Љубке ти пламене из лијепијех очију Писац: Динко Златарић
* * *
ПЈЕСАН C
Љубке ти пламене из лијепијех очију
пусти вил да мене просвијетле и згрију,
нека се избавим свјетовне тамности
а мисли поставим на вјечне свјетлости.
Душа ка лежаше студена у тијели, 5
нетом јој просјаше позори весели,
опет се с првими крипости састави,
јак мрзал цвијет зими кад сунце појави.
Тер ништор није сад прида мном у сцјени
тач слијепа што чељад замијера и сцијени. 10
Земаљне све ласти и блага највећа,
господства и власти мени су мрзећа,
јер иштем друм слидит, ки води к вишњему,
видећи да је свит некрипак у свему
Напокоњ сваку слас горк чемер полије 15
и тако вара нас; а сад смо, сад нас није.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 223, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.