Љубица и Младјена
С кораљнога јур прозора
у источној бјеше страни
навијестила земљи зора
да је близу зрак сунчани.
и послала сво'е вјетриће, 5
да га израна њој честите,
да пробуде све славице
и ливаде цвијетјем ките,
кад Љубица за изтужити
јад свој жељне кроз бесједе 10
заклоните сред забити
с сво'ом стражницом у гај сједе.
Туј чијем таштијем пламом гине
а друга јој ње плам гаси,
скровна болес вил једине 15
у оваке се тужбе огласи:
Љу.
Немој, немој, о Младјена
разговором слиједит веће:
туга моја није опћена,
моја рана лијека неће. 20
Чуј мê смеће гди почињу,
виђ мê службе јадну плату:
нуди ћаћко кô робињу
продô ме је, вај, на злату.
Он Траторку оте мому 25
мене и са мном душу уједно,
а Брштанку богатому
обећа ме неправедно.
Ах, удеси несмиљени,
кâ неправа сила ово је! 30
ах, Траторко мој љубјени.
изгубљено добро моје!
Млад.
О Љубице моја мила.
не мори ме тво'им уздаси
и у мору горка цвила 35
твê љепости зрак не гаси. —
твê љепости кâ чијем носи
ведр'ју свјетлос. љепше цвијетје
дан узмнажа и доноси
примаљетју примаљетје. 40
Боље нег ти мислиле су
звијезде о твојој, хћерце. срећи,
кê чинише твому уресу
слична уресом војна стећи.
ком се благо свуд готови 45
свуд облијећу ројне пчеле,
јечи земља под волови,
планине се стадим бијеле.
Ти с' најљепша међу нами.
ну тко 'е мудар, свак говори 50
да није сцијењен ни драг ками
ако у злату вас не гори.
Чин' да ти је у спомени.
над све ине кô љепши је
у вјеначцу цвијет румени 55
кога златна жица овије.
Лијепа 'е љепос, ну довика
благо љепос ње притиче:
благом нарав сваколика.
свијет се и небо благом диче. 60
Све се у сребру море гизда.
кад га удари зрак с небеси;
сребром мјесец, сребром звизда.
сребром зора лице реси.
Тко што жуди, добро знамо 65
да по самом стећ благу ће
и под сунцем благо само
ријет се може свемогуће.
Сред страшнога зидат мора.
сионе ријеке уставити. 70
изравнити тврђе од гора.
к себи од свијета крај принити.
од блага је моћ и снага.
кога се облас свуди чује:
човјек благом свијет подлага 75
и до неба господује.
Дуб, на ком је плодно благо,
помно 'е чуван од вјетара,
а убого хридје и наго
сваки из неба тријес удара. 80
Што сад велиш? Виђ највеће
гди те чести слиједом слиједе!
Љу.
Размишљајућ мê несреће,
не разабрах твê бесједе.
Млад.
Ја говорах, мâ љубјена, 85
да тко 'е богат љубит се има.
Љу.
Не наприједа, не, Младјена
ер ме вриеђаш тијем ријечима!
Дали ја ћу без разлога
и с пожуде потиштене 90
пустит љепос драга мога,
кôј на злату није процјене?
Циећ љубави тач издане,
при нехарству мом под неби
горе, поља, лузи, стране 95
супроћ мени вапиле би:
хриди, дубја, звиери и птице
вапиле би по дубрави:
„И тако ли, невјернице,
љубовника верна остави?" 100
Млад.
Нијеси сама, о дикиице!
све смо жене таке ћуди:
ријечца дворна, лијепо лице
наше срце ласно опруди.
Кад тко на нас с тега узрока 105
један уздах на пô усти,
један поглед испод ока,
једну сузу силом пусти,
стрављене се тад придамо
с њеке силе ми скровите 110
и да сдвора још варамо,
унутра смо, знај, добите.
Ну које су мудре и знане,
кад им злато гди се објави,
од њих свака своје избране 115
љубовнике заборави.
Ову пјесан по дубрави
све пјеваху некад виле:
„Бјежи од нас, о љубави,
ако нејмаш златне стриле." 120
Ман ћеш стријељат те диклице
кê не устријелиш даровима,
покли јачу него лице
пуна рука крепос има.
Повиједа се вишњи Јове 125
да прилијепу Данау стече,
кад пустећи сво'е трјескове
дажду у златном к њој дотече.
Ах да кадгод унаприеда
паде таки даж од бога, 130
љепши од росе, слађи од меда,
дражи од дажда прољетнога,
кê пастијерке, виле које,
држећ злато само у сцјени,
подигле би скуте своје 135
за примити даж злаћени.
Љу.
Теби кô мом ћаћку исти
бијес и старос свијес је узела;
зато тамној при користи
сва крепосна пушташ дјела: 140
ер што 'е благо пак у створу?
Све 'е привара жеље наше;
спомени се што на збору
мудри Витош бесјеђаше,
да бî златни вијек хваљени, 145
кî не знаше злато што је,
у ком њекад пук блажени
рајски живот уживô је.
Једна земља свијем људима
бî све имање, благо и битје, 150
у свом лицу кажућ њима
вјечну јесен и пролитје.
Нитко не зна што 'е страх блиди
ноћне од звијери, дање од гусе:
дубја сластим, млијеком хриди 155
узвирати виђаху се.
Тад се умрли наситише
небрањенијем разблудама
и љувением закон бише
у љубави љубав сама. 160
Тад не силом оца и блага
нег свôм вољом садружени
пландоваху драг уз драга
веселога дубја у сјени.
оба мирни у сво'ој срећи 165
и непомни веле имати,
и богаства не желећи
оба у срцу прибогати.
Јестојску им дуб гиздави.
питје из риека мед даваше 170
и перницу њим на трави
радос', покој, мир стераше.
Али нетом из дубина
и из пропасти близу пакла
сила од злата и врлина 175
за окужит свијет се измакла,
наше штете и поразе
изније у скуту црном таде,
завидости, срџбе, омразе,
варке, смеће и заваде, 180
Прид њим златни вијек побјеже,
љубав пође, мир изгину,
а женидбу људи узеше
за проклету трговину."
Рече овако пастијер знани, 185
а ја крепос за слиједити
држим злато све замани,
грдим благо све на свити.
Млад.
Крепос љубиш? да циећ чеса
не послушаш ћаћка уреда"? 190
Љу.
Зашто ми ино, знај, с небеса
света вјернос заповиједа.
Чуло 'е небо, кад обећах
ја Траторку а он мени,
да у срећах и у несрећах 195
живјет ћемо садружени,
да ће прије у полудне
звијездâ ноћнијех зрак синути
а из гора звијери трудне
валу у морском починути, 200
негли ја ћу слиједит млада
ван Траторка љубав ину,
нег Траторко мој ће икада
мене оставит сво'у једину.
Мој Траторко, увијек теби 205
хоћу срце мê хранити;
докли узбудеш жив под неби.
мој си, ер не мож нег шој бити.
Млад.
Није то помња од вјерности,
хћерце, у теби, познам добро, 210
нег је љубав од љепости,
кû је слиједит твој дух обрô.
Ну знаш украс да љувени
од времена силом вене,
а свуд сива, вјеруј мени, 215
зрак старости позлаћене.
Љу.
Премда љепос и ње хвала
свога уресом блага сива,
благо од земље, благо од кала,
мртво благо придобива; 220
премда прамим златну руду
бијелијем лицем сребро дијели
и у кораљном устâ суду
храни бисер привесели,
не стављам се ја од тега 225
што погинут скоро умије,
него љубим врху свега
што подложно смрти није.
Кроз љубљење љубим ово
љепос, кâ се вик не губи: 230
љубим срце Траторково,
кê ме верно знам да љуби:
љубим сладку нарав медну
сличну уресим неумрлим
и његову чисту и вриједну 235
мојом душом душу грлим.
Мла.
У срцу те, вило, ћутим,
ер знам, вјеруј, љубав што је:
ну ти скоро тешке слутим
смеће, туге, непокоје. 240
Чуј што речем, ер ријеч ова
заисто у вјетар пукнут неће:
бит ћеш, бит ћеш Брштанкова,
сили љубав пригнут се ће.
Љу.
Свуд је дано несрећницим
смртим утећ сваку силу.
Млад.
Та је пријетња љубовницим
свеђ у ријечи, нигда у дилу.
Љу.
Ја умукнух, ну мнократи
мучећи се веле рече. 250
Млад.
Отри сузе, немир скрати;
домом ход'мо, вријеме утјече, —
— Пође дикла, ну вјерности
ње доскоро дође плата
и храбреној ње ставности 255
уклони се сила од злата,
- ер ње горком при немиру
ганут ћаћко најпослије,
Брштанкову смете виру
и с Траторком садружи је.260
