ГОВОРУ ЛОВАЦ I ВИЛА.
Изводи влашић ловац вилу свезану веригом златном и руке наопако кордуном, доведе ју прид кнеза. Вила говори.
Вила:
Мој ловче гиздави, молим те Бога рад
са мном се устави на пољу мало сад
Да мало постоју јадовна на пољу
да збројим сву моју с тужицом невољу
Да чује ови град и у њем сва младос, 5
кô ме је горки јад обујмил и жалос:
На моје тужице нека се свак скупи
од плачне узице једа ме тко искупи;
Овди ми зач веле од Бога славан дар
трговци да желе куповат лијепу ствар, 10
А навлаш оваку кад љепос замјере
дали би ствар сваку и злато без мјере,
Тер ком се оћути од мене плачни глас,
злато ће просути, и благо у сај час
Тере ће одбројит дуката задости 15
и мене слободит од веље жалости.
Теби ће бит благо, а ја ћу без туге
весело и драго врнут се у луге;
Ти ћ благо тој имат што примиш за мене,
а ја ћу уживат дубраве зелене; 20
Ти ћ весел ходити, а ја ћу с вилами
звјерење ловити луком и стријелами.
Устави се ловац и говори.
Лов[ац]:
Робињице млада, а ти се устави
у пољу тер сада грозни плач приправи:
I плачи и цвили тер, како хоћ сама,25
твој образ прибили полијева сузама
I кликуј до небес и небо да чује,
тко у робству сужан јес, како се тугује;
Зашто је обичај тко у робству остане
тер ћути горки вај, цвилит му не бране.30
А ја тој сам судим — нека ти је тој знати —
кî друго не жудим нег тебе продати,
Дукате да броју, а ти се слободиш
и у лугу туј твоју љепоту проводиш.
Слобода зач је ствар која .............35
не може никадар ни ....................
..............................................
...........................................
..............................................
...........................................
I твоја тај љепос, у робству кâ ходи,
знај да ме на милос и љубав приводи,
Тер нећу ја за те, како ћеш познати,
усцјене и плате велике питати: 40
Ако тко сад за те мени ће одбројит
хиљаде двије злате, слободна ти ћеш бит.
Сузами чим грозно полијевај твој образ
и велми жалосно простири плачан глас,
На милос одкуда једа се тко згоди 45
тер тебе од труда за пјенез слободи
I да се тко саде са мноме усељени
тер твој плач и јаде весељем измијени.
Вила ловцу:
Хвала ти, хвала ти, мој ловче гиздави,
и да ти Бог плати на тојзи љубави! 50
А ја ћу плакати и желно цвилити
и на мој плач звати сваки створ на свити,
Да чује сваки створ у .....................
пакљени разговор у робству ............
I ти ћеш отират на силу сузице, 55
кад будеш разбират мê с јадом тужице.
Вила почне тужити:
С бољезни све туге тко жели да чује
под небом није друге да већма тугује
Неголи мâ младос и цвили и тужи
с дресељем сву жалост ер сасма садружи,60
Тер цвилим, вајмех, ја без гоја и мира
јак да ми сто змија срдашце подира,
I уздах с тугами чемерно јадовит
пробија жив ками и паде на он свит,
Зач судом свијех бога тако сам суђена, 65
у везу небога да ходим спућена,
Тер моју худу чес сасма сам познала
млађахну кâ ме јес у робство подала.
Најпрво све боге чијем сада кликују
од мене небоге цвиљење да чују; 70
Кликују све звизде одзгара и с небес
да виде мê гизде ку ћуте сад болес;
О жарко суначце, теби се молим још,
гди моје срдашце проходи бридак нож;
Мјесеце још јасан, и теби се мољу,75
вид моју бољезан и моју невољу;
Виђ, свијетла данице, молим се још теби,
јадовне тужице, кê ћутим у себи;
Још зову све горе, зову све планине,
све ријеке, све море, поља и равнине 80
Да чине прави суд, могу ли — вајмех — тач
подносит горки труд и ови горки плач;
Зову још ливаде, дубраве и луге
на мој плач и јаде, и жалос, и туге,
Дубраве и лузи с ливадом да виде 85
гди урес мој сузи и лица сва блиде.
Све звијери, све птице на мој плач још зовем
да виде сузице у кијех сва пловем;
Од горе зелене све виле још зову
и морске сирене да на крај исплову:90
Сирене и виле да виду узице
које су спутиле мê блиједе ручице;
Зову све сатире из гласа са сву моћ,
зову све пастире да буду к мени доћ,
Да виде бољезан и мој плач крвави, 95
што јави ни у сан прије се не објави.
Тихога славица још зовем тужна вил,
у лугу стражица ки ми је вјерна бил
Да моју бољезан и тужбе све моје
припијева у пјесан код мене, јох, стоје. 100
Грађане и грађанке још зове урес мој,
сељане и сељанке на плачни непокој
Да у плачу небогу буду ме здружити,
ер веће не могу од јада тужити.
Гиздаве госпоје, и ви све придите, 105
жалости сеј моје да сада видите
Тер ћете познати тужну ме видећи
како је плакати слободу желећи.
Властеле приславни, јоште ћу молит вас
да сте сви приправни чути мој тужан глас, 110
Од суза усилос једа вас к љубави
приведе на милос у овој држави,
Робињу кад мене цвилећи чујете,
од узе ракљене одкупит будете.
Љувена младости, позрите ви сада 115
у вељој жалости гди венем од јада;
I ви све диклице, позрите, мољу вас,
гди грозне сузице полију мој образ;
I ви све владике, позрите, молим вас,
тужице велике и плачни мој пораз, 120
Румено мê лице на прешу гди блиједи
јак цвијетак љубице кад слана повриједи,
Ер ме су приљуте стигнуле тужице,
гди ми су стегнуте узицом ручице,
Од веље жалости тер живот мој цвили, 125
гди се су до кости, јох, вези упили;
Још ми је рриљуто и тужит и плакат,
гди је златом смакнуто мê грло и бил врат;
Затој сам ја мучна од веле јур дана,
ер нијесам научна ходити везана, 130
Нер зраком од ?оре прије нер се расване,
исходит из горе у равне пољане
I брати цвјетиће разлико у гоју,
гди рајски птичице жубере и поју,
Од цвитја круницу тер ти бих туј свила 135
на русу главицу пак би[х] ју ставила;
Ливаде и равнине а пак бих ја ошла
и у моје планине појући јур пошла
Тер ти бих у вијенцу млађахна ја вила
у живом кладенцу мој образ умила, 140
I образ и лице, о младци љувени,
руке до мишице у води студени.
Кад бих се умила, злат бих прам од власа
тутако пустила низ бил врат до паса
Разблудно појући у зору најлише,145
славица зовући, да са мном биглише.
Несрећни, вајмех, час ну ми се туј згоди
и тужни тај пораз појући при води,
Ер потом бијели дан даница објави,
стиже ме мртви сан и заспах у трави.150
Ну приђе тужна ноћ, а гори дан бијели
који ме са сву моћ с весељем раздијели;
Ер худа чес моја хтјела је тој такој,
да не има покоја ни мира урес мој:
На ме се намјери пакљени с тугом вај — 155
по лугу за звијери текући ловац тај
Тер са пси слиједници одсвуд ме обтече
у дробној травици, ком сунце истече:
Пак мало не издахнух од тужна пораза,
проз санак кад зачули лајање од паса 160
I од ловац побуну, за коју, вај, саде
срчано ја куну несрећне све јаде.
Туј тужна успрегох из траве зелене
у себи тер рекох: »Гуса је врх мене,
Али су изишли ловци у потјере 165
тере су туј с вижли обтекли кô звијере,
Али су изашли пастијери ки сада
и вукове нашли туј близу кон стада.«
I рекох: »Мој Боже, о вишњи Боже мој,
што ово бит може, сатири нијесу овој, 170
Сатири зач да су, гором би свирили
и себе по гласу свирећи одкрили.«
Ну хрте кад видјех и те псе слиједнике,
»Ловци су ово«, ријех, »туге су велике:
Справља се непокој и немир крвави,175
требује бити бој у овој дубрави,
А не вим што ће бит, кому ли дано јес
да буде бој добит, и с кијем је божја чес.«
Тад тркач злаћени и просух стрјелице
по трави зелени крај бистре водице 180
I хтјех лук напети да почнем стријељати,
ну хрти проклети хтјеше ме рвати,
Времена тер не би, зач хотје чес моја,
да ме туј озноби небогу без боја,
Зач ловац притече с оружјем немило 185
и ову ријеч рече: »Придај се, ти вило!
Придај се, ти вило, и са мном не биј бој
ако ти јес мило сахранит живот твој!«
I рекох да је заман сад луком бој бити,
зашто је оружан тер мê ће добити,190
I одлучих бјежати проз луге зелене,
ну ловац наврати све хрте на мене,
I од паса теј шиле на мене напријеше
и петне све жиле зуби ми одријеше.
Туј рањен од хрти живот мој процвијели,195
јак болан на смрти душицу кад дијели;
I ова од вела кошуља прибила,
коју сам ја прела и ткала, и шила,
I бијелих у гори, о младци гиздави,
јаох, сва се сатвори у колур од крви, 200
I урес мој гиздав кî паде ничице
туј оста вас крвав сваки лис травице,
А моје личце туј тај час се све смути,
јаох, већма негли руј и чафран прижути.
Процвилих из гласа небеса да чују, 205
како ја од паса рањена тугују.
Не би тој задости, што ме пси ранише,
нер веће жалости к мени се справише:
Приступи ловац тад тер ве ми туј зада
с бољезни велик јад горчији од јада, 210
Притече, вајмех, сам тер мене ухвати
злосрдо за злат прам и поче везати;
Вез мени приљути постави на грло
и руке мê спути и нагло и врло,
Тер жалос приљуту живот мој оћути, 215
гди како кошуту свеза ме и спути.
Још ловац чемеран просу ми по трави
вјеначац бисеран ки носијах на глави.
Почех га ја молит у горке сузице
да буде слободит мê бијеле ручице;220
На милос и љубав не хтје се придати,
негли мном како лав туј поче трзати,
Вукши ме по гори јадовну задости
да ми се раствори сваки зглоб од кости,
Тер ћутим туј жалост и чемер приљути, 225
што прије мâ младос увијеке не оћути;
А тому свједок јес вишњи Бог на неби
и ови тужни вез кî носим о себи;
Свједоче узице кê ме су свезале,
од ких су модрице на руках остале; 230
Свједоче ме сузе и веља бољезан,
какве су теј узе носити ноћ и дан;
Свједочи вез злати на грлу ки носим,
како је плакати да у Бога смрт просим.
Тим куну ови вез и узе проклете 235
кê ови млад витез у они час сплете;
Још куну хип и час несрећне крипости,
кî ловцу да облас врх моје младости,
Несрећа тер сада толико несрећна
у робству мом влада да нијесам слободна. 240
Небески сви бози, ваш ли би овој суд,
тер мени небози задасте толик труд?
Ваше ли одлуке хотјеше тој такој,
пакљен труд и муке да сконча живот мој?
Зашто ли ме не створи небеска, вајмех, влас 245
јаворком у гори у они тужан час,
Кад ја бих суђена од суда свијех бога,
да ходим спућена у робству небога;
Зач вољах туј милос од Бога пријати
да тужну мû младос у јавор обрати,250
Нерли се назвати робина туђину
и заман плакати у робству гди гину,
Те би ми, вај, боље дубком се створити
неголи прик воље у робству ходити,
Нека би грлица, кад јавор повене, 255
од мојијех тужица чинила спомене,
Тер да ме туј стоје - за жалос љувену -
цвилећи припоје у лугу зелену;
Тој би ми задости небози, јаох, вили
од Бога радости да ме тим надили. 260
Зач већа није туга ни жалос на свити
нер саму без друга грлицу видити,
За другом тој птици гди се дух подира,
на сухој граници гди тужбе разбира
Тер тужи и цвијели жалосна сред луга, 265
кад ју смрт раздијели од вјернога друга;
I они сух јавор, на кому тугује,
жив ками и мрамор и луг ју вас чује,
Гди жељно прибива здружена с тугами
и сва се полијева од јада сузами. 270
Међу све плачу мој, грађани љувени,
гиздави перивој у гори зелени,
Гди гојих лијепи цмиљ и дробну ружицу,
калопер, и босиљ, и крому љубицу
I разлико цвитје свакога нарава, 275
љети и пролитје кâ нарав саздава.
Још зими урешен перивој гди је тај,
види се туј зелен земаљски јакно рај,
I туј се разбире сва сладос медена,
језеро гди извире из живца камена, 280
I гди је рајска слас слишаје сред горе,
гди штурци пусте глас свечера до зоре;
I од много славица рајски се глас чути
кад звијезда даница небом се упути;
А звијери уздишу од сласти толике 285
гди гором биглишу птичице разлике;
По лугу туј ходе поје се и свири,
а танце туј воде с вилами сатири.
Несрећном области а сад ми приде рок
промијенит на сласти ови јад толи горк. 290
Још срце мê плаче, јоште сам ја мучна,
зач нијесам полаче гледати научна
Ни зграде камене ни зиде теј ваше
нег луге зелене, кî пусти осташе;
Ту је мој двор и стан, господо придрага, 295
гди шкробут и брштан плете се једнага.
I туј се моја час у дјевству сахрани
с чесвином гди је храс, о драги грађани,
Гди је јеље, гди је бор и гди је планика,
гди је јасен, и јавор и дубја разлика; 300
Гди је рајски лијес, тер тко би туј прошал,
тај час би своју свијес од сласти туј ошал,
Зач мирис исходи, гди цавти сваки цвијет
да душа исходи дери тја на он свијет.
I туј сам ја вила, гди су моји двори, 305
разлико ловила звјерење по гори.
Још жалим небога, јох моје тужице,
хладенца живога од бистре водице,
Гди руке умивах и лице прибило
и пјесни припивах љувено и мило; 310
Несрећа гди мене у лијепој дубрави
у везе ракљене и у робство постави;
Гди мој лук и тркач оставих [с'] стријелами,
и гди ме горки плач сустиже с тугами.
Што у тој дубрави, гди урес мој цтијеше, 315
вукови и лави тужну ме не изјеше,
Гди сузе ронечи у вељој горкости
ловцу се молећи да мени опрости;
Прид ловцем туј стоје, гди урес мој цвиљаше,
мрамор се надвоје од јада дијељаше, 320
А тужни тај ловац, кî ме туј ухвати,
јаки скуп лакомац не хтје плач гледати,
Зач воље обрати да прода урес мој,
да буде пријати пјенезâ велик број,
Нег да ме слободи; затој ме по граду 325
свезану сад води робињицу младу;
Ну је с' златом тај крипос, при ком све остаје,
одкупит мû липос ниткор се не хаје.
Ако ми вели тко: „Што се си смамила,
о вило, тер тако тај си плач справила? 330
Немој тач вапити у сузе приљуте,
скоро ћеш забити све туге минуте:
Трговци приходе, овди су у пољу
да тебе слободе за пинез на вољу«,
Тај ми је разговор слишати јадовит, 335
ер видим да ниткор не приђе на сај свит
Да урес мој гиздав - у робству кî ходи —
одкупи за љубав и да ме слободи,
Тер кунем туј крипос лакоме нарави
од вила кâ липос у забит постави, 340
Од тужна пјенеза лакома зач нарав
мû љепос поплеса и вјеру и љубав;
Тим вену и блидим и стину јаки мраз,
мраморна зач видим срдашца сва од вас.
Затој бих ја рада, право т' се говори, 345
да приде смрт сада да ме при умори,
Од ове жалости, вај да ме растави,
покли није милости ни праве љубави.
Сад сами чин'те суд, јаох, је ли грехота
да трпим ови труд ја млада сирота, 350
Гди с јадом уздишу и плачне мê очи
к небесом уздижу од веље жесточи.
једа кî од богâ по својој љубави
надахне сад кога у овој држави,
Рад моје љубави да му се такмено 355
на милос приправи срдашце камено
Тер сасма забуде лакомос немилу
и мене да буде слободит, јаох, вилу;
Ер тко би одкупил мој урес, кî тужи,
велми би послужил и Богу и души, 360
Прид Богом зач ништо не може драже бит
нег дјевство причисто од робства слободит;
Затој се снебива живот мој, кî куша,
што се Бог забива при благу и душа,
Тер моје цвиљење и уздах с' сузами 365
не види смиљење од никог меу вами,
Зач сте ви нарава, тако се мени мни,
тврђега од лава, трговци љувени:
Ер срчан кад је лав тер у лов удари
за милос и љубав ниједну ствар не мари, 370
Нер себе све коље што гором находи,
чијем сехе зле воље и глада слободи;
Ну се лав у гори ловећи не хаје
да туј звир умори кâ му се придаје.
Ово је велика, право се може ријет, 375
свијем љуђем прилика под небом на сај свијет.
Ну ови дар славан од ове прилике,
вим, да је вас заман и бит ће увике,
Лакомос ер сада, у кê је стрмен јаз,
краљује и влада с истоком запад вас; 380
Господо честита, затој се смилите
и од лава срдита прилику вазмите;
Чин'те мê цвиљење и мој плач јадован
и моје мољење нека ми није заман;
Од лава злосрда прилику примите 385
тер срца тај тврда на милос пригните,
Да дружби могу рећ у нашој дубрави,
ер милос могох стећ прид вашом љубави.
Ловац:
Вид да си ти, вило, све заман цвилила
и личце твê било сузами полила, 390
А не би милости од ове све дружбе
да тебе опрости од плача и тужбе:
Лакома усилос ташто свијех приможе
тер твоја та липос продат се не може;
Ну покли чес моја у те ме упрти, 395
бити ћеш ти моја робиња до смрти;
Затој сад свû тужбу и свој плач устави
и са мном у дружбу на мој се стан справи;
У мој ћеш доћи двор, гди ти ће сваки бит
љувени разговор, кад будеш тамо прит. 400
Ја имам сестрицу примилу и драгу
и мајку старицу и кротку и благу,
Моја ће сестрица на послух твој бити,
и мајка старица тврдо те љубити.
С мојом ћеш мајком стат у миру и гоју, 405
ер ће те његоват љепше нег кћер своју,
I драг ће њој бити твој урес гиздави,
тер те ће љубити јак очи у глави.
Вила:
Очито познају, јак да ја небога
у тужби остају по суду свијех бога, 410
Тер горк плач и тужбе сасма ме скончају,
од вилине дружбе гди се ја растају.
Је ли труд пакљени, свак море цијенити,
лијепи луг зелени на обору мијенити?
Да ли ћу гиздаву ја вила од горе 415
промијенит дубраву на влашке оборе?
Ако ћу горска вил ја видјет таку ствар,
мој Боже, огњен стрил с неба сад рошљи згар
Да тамо у гори небози, вај, мени
до биље погори вас мој луг зелени, 420
Сва зелен и трава туј да би згорила,
мâ младос гиздава гдје се је гојила;
Језеро тој слатко и бистро тој врило,
налипом тутако да би се створило,
Нека се туј гнијезде сви змаји огнени, 425
гди гојих мê гизде при води студени;
Све змије приљуте нека се туј плоде
да запру све путе и друмке до воде,
Да ловац ни пастир ни обдан ни обноћ,
ни вила ни сатир не може к води доћ; 430
Ни иједна ина звир ни небеске птице,
гди је тај тужни вир од бистре водице,
Ер да туј не буду при води заспала,
ја не бих у труду пакљеном остала.
Сад ловче драги мој, прије се ћу заклати 435
негли ћу обор твој увијеке познати,
Ер младос вилинска за села није слична
нег зелен планинска, гди је зелен велична;
Зач дјевство у селу трудно је схранити
и љепос веселу од хинац бранити; 440
I не вим носити ја вила опанке
неголи спрлити постоле пританке;
I постав дебео, знај, није за мене
неголи танак вео и танке копрене,
Ни овце ни козе у пашу гонити, 445
нег напет лук носе звјерење ловити;
I не вим ја мусти козе ни кравине
ни лежат на пусти јакино влахине;
I нијесу пљевнице, право т' се говори,
за оваке дјевице ни влашки обори 450
Нер цвијетје и трава, и лузи зелени,
и лијепа дубрава и вири студени;
I не вим ја ткати кострети ни вуне
нер бисер низати, вит вијенце и круне;
I не бих за ништа гиздава ја вила, 455
вај, влашка пландишта на лузијех мијенила.
Тим моја љепота, којом сад ти владаш,
кратка је живота, мој ловце, нека знаш,
Зач ве смрт приходи, близу је код мене,
да ме прије слободи од узе ракљене, 460
Ер жалос и туга такој ме разцвијели,
да срце из круга духом се мом дијели;
Тер мртва кад пасти ја буду, ловче мој,
с којом ћеш ти части врнут се на стан твој?
Хоће ли т' тамо рећ, мој ловче љувени, 465
да с' тврђи много већ неголи лав бијесни?
Ер мрамор студени, вај, да би сад видил
мој чемер паклени грозно би процвилил;
I змаји и лави још да би видјели
мој чемер крвави грозно би цвиљели, 470
А твоја тај нарав, која труд мој ћути,
на милос и љубав неће се пригнути.
Затој те ја мољу, слиши мој плачни глас,
слобод' ми на вољу ручице за мао час,
Ну жалос велику тере ћеш познати, 475
гди сама смрт прику себи ћу задати;
Нег се ћу ја справит притужна дјевица
тер се ћу задавит јакино сјеница,
Нека ме смрт прика, покли није љубави,
ранице без лика прем сасма избави. 480
О славни властеле, ну ме сад слиша'те,
по свијету свуд веле у слави да сјате,
Поштен глас имате и правдом још правом
разумно владате ови град с државом.
Сеј мјесто обилно још веле задости, 485
гди је жито и вино и сваке радости,
Масло, мед и млијеко и питње све справа,
јединство велико и младос гиздава,
I равно још поље сред града овога
гди је блага довоље и трга свакога; 490
Два вир из камена још у њем говоре,
гди вода студена липсати не море,
Тер зими и љети и у вријеме још свако
радос је видјети, гди жубере слатко;
I велми богато поље се тој чује, 495
све сребро и злато у њем се тргује;
Бисеру дробному већ није процјене,
у тргу ниједному није му замјене;
I разлико благо трговци још веле,
камење придраго, прстенке и перле 500
I предена злата штоно је за виле,
и чисте скрлата и разлике свиле;
Госпоје још носе бисерне крунице
за урес од косе и русе главице.
Полаче и зиде, господо још моја, 505
туђини кад виде и пјенез без броја
I благо разлико, свак се њих снебива,
одкуда толико богаство исплива.
Још нека да знате, по свијету свак прави,
да сте све Далмате натекли у слави, 510
Не само Далмате, господо придрага,
нег још све Хрвате скупивши једнага.
I ваши торнови, гди стају около,
јак с круном орлови бане се охоло;
I од града тврдина, ком вас Бог обточи, 515
од мнозих туђина пријеча се приз очи,
Ну што ћу сад ријети, господо, молим вас,
немој ми зазрјети с пријекором који вас:
Рец'те ми — молим свијех — чему је тај хвала,
покли сам у ноктијех од лава остала; 520
Чему је имање и благо ваше тој,
покли није уфање слободит живот мој;
Ље ме ће раставит од плача смрт пријека,
а вам ће оставит забаву довијека,
Зашто је забава и пријекор од људи, 525
мâ младос гиздава прид вами да труди,
При вашем госпоству тер се ћу скончати
и плачна у робству с духом се растати.
Ну једа приде час, небози вај мени,
тер спути кога вас ов сам бог љувени, 530
Тер ћете познати што је тужба и жалос
и горчије плакати нег плаче мâ младос;
Тој ће бит освета, трговци немили,
кад уза проклета грозно вас расцвили;
I ако који вас раницу оћути, 535
добро ће тај пораз и чемер познати.
Ловац вили:
Ото си задости у пољу ти вила
од веље жалости сузице пролила,
Ну твој плач и тужбе и горки јоште јад
од робства и службе не схрани тебе сад. 540
Тијем покли сад не би тко овди тргује
за пјенез да теби слободу дарује,
Мени се сад пара с тобоме поћи сам
до друзијех пазара, једа те гди продам,
Зашто ти од мене, да цвилиш триста лит, 545
без плате почтене слободна нећеш бит.
А сама чини суд, зач разлог сваки знаш,
бих ли био човјек луд пустит те у тамаш,
Ер тако лијепа ствар, гиздава и красна
пуштати никадар без плате није ласна; 550
То ли ћеш обрати поћ са мном на мој стан,
живот ћеш имати поштени и частан.
Вила:
О небеска срдо, за кроч ме слободи,
толи ме, јаох, тврдо небогу озноби.
О звијезде свјетлуште, ваш ли суд крвави 555
у труде вјекуште мê дјевство постави?
О лијепа дубраво, гди ми зао дан свану,
тако ли би право да робству остану?
0 славни мој граде, камо ти похвала,
топрв сам све јаде у теби познала 560
I веље жалости оћутих тужна вил,
ер мојој младости љубави не би дил.
I прије мњах да ће мраз пламом се створити
нер се ја исприд вас свезана дијелити.
Ну покли тој такој хотје мâ худа чес, 565
да носим овакој у робству тужни вез,
Мој кнеже гиздави, а не би никога
да мене избави сужанства овога,
I ни један трговац не хтје ме искупити
ни ови млад ловац за милос пустити, 570
За стремен твој злати и твога коњица
дај ме ти сам плати, избав' ме тужица!
Теби се придају, мој кнего честити,
ер по свем познају милостив да си ти.
Ниси скуп ни лаком, право т' се сад прави, 575
милостју нег сваком нарешен с љубави;
Тебе Бог надари меу све остале
сви кгаљи с чесари да разум твој хвале,
Краљице и госпоје јоште те познаше,
милости рад твоје хвалу ти свуд даше; 580
I вас град Дубровник говори још саде
да с' прави љубовник од суда и правде,
Затој те ја молим, не штеди пјенеза,
чин' да се не болим, слобод' ме од веза.
Помилуј ти мене, зач веће није ми моћ 585
тужице ракљене трпјети дан и ноћ;
Зач нијесу, јох, муке горчије на свијети
дјевиеке нег руке свезане видјети.
Што прашам ја саде, мала је тој плата,
само двије хиљаде даруј ми дуката. 590
. . . зли ловац тој, тер тко ће тој дати,
тај час ће живот мој слободан остати.
Ако ме одкупиш, мој кнеже љувени,
и слободну пустиш к дубрави зелени,
Нехарна нећу бит на тојзи љубави, 595
зелен ћу вјенчац свит у мојој дубрави
I цвијетја набрати, што ти ћу из луга
по вихру послати како верна слуга.
Још ти ћу дивица послати у дворе
тихога славица одтуда из горе, 600
Кî ти ће биглисат, мој кнеже, у двору
и тебе припиват с даницом у зору,
Јастреба и орла, нека ти је још знати,
крагујца и сокола ја ти ћу послати,
Нека знаш, ја вила што у гори, кнеже мој, 605
тамо сам гојила, гди ми је перивој;
Јељенак још гиздав и кошута жива
с лавицем за љубав теби се дарива,
Нека знаш, ја вила које сам, кнеже мој,
звјерење ловила по гори зеленој; 610
Од лава још кожу ја ти ћу поклонит,
на себи што ношу кад гредем лов ловит,
Ако ме [ћ] слободит од узе пакљене,
тој ти ће на дар бит с поштењем од мене;
То ли ме ћ држати с поштењем на служби, 615
с твојем ћу остати дворкињам у дружби:
Ја ти ћу дјевица, тако ми бит здраво,
вранога коњица седлати гиздаво,
Ер волим ја с тобом на служби остати,
неголи да се мном гиздају хурјати; 620
Зач би прије ја вила смрт пријеку обрала,
неголи рустику слуга се назвала,
Ер веће није јада ни веће жалости
нег рустик да влада оваком љепости.
Ловац кнезу:
Ово ме твâ милос, мој кнего, притеже, 625
вилиња да липос сада т' се одвеже,
Зач нијесам ја ловац (а сам Бог тој види)
такови лакомац, како вил ова ди.
Тијем вила и злат вез теби се дарива,
с поклоном до небес да с тобом прибива. 630
А сад те ја мољу, ако ју ћ пуштати,
пуштај ју на вољу, већ немој крсмати.
То ли ју ћ за твој двор држати на служби,
рајски ћеш разговор ш њом имат у дружби.
Тај ти ће дјевица, мој кнего гиздави, 635
неговат коњица по зеленој трави;
Тај ти ће дјевица попијеват у двору,
источна даница кад сине у зору;
Твојој би милости суђена, нека знаш,
да од не љепости разговор ти имаш 640
I службу осталу, што срце твê жуди,
ну Богу дај хвалу кî ти је присуди.
А што ме тој кори, хурјатин да сам ја,
тој лажно говори по сунце које сја,
Ер нијесам од хурјат, нег добре подријети, 645
племенит и богат и поштен на свијети.
Наши су сви стари, одкли Бог свијет сазда,
били катунари увијеке и сада;
Били су кнезови и јоште кнезују,
и наши дворови надалек се чују. 650
Полаче имамо приславне задости
у које примамо пријаље и гости.
Туј ниткор не мине, тко друмом путује,
што винца не пине и што се не чтује;
I када бољаре на гозбу зовемо, 655
сребрне пехаре по столу проспемо.
Имамо задости обиља свакога
и сваке радости по дару од Бога.
Пун је двор невјеста, толи су гиздаве,
надалек сва мјеста љепотом прославе, 660
I кад се гди скупе, красно се гиздају,
тере им све жупе ненавид имају.
Невјесте теј младе не носе модрине,
нег свионе каваде и скрлате фине,
I од њих туј свака бисернијем је спета 665
пуци колик шака од главе до пета.
Кошуљне коларе још кад би ти видио,
ни на 'едне динаре не би их процијенио.
А што су рукави, на прсијех што ли вез,
мој кнего гиздави, красан је то урес! 670
Не носе опанке, не носе опуте
чизмице нег танке зелене и жуте
Али околице биле и црвене
и танке бјечвице кримизом везене,
Тер кнеже мој мили, кад би ти гледати, 675
гди хрусте у свили, кад почну шетати,
Рекао би туј стоје: »Овој су владике
и праве госпоје од крви велике!«
Кад ли се у танце и у хаву приправе
тер кликну пјесанце из гласа гиздаве, 680
Рекал би у тај час: »Ову слас Бог створи,
слађи је ови глас нег од виле у гори!«
Ако ја опанке проносим сада, знај,
за младе јунаке обућа ер је тај,
I ловцем није часно постоле носити, 685
зач у њих није ласно са звири скочити.
Задоста баштина још, кнего, имамо
и разлика вина у наш двор слијевамо.
Сокола митара имамо велик број,
који би за цара достојни, кнеже мој! 690
А што су јастреби, крагујци митари -—
говору ја теби, рајске су тој ствари.
Имамо парипе и коње од боја
гиздаве и лијепе, којијех је без броја.
Још право говору ја твојој милости: 695
хранимо у двору дворана задости,
Дворкиња имамо, које су туј с нами,
њими се гиздамо јак небо звијездами.
А што су обори, мој кнего честити,
вишњи Бог не створи љепшу ствар на свити: 700
Дворна су тај стада с помоћи од Бога,
веће пет хиљада имамо дробнога;
Пастира још дворнијех и кмета, и слуга
и волов орнијех савише два плуга;
Улишта и пчела још нас Бог добави 705
веће нег сва села у овој држави;
Масла је и млијека и к томуј сланине,
удаћа велика и сваке јестине;
Свакојијех глотина и жита лијепа,
и сочива ина, и купус и рјепа. 710
Рад божје љубави, мој кнеже честити,
учини суд прави, које сам подријети:
Јесам ли бољирин, јесам ли племенит
властеоске крви син и вјелми имовит.
Тој ли ћеш доћи к нам, мој кнеже, у двор мој, 715
тамо ћеш видјет сам истина је ли тој;
Зач тамо у сели боље ћеш познати,
али смо властели али смо хурјати.
А ово на поспијех справих се стану сад,
ако што лудо ријех, опрости Бога рад! 720
Сврха
