Љубовници/46
| ←Дванаести призор | Љубовници Писац: Непознати аутор Тринаести призор |
Четрнаести призор→ |
ФАБРИЦИЈО: Заисто је био Дотур намислио у овијех хаљинах женскијех интродужит се у госпође Лукреције. Ну лијепо ти сам га свукао и њему у очи изговорио на њега што ми је могло доћ на памет. А сада, хо пресо рисолузионе[1] тентат ови исти пут. Си, мано алл' аффаре[2]. (Клапа.)
ПРОЖДОР: Тко је доли? Тко куца?
ФАБРИЦИЈО: Једна дјевојчица узела би говорит с госпођом.
ПРОЖДОР: Ово је Дотур заисто, како смо од акорда. Почекај малахно, иде госпођа доли.
ФАБРИЦИЈО: Танто меглио![3] Долети, о Љубави, сваколика из мога срца у ови језик, нека могу не изријет, неголи указат ријечима, колика је величина мога огња љувенога.
ПРОЖДОР: Ево ме, што заповиједаш? Тко си ти?
ФАБРИЦИЈО: Ја сам (ах, ки ме страх хита!), ја сам, моја прелијепа госпо, један, који, не могући одољет неизреченој љубави коју је твоја љепос ражегла у ове прси, и не имајући начин за инако открит моје жеље, ставио сам ове женске хаљине на мене и одлучио разговорит се с тобом, и молим те да ме узмеш за вјереника, нека доврше моје жалости.
ПРОЖДОР: Да је ли веће што?
ФАБРИЦИЈО: А што би друго хотјела него видјет једнога који не има мира ни покоја цића тебе?
ПРОЖДОР: Тер што ми хоћеш ријет?
ФАБРИЦИЈО: Хоћу ти ријет, ако се не смилујеш на мене, да ћу сам себи смрт подат.
ПРОЖДОР: Смрт!
ФАБРИЦИЈО: Е, е, сам ћу себи сикуро живот уграбит и срце извадит на ножу!
ПРОЖДОР: Да би ли ваљало то срце за учинит од њега коју кобасицу?
ФАБРИЦИЈО: Ја видим да ти мене у руг узимаш, а није право, јер, будући ја васколик посвећен на твоју службу, имаш аградит[4] ово посветилиште.
ПРОЖДОР: Не бурлам, ин веритà, јер волим да ми посветиш литру кобасица, неголи то што спрдаш.
ФАБРИЦИЈО: Qуесто è троппо![5] Једна младица од ваше врсти губи се у литри кобасица?
Референце
уреди- ↑ хо пресо рисолузионе (тал.) - одлучио сам
- ↑ Си, мано алл' аффаре (тал.) - Да, на посао
- ↑ Танто меглио! (тал.) - Тим боље!
- ↑ аградити - радо примити
- ↑ Qуесто ч троппо! (тал.) - Ово је превише!
