовољан урес себи.
Љуб.
   Заисто би потамњели
ње бјелоћом тијела нага
сребро, бисер, снијег прибијели,
китни чемин, ружа драга;
   ер у мрклој спили таде
бјелоћа ми ње се објави
кô по небу, кад дан паде,
лијепа звијезда од љубави.
   Држим да јур така отиде
умрлога жељна суда
прид пастијера славна од Иде
гола мајка од разблуда.
   Чуј, Зеленко, уистину,
сцијенећ исток да 'е сунчана,
тмасто хридје све просину
и зачеше птице с грана.
   К њој приступих и трептећи
прид њом пригнух смјерно лице
велећ: »Ево роб највећи
клања тебе, ма божице!« 
Зел.
   Што она тада, видећ плаха 365
млаца уза се ки све може?
Љуб.
   Њешто од срама, њешто од страха
прида мном се принеможе.
   Ах мој драги, ах никада
овака се чес не врати! 370
ер бих велми срећан тада,
не умјех срећу мû познати.
   Свезан остах прид слободом;
ер све жудјех, не смјех ништа,
сметен, смамљен, приузет згодом 375
толи лијепа сусретишта.
   Пристраши ме величина
среће, кâ ме сасма обљуби,
и ме жеље жесточина
жесточином свом се изгуби; 380
   а надасве од милости
оста љубав придобјена,
да смртноме, вај, горкости
не издахне ма љубјена.
   Само, дочијем пун скончања 385
сузам гријем њу свенуту
и све благо мога уфања
у мекахном држим скуту,
   пазећ дика ње гиздавих
ледне остатке, али миле, 390
један целов једва уставих
на ње усти проблиједиле.
   Тад се освијести мâ госпоја,
ер целовом власти огњене
дух јој врати душа моја, 395
кâ на устијех сташе у мене.
   У плам створи лице било
слична зори згар с небеси,
кад је жарко руменило
за бљедилом ноћнијем реси; 400
   уста и пазећ на ме објави
њеку срџбу милостиву
(ах каква је у љубави,
кад би толи лијепа у гњиву!)
   велећ: »Ако ти ми пода 405
живот данас, разлог неће
да ми граби твâ слобода
што од живота сцијеним веће;
   и остај с богом, покли стати
с тобом ми се дуго не да.« 410
С тијем к језеру тијек обрати
наћ одјеће златне уреда.
   I да смртне посред тмине
моје усплачем непокоје,
сред облака од хаљине 415
западе ми сунце моје.
Зел.
Знам тад смртно да ти ублидје
кроз незгоду толи силну,
гдје изгубљен вас труд видје,
за кî уфаше плату обилну. 420
Љуб.
   Не уставих се, к њој потекох
и вас прострт земљи ница:
»Прости мој гријех, прости (рекох),
о краљице свијех диклица!
   Крив сам, ну ме кривца учини, 425
о љепости божанствена,
славни урес твој једини
и мâ љубав неизречена.
   Ево т' срца! ти га рани
овијем стријелам мо'им истима; 430
твê му из руке смрт не брани,
из ке живот досле прима.
   Ну знај, стријеле су ово које
тебе отеше змају приком,
а мê тужно срце ово је 435
ке се реси твом приликом,
   кê љуби те већ нег себе
и кê жуди на овем свијети
тебе служит, дворит тебе,
с тобом данке сво'е доспјети.« 440
   Она на то развесели
ведри поглед лица мила, —
у ријеч једну, све ми удијели
што дат може часна вила.
   Мед донесе мом чемеру, 445
боли извида мê без лика
и жуђену да ми вјеру
да ће моја бит довика.
   Ово 'е згода кê спомена
мријет ми чини свако у вријеме; 450
ово 'е срећа мâ љувена
кâ ме учини несрећнијеме.
   Виђ сад, друже, мê невоље,
сад их са мном плачи и сузи:
ја посијах њиву и поље, 455
поносе се жетвом друзи.
   Младу улових ја кошуту,
бјељу од снијега, ну јаох мени,
чијем почива мому у скуту,
оте ми је лав огњени. 460
   Цвијет узгојих и у њему
би ма радос, мâ разблуда,
али у гоју највећему
украде га рука худа.
   Ето рајска ма госпоја, 465
коју дворих верно дости
сред слаткога непокоја
робујући ње љепости,
   мени 'е, вајмех, уграбљена
силом среће ме лаживе, 470
а другому наречена,
да је ужива, докле живе.
   Тако и пчела свуд настоји
мед купити за другога,
тач за себе вик не доји 475
јагањчића мати свога.
   О пустоши, гди уздишући
стрављен падох често у сјену,
којој уздах мој горући
кô плах вјетар листјем крену, 480
   реци, ако се теби икада
отприје јача туга објави
од мојега горка јада,
од несрећне мê љубави.
   Ах Ловорко, душо моја, 485
уграбљено моје уфање,
тако може вјернос твоја
твом Љубдрагу доћ на мање?
   Спомени се, кад зовући
на заклетву све богове, 490
мој привари плам горући
кроз издавне ријечи ове;
   да ће у море прић зелене
горе, а ријеке назад ити,
прије нег вијеку ти ћеш мене 495
при другому оставити.
   Назад, назад, бистре рике,
ваш сврните тијек оздала,
а дубраве свеколике,
усред морскијех пођ'те вала, 500
   ер Ловорка вил немила,
не сцијенећи дану вјеру,
Љубдрага је оставила
при другому, вај, пастијеру.
   Стога у њему жалостиве 505
сузам сузе јад прилага,
ер мре, плаче, — плаче, ер живе,
плаче, ер плач му не помага.
   Ах да 'е проклет час и вријеме,
кад те најприје љубих, вило, 510
кад погледом тво'им слаткијеме
ме се срце замамило!
   Да би земљу ту домала
изгорио плам с небеси,
оне ките гди си брала 515
кијем толикрат мене уреси;
   да би страшни вихри уреда
поразили са свијех страна
оно дубје гди се гледа
моја љубав исписана; 520
   да би језер они гди ја
твû сам вјеру јур примио,
од најхуђијех трава и змија
чемером се замутио;
   змај, прид којијем ја те обраних, 525
узео за свој стан пакљени
спилу у којој тво'их избраних
уста кушах рај медени;
   гди падају с ташта дјела
сузе, роним кê низ лица, 530
земља траве не видјела,
трава цвијета, цвијет вјетрица!
   Рањен Љубдраг худом чести
још слијеђаше свој плач, каде
вас ишчезнут од болести 535
свом Зеленку на скут паде.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.